Здрава породица – здрава животна средина  

Ноторна је чињеница да је у поступку од­ра­ста­ња детета, улога по­ро­ди­це ве­о­ма зна­чај­на – она по­сре­ду­је у пре­но­ше­њу мо­рал­них, дру­штве­них, еко­ло­шких и дру­гих вред­но­сти, а поседује и најефикаснији метод васпитног деловања за спонтано, непосредно учење.

Примарним – породичним – васпитањем се, код деце успоставља емо­ци­о­нал­но-со­ци­јал­ни статус личности и омогућује раз­вој ко­ји се у каснијим фазама одрастања тешко може на­док­на­ди­ти.  У де­тињ­ству je емо­ци­о­нал­но до­жи­вља­ва­ње из­ра­же­ни­је од ра­зу­ма и то се са одрастањем ме­ња. Стога је улога породице од изузетног зна­ча­ја за свако дру­штво – у њој се врше при­пре­ме за корисно и одговорно обављање разних друштвених задатака.

Ро­ди­те­љи све­сни значаја сво­је васпитне уло­ге морају има­ти ма­ње- ви­ше ја­сну представу и ци­ље­ве у по­гле­ду раз­во­ја и васпитања де­те­та. Свака породица користи сопствене методе за које сма­тра­ да су потребни/по­жељ­ни; не постоје „про­грами  вас­пи­та­ња“ у сми­слу у ко­ме по­сто­ји у друштву – у институцијама – али се, свакако, у свакодневици домаћинства налазе еле­мен­ти и такво­г „про­гра­ма“.

Сва­ко­днев­ни жи­вот у по­ро­ди­ци ну­ди не­бро­је­не мо­гућ­но­сти за раз­вој еко­ло­шких на­ви­ка. Здрави по­ро­ди­чни односи и исправни еколошки ставови од  кључ­ног су зна­ча­ја за правилан раз­вој сваке лич­но­сти.  Породицом „организовано“ еко­ло­шко вас­пи­та­ње и обра­зо­ва­ње подразумева стварање предуслова за здраву животну средину.

Многе породице поседују свест/сазнање о то­ме да је за­шти­та и уна­пре­ђе­ње жи­вот­не сре­ди­не  ци­ви­ли­за­циј­ска тековина и оба­ве­за, а да јe еко­ло­шко обра­зо­ва­ње и вас­пи­та­ње са­став­ни део кул­ту­ре жи­вље­ња. Породице са овом  врстом културе – еко­ло­шке –  лич­ним при­ме­ром код де­те­та  индиректно раз­ви­ја­ју инстинкт и потребу за еко­ло­шки по­жељ­ним по­на­ша­њем.

Код  многих породица је нажалост,могуће установити потпуно одсуство еко­ло­шког резоновања. Мноштво је примера да се ро­ди­тељи понашају непримерено: одлажу отпад на непрописан начин; угрожавају ре­чне токове;  прекомерно троше; користе бу­на­ре за сеп­тич­ке ја­ме;  прекомерно користе хер­би­ци­де, пе­сти­ци­де и разне хе­ми­ка­ли­је.

Како би се деца успешно вас­пи­та­ва­ла у смислу за­шти­те жи­вот­не сре­ди­не нео­п­ход­но је да родитељи имају еле­мен­тар­на еко­ло­шка зна­ња и адекватну културу понашања. Ово отуда што, спонтано, лич­ним при­ме­ром, прослеђене „еколошке поруке“ остају трајно урезане у свест малишана. Тако се, код деце, поуздано дефинише – гради – свест о правилном еколошком опхођењу;  раз­ви­ја­ љу­бав и емо­ци­је којима су у стању да  уоче важне практичне – употребне –  и естет­ске вред­но­сти Природе.

„Еколошка обука“ треба да садржи елементе  оспособљавања, будућих чувара и за­шти­тника жи­вот­не сре­ди­не. Свака по­ро­ди­ца има специфичан педагошки профил и капацитет, у смислу со­ци­јал­ног, про­фе­си­о­нал­ног, обра­зов­ног и еко­ном­ског ста­ту­са.

Еколошка свест је саставни део грађанске културе па је отуда неопходно посебну пажњу посветити и спречавању могуће појаве колективне мен­тал­не полуције – за­га­ђе­ња – која се манифестује као: не­рад, ми­са­о­на атро­фи­ја, ал­ко­хо­ли­зам, пу­ше­ње, нар­ко­ма­ни­ја, кра­ђа, при­вред­ни кри­ми­нал, ко­руп­ци­ја, ми­то, кри­јум­ча­ре­ње и сл. He сме­ју се за­не­ма­ри­ти ни ин­ди­ви­ду­ал­на дру­штве­на зла: ла­жи, увре­де, кле­ве­те, коц­ка, про­сти­ту­ци­ја, ту­че итд.

Искуствено је утврђено да дру­штве­но непожељна понашања ис­по­ље­на код ро­ди­те­ља не­га­тив­но утичу на децу. Де­ца из проблематичних, кон­фликт­има и прекршајима склоних по­ро­ди­ца мо­гу по­ста­ти не­у­ро­ти­ци и криминалци – про­ма­ше­не лич­но­сти. Таква деца, оптерећена разним фрустрацијама су склона да се „све­те“ при­ро­ди.

Здрава породица мора бити основа – супстрат еколошког васпитања. Еколошка свест, здравом породицом условљена и установљена, подразумева огроман друштвени потенцијал,  гаранцију очувања и заштите животне средине.

Било би добро, чак нео­п­ход­но, да родитељи-васпитачи,  пу­тем посебног  про­гра­ма о очу­ва­њу и за­шти­ти жи­вот­не сре­ди­не, добију  некакве смер­ни­це и упутства за рад са децом.  Нажалост, таквих програма-упутстава нема, а родитељима са дефицитом еколошког знања, преостаје само да  се послуже средствима масовне комуникације и информисања (часописи, интернет, google, wikipedia…)

То је више него довољно да понешто науче и припреме се како би и на такав начин стеченим знањем, личним примером и ауторитетом васпитали своје дете. То је први корак – фаза – у озбиљном послу еколошког образовања. Васпитање и знање које деца стекну у породици омогућиће да се у ка­сни­јим фазама одрастања раз­ви­ју еколошке вештине и на­ви­ке примерене потребама друштва

Стога, драги родитељи, прочитајте и научите понешто о заштити животне средине, пренесите то својој деци и поделите са њима радост и лепоту живљења у здравој животној средини!

Пише: Никола Угрчић, доктор еколошких наука

еколог