Животна средина и колективни ум

Еколошка интелигенција – предуслов и претпоставка за увећање способности опстанка

„Свака кап која у море доспе постаје део њега“.(Силенијус,17.в.)

У дефиницији појма интелигенције (лaт. intelligentia) уочљива је тврдња да је то урођена способност правилног  разумевања  ствари и појава у животу и свету; разум, ум, способност схватања нечега – најнижи израз свести. Психолози тврде да је способност прилагођавања, такође, веома важна за развој интелигенцијe и базира се на процесима  учења, расуђивања и решавања проблема/ситуација. Урођена интелигенција и вештина  прилагођавања узрокују промене унутар саме личности које се дешавају у животу током активности у различитим сферама делатности (школа, посао, уметност, политика…).

Модерна друштва се налазе у својеврсном еволуционом  ћорсокаку: обрасци  понашања и размишљања, којима су се људи у древној прошлости руководили – прилагођавали  условљеној стварности – данас нису довољни за опстанак врсте. Једна од тековина савремене цивилизације је и губитак рудиментарних способности преживљавања; услед снажног утицаја модерних технологија, човек се данас не може  ослонити на урођену проницљивост и прилагодљивост  природном окружењу – остварењу идеала  хармоније живота са „својим  комадићем планете“.

Он не поседује интуитивну способност, инстинкт, који га може упозорити (и заштитити) од бројних и разноврсних опасности  којима савремена цивилизација нагриза  планетарнe нишe. Претње које намеће савременост  превазилазе  потенцијале интелекта стеченог  рођењем па је, отуда,  неопходно изградити специфичани сензибилитет,  капацитет, за препознавање видљиве и/или скривене  мреже повезаности људских активности и природних система.

Еколошка интелигенција је предуслов и претпоставка за увећање способности опстанка, вештине прилагођавања и усклађивања са животним окружењем. Док социјална и емоционална  интелигенција надограђује способност за сагледавање перспективе других људи (изражавањем забринутости  или саосећања), еколошка интелигенција проширује тај капацитет на све природне системе – животну средину. Антрополози препознају когнитивну способност, колективну интeлигенцију, као људску способност која има кључну улогу  и значај за опстанак наше врсте. Том проширеном разумевању  (анализом узрока и последица) треба додати испровоцирану мотивисаност да  се интервенише, преживи и опстане.

Потпуно разумевање сложених природних процеса – комплексност њиховог  прожимања – захтева огромно знање које ниједан појединачни ум не може у потпуности да усвоји. Стога је, свакоме од нас, потребна помоћ других  како  би се снашли у тим новим сложеним околностима.  Кад год једна особа схвати део те сложене узрочно-последичне мреже, тај увид постаје део групне меморије, колективног ума.

Природа еколошке интелигенције је таква да препознаје мрежу системских спрега која, у синергији са социјалном интелигенцијом, остварује виши ниво/капацитет како би покренуо и хармонизовао  напоре за превенцију, превазилажење или решавање проблема .

Сарадња и размена информација представља  кључне чиниоце за акумулацију еколошких увида –  стварање базе  података –  који  помаже да се делује у име вишег циља, општег добра.

Мрави, на пример, проналазе најкраћи пут до извора хране помоћу једноставних урођених сензора за праћење феромонских трагова. Познато је, такође, да дивље гуске, летећи у јату, са зачеља гачу како би ободриле и опоменуле оне на челу да мењају курс или брзину лета. Интелигенција  роја или јата омогућава да се виши циљ оствари тако што ће се велики број јединки држати једноставног принципа, инстинкта.  У оба поменута случаја из природе, дакле,  не постоји видљиво централизовано управљање а јединке, колективним умом, помажу у остваривању заједничког циља.

Наш циљ би требало да је унапређење и заштита животне средине. Да бисмо га остварили, макар приближно,  треба радити на подизању нивоа друштвене одговорности, применом и променом колективне свести/ума. То је могуће постићи мерама и активностима на плану ширења личног знања и разменом искустава. Нико од нас не мора да има свеобухватни увид, план, нити да усваја посебна  знања  да би спречио лош/негативан и подржао добар/позитиван утицај на радну и животну средину.

Висок ниво друштвене одговорности се остварује и кроз подршку иницијативама за побољшање и унапређење стања животне средине, прерасподелом-разменом стеченог знања и искуства. Ако бисмо, колективним умом, следили  једноставне налоге-правила сопственог инстинкта за самоодржањем-опстанком, било би могуће остварити много бољу ефикасност и одрживост система заштите животне средине.

У недостатку способности лучења феромона и гакања, људи на себи својствен начин, разменом знања и искуства, морају пружати подршку и помоћ онима на врху пирамиде заштитарства, креаторима еколошке политике. Отуда је, за савладавање изазова савремености,  неопходна али и више него довољна сарадња и воља.

Наш лични интерес, здрава и одржива животна средина, се може остварити само уколико друштвени интерес и циљеве препознамо као сопствене, а то подразумева и својеврсну манифестацију колективног ума, еколошку интелигенцију.

 

 

  Никола Угрчић, еколог

 

Оставите коментар

PANpress
%d bloggers like this: