Екологија – инкубатор нових научних дисциплина

Треба упамтити да екологија није настала као последица промене Природе, њених услова и законитости, већ искључиво као последица промене односа човека спрам животне средине! Појава екологије као научне дисциплине је била неминовна јер су притисци на животну средину, проблеми и последице у непосредном окружењу, бивали све већи.

Eколошка историја истражује и изучава примере утицаја одређених људских заједница-цивилизација на окружење; како је њихово поступање, култура становања и привређивање, утицало на животну средину. Изучавање ових активности нам може послужити као добар пример или опомена за понашање у будућности. Питање је само: да ли смо спремни и довољно мудри да та искуства и сазнања уважавамо/примењујемо?

Холандски адмирал Рогевен је био први Европљанин који је на Ускрс 1722. године, са палубе брода „Арена“, угледао  острво. Затекао је примитивну заједницу са око три хиљаде становника који су живели у прљавим тршчаним колибама и пећинама, готово непрестано ратујући и подлежући канибализму у очајничком покушају да допуне оскудне изворе хране...“

Овако Клајв Понтинг у својој књизи „Еколошка историја света“ описује племенске заједнице које је затекао на острвима која су касније названа Ускршња. Наиме, испоставило се да су данас веома познате камене статуе (виде се само огромне главе које вире из земље), до места постављања превлачене преко стабала сечених у оближњим шумама. Сеча је вршена дословно до последњег стабла и момента када се шуме нису могле обновити – до границе само-одрживости екосистема. Ово је пример како прекомерно трошење ресурса може узроковати угрожавање и девастацију животне средине па и пропаст друштвене заједнице.

Анализом развоја друштава у прошлости, лако је уочљиво да је (скоро увек) свако новије доба иницирало/стварало друштвено-економски напреднију заједницу-цивилизацију. То је последица усавршавања оруђа за рад и средстава за производњу.

Код примитивних заједница, активности које су вршили да би обезбедили храну и станиште су увек биле у складу са оптималним потребама и потенцијалима које је пружало окружење. Тај сензибилитет и обзир спрам окружења се губи усавршавањем алата и оруђа за рад. Развојем и усавршавањем ових средстава, губи се осећај припадности/зависности од животне средине, а притисак на исту расте. У прилог овој констатацији, може послужити анализа периода индустријског развоја (19. и 20. век), када је услед изузетно брзог развоја средстава за производњу – технологије – и велике потрошње произведених добара, животној средини начињена огромна, готово ненадокнадива, штета.

Упркос тој  чињеници и данас индустријска производња, и ниво потрошње, расту темпом какав у историји није забележен; производња тржишних  вишкова (који се чак уништавају!) је манир кога се ни савремене економије не одричу. Постоје многа решења која нуди еколошка економија, али се капитал њима руководи само ако је под  изузетним притиском јавности или му је угрожен раст; тешко се одриче могућности да се увећава и паразитира на рачун (и штету!) животне средине.

Екологија је током свог развоја систематски ангажовала и спајала многе друге научне дисциплине које са њом, бар на први поглед, нису имале готово ништа заједничко: физиологија, генетика, хемија, физика, математика, геологија, географија, социологија, економија, правo…

У почетку су се појавиле биљна и животињска екологија и свака се развијана самостално. То је било и разумљиво са становишта оног времена (период просветитељства), јер је Декартов дуализам (подела на дух и тело – доктрина по којој је душа посебан ентитет у односу на тело), био основ за сва изучавања. И поред оваквог, условно речено, ограничења то је било доба у коме су човек и његова имагинација доживели својеврсни препород-процват; време у коме је  немирни људски дух изнедрио многе нове науке па и екологију. Људски креативни ум је отпочео нову еру  развоја, а научници-истраживачи су интензивно размењивали сазнања и искуства. Примера ради наведимо да су научници који су први уочили типично еколошки феномен, везу између организама и њиховог окружења, у ствари проучавали однос климе и вегетације.

Немачки биолог Е. Хакел је 1866.године установио термин “екологија”, који тумачи и дефинише однос организама (живих бића) према њиховом окружењу, укључујући органску и неорганску компоненту. Временом је екологија, изучавајући економију животне средине – размену материје и енергије – и законитости природе, установила сопствену методологију и принципе којима доказује истинитост хипотеза и/или тврдњи. Иако настала у крилу биологије, достигла је ниво када је и сама постала инкубатор нових научних дисциплина. У својој истраживачкој процедури прожима многе друге науке што је и разлог да је често перципирана као огранак оних дисциплина којих се дотиче.

Тако, савремени еколози не могу рећи само: да окружење “изгледа другачије”, већ морају да  прикупе и анализирају нумеричке податке како би  показали да су разлике у окружењу и статистички значајне, евидентне. Тако настаје математичка екологија, а примена електронског микроскопа, квантне физике и компјутерске технологије, повећава сазнајни потенцијал до нивоа који не оставља простор за резервисаност или сумњу у истинитост тврдњи. Тако се екологија, „тражећи“ своје место у академским круговима, нашла у самом средишту истих, као медијатор и/или модератор свеукупних научно-истраживачких напора. Данас готово да нема људске/друштвене активности, истраживачке, научне и сваке друге, која не третирају проблем заштите животне средине.

Ево и једног  духовитог  коментара у прилог мултидисциплинарности екологије који каже:

Према Марфијевим „законима“, ако је нешто зелено и креће се – онда је то биологија, ако смрди – хемија, уколико не функционише – физика, ако је неразумљиво – математика, ако нема смисла – економија или социологија,  а  екологија је све то заједно!

Па, када већ имамо  тако моћну и сугестивну  научну апаратуру/инструмент, зашто то не искористимо за сопствено добро? Тако бисмо се коначно ослободили моралног терета кога дефинише реченица да: планету не остављамо деци/потомцима већ је од њих позајмљујемо – отимамо!

Пише: Никола Угрчић, доктор еколошких наука

 

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress