Немушти језик

Човек се од осталих бића разликује разумом-самосвешћу и говором. Језик-говор је најзначајнија особина људске врсте и као систем знакова (гласовних-звучних и писаних) представља најсавршеније средство за споразумевање у природи. Улога језика је вишеструка  aли, пре свега, служи да се упути или прими неко обавештење (информација), чиме се утиче на развој мишљења и преносе: нове идеје, поглед на свет и стечена искуства.

Изводом из приповетке Немушти језик, послужићемо се као параболом којом ћемо указати на  карактер немуштог језика, његову способност, особину да растумачи језике свих живих бића у природи. Чобанин, дакле, беше обдарен „немуштим језиком“, језиком за разумевање-слушање природе!

Немушти језик ћемо, условно, као метафору, назвати и језиком екологије. Предложену метафору можемо тумачити двојако: са једне стране, то је универзални језик који разуме-тумачи све у и о природи и са друге, језик који је тешко доступан људима.

А како данас стоје ствари? Покушајмо да растумачимо.

Прва карактеристика више него икада раније, постоје потенцијали (научно-технички) за разумевање-ослушкивање природе. Друга карактеристика – тврдња о немогућности поседовања таквог знања не важи; поменута савремена техничко-технолошка средства комуникације и системи образовања омогућавају ишчитавање/разумевање сложеног и специфично кодираног језика природе.

Укратко: благо нама! Остварио се вишевековни сан о могућности поседовања/познавања „немуштог“ језика! Само се поставља питање: служимо ли се тим језиком  довољно и на прави начин?

Разумевање процеса и појмова тесно везаних за проблематику заштите животне средине – екологија, екологизација, еколошка: култура, интелигенција, образовање, осетљивост, свест и др. доприноси стицању (неопходно би било и усвајању) знања и образаца за савладавање еколошке кризе и опстанак цивилизације.

Екологија је, испоставило се, врло озбиљна научна дисциплина која се бави изучавањем проблема заштите животне средине, екосфере (радне средине, околине, природе…). Пракса је показала да је језик којим се служи еколошка наука потенцијално разумљив и представља спону са језицима других наука. Да би тај епитет универзалности и задржао, језик-речник којим се служимо, у разматрању еколошке проблематике, мора бити доследно и исправно примењиван.

Инсистирање на исправној примени језика екологије и еколошких појмова се може чинити претераним, али показало се да релативизација и његово неразумевање временом ствара услове за непримерен (читај неодговоран) приступ проблематици коју третира. Такође, неопрезно – паушално – коришћење појмова и неправилно тумачење неких релација,  ствара додатну забуну и отежава реализацију основног циља, заштиту животне средине.

Како?

Свака наука има свој специфичан  језик и речник којим  комуницира интерно и екстерно. Он пре свега представља средство за стицање способности разумевања проблема које та наука третира; омогућава комуникацију у том домену! Али, треба нагласити да, служити се  језиком науке не значи обавезно и бавити се истом!

Треба знати да  је познавање језика-речника еколошке науке ефикасан инструмент за разумевање природних процеса, животне средине; он је мерило еколошке културе и знања сваког друштва. Чињеница да смо суштински и на најдубљем нивоу, повезани са Природом, ипак није била довољна да се од исте не одродимо, отуђимо.

Ово отуда што смо усавршавањем приручних средстава (алата и оруђа за рад) временом полако губили урођене, или стечене, инстинкте (подсвесне исконске везе са природом – животном средином), вршили процес осамостаљивања – отуђивања од природе. С обзиром да је ова веза (са природом) суштинска и нераскидива отуда се ваљда и схватање екологије и еколошке проблематике, доживљава као нешто интимно-присно, подразумевано па самим тим и мање важно. Интимно осећамо: лако је то, решиће се, па то је наше…

Многи, бавећи се на разне начине проблематиком заштите животне средине (учествујући у разним еколошким акцијамa, читајући, пишући, коментаришући…), често греше називајући себе или друге еколозима. Tако се појам који одређује активност/делатност у области заштите животне средине – заштитарствo –, изједначава са појмом који дефинише, и подразумева, бављење науком у том домену.

Да прецизирамо: када се каже „еколог“ мисли се на човека/жену, научника, који се бави овим доменом. Неразумевање суштинске разлике значења и тумачење појма „еколог“ је опште позната. Разлог томе је вероватно у чињеници што се на тај начин прави паралела са употребом придева „еколошки“, којим се  дефинише врста одређене радње са једне, и/или припадност објекту или субјекту разматрања са друге стране.

Но, у околностима свеприсутне еколошке кризе, с обзиром на обим и важност проблема са којима смо суочени, та врста неразумевања свакако није разлог за бригу јер по оној народној: „Назови ме и лонцем, али ме немој разбити“ ово је, сложићемо се потпуно небитно.

Чињеница је да је еколошка наука, са својом методолгијом и средствима спознаје (језиком) у стању да укаже на многе опасности које се крију у заблуди да је Природа створена само за и ради нас. Јер као најнапреднији ентитет природе, суверени и самоуверени „господари“, човек је на добром путу да непознавањем еколошког језика постане жртва сопствених заблуда.

У прилог овој констатацији навешћемо и изјаву Митрополита Пергамског Јована (Зизиуласа): „Научници и богослови већ вековима употребљавају своје различите само њима својствене језике које нико осим посвећених не разуме. Ово отежава готово онемогућава развој језика животног окружења или екологије којим би се служили истовремено теолози и научници. Стручни језик можда мора да остане у интерној употреби на обе стране, али када је реч о животној средини, језик мора бити заједнички“.

Пише: Никола Угрчић, еколог