Верско мишљење и екологија

Проф. В. Павловић, социолог је рекао да: „човек мора бринути о природи ради сопственог опстанка. Бог прашта радо, човек понекад, а природа никад“.

У свеукупном  раздобљу развоја људске мисли, филозофије, не постоји цивилизацијско, световно или верско,  неслагање око дефинисања, доживљавања и оцене појма  Живота као чудесног – Светог! Отуда, с правом, и однос према том феномену мора бити респектибилан и на највишој хијерархијској лествици изучавања појмовних структура.

Човек у свом животу успоставља  различите односе: према  себи,  другим људима,  природи и  Богу. Чак и они који не верују у Бога  имају  известан однос према  одсутном, негираном Богу.

Управо стога, ставове о улози религије, у области заштите животне средине треба ревидирати  и проширити објективизацијом улоге коју она има у савременом друштву. Данас је однос према религији  далеко сложенији  јер подразумева/претпоставља  потпуну слободу избора. Томе је свакако допринео брз образовни и техничко-технолошки развој који је праћен  културним, духовним, економским, социјалним и сваколиким другим ослобађањем појединца и друштва од наслеђених догми, стереотипа и разних менталних стега.

Многи теоретичари тврде да је монотеистичка религија „духовни кривац“ за савремену еколошку  кризу; уобличила је цивилизацију где су људски грех, равнодушност и незнање довели до границе самоуништења. Ипак, то што је “Бог  поставио човека за господара на земљи“, не значи да му је и дозволио да са њом (природом) ради шта хоће. У том смислу, социолошки и историјски  условљена, улогa  религије има  своје  позитивне ефекте;  у  замисли  божанства  као свевидећег/свемоћног  ауторитета  и неумитног  судије; ове замисли (карактеристике), наводиле  су  верника  да  контролише  своје  поступке (јер “Бог види све“) и настоји да поступа  у складу са нормама  које му  религија  представља  као  израз  божанске  воље.

Бог у Новом завету  није поставио човеку  никакве моралне заповести или забране његовом понашању према биљу, животињама и природи уопште. Ниједна од десет заповести не говори  о тим односима. Јер Бог је склопио савез не само са Нојем већ и са “свим  живим  бићима која  су на земљи“, док  је  човек  у  том  савезу постављен на нарочито  место. Човек  је створен  по слици  Божијој  и  вредан је “више  него   много  врабаца “ (Свето   писмо Новог  завета, 1958.:229)

Отуда и посебно место које је додељено човеку,  у поменутом савезу, бива тумачено као дозвола за господарењем. „Поверене послове“ за старање и бригу о божјим створењима – природи – човек тумачи као овлашћење за неограниченим господарењем и злоупотребу.  Злоупотреба је очигледна, јер је речено да:  Бог, осим за човека, не  брине за поједине  животиње, већ бди над  врстама као целином. Тиме се заговара модерно речено, еколошко начело диверзитета (разноврсности). Следи,  дакле да Бог човеку не дозвољава такву употребу природе која смањује њену разноврсност. Јер ако човек угрожава опстанак врста меша се у Божију бригу  и намеру!

Овакве и сличне интерпретације религијских порука  хришћанске традиције су свакако у функцији обликовања савремене еколошке свести и етике – еколошке културе.

Не гледа Бог на каљаве ноге, већ на чисто срце. У светим књигама стоји и препорука да их треба читати делима јер, парафразираћемо:  То су књиге живота и треба их читати животом, а наша судбина и вечност зависе од начина живота – начина на који ћемо провести време нашег кратког боравка на земљи.

У Светом  писму се налазе ставови/гледишта који се  могу без резерве разумети-тумачити као еколошки, а односе се  на заштиту околине. Њихов  је значај знатно умањен с обзиром  на вишевековну преовладавајућу  антропоцентричну  доктрину. Ипак, они  постају  занимљиви  за садашњу  еколошку  теологију и научно истраживање са аспекта верификације  позитивне улоге религије у развоју еколошке културе. Томе свакако доприноси све израженији осећај беспомоћности и забринутости због неефикасности световних, овоземаљских, “стандардних“, мера и принципа примењиваних у минулим временима.

Време дистанцирања  од Цркве и њеног утицаја  је давно прошло па је и одговорност за заштиту животне средине диспергована са световног и на поље духовног утицаја. Примерено казивање и тумачење религијских приказа/ставова, може  допринети „еколошком буђењу“ верника и подстаћи њихова уверења и посвећеност очувању чудесне креације Творца – Природе – чији смо саставни и неотуђиви део!

Никола Угрчић, еколог