Однос човека према природи

Еколошка етика на делу

Била једном четворица по имену Свако, Неко, Било Ко и Нико. Требало је обавити један врло важан посао и Свако је мислио да ће га Неко обавити. Било Ко је то могао да учини, а Нико није хтео. Неко се због тога наљутио, јер је то био посао за Свакога. Свако је опет мислио да би га Било Ко могао обавити, но Нико није схватио да га Неко не жели обавити. На крају је Свако кривио Некога,  јер Нико није урадио оно што је могао да уради Било Ко. (Непознати аутор)

Свако од нас се сасвим сигурно може присетити разних ситуација у којима су реакције поменутих ликова у причи идентичне са искуствима која смо и сами имали у различитим ситуацијама. Шта више, тако се понашамо чешће него што смо тога и свесни да бисмо, ваљда (?!), потврдили ону латинску: Repetitio est mater  studiorum (понављање је мајка знања).

Није на одмет да поновимо да је однос човека и природе увек имао социолошко обележје и да је људско друштво, својом структуром и развојем, временом постојало комплексније и динамичније, услед чега је и однос  према природи постојао сложенији, деликатнији – проблематичнији.

Свети Владика Николај је рекао да: „Цела природа личи на један велики клавир, на коме су створења у ствари дирке. Које се год дирке човек дотакне, чује ехо своје душе”.

Савременост је доба у коме су придев кризни и појам криза свеприсутни и неизбежни: економска криза, криза  друштвених односа, еколошка криза, криза  морала…и све оне имају само једну појмовну и вредносну одредницу –  човека.

Људске одлуке и активности се налазе под снажним утицајем њиховог  погледа на свет – оне показују  како људи схватају  постојање/функционисање света и како  виде своју улогу  у њему.

Како је еколошка криза бивала већа, а њене последице погубније, тако је бивала израженија потреба људи да интервенише и мења постојеће стање и своје понашање. Својеврстан  је апсурд да еколошка етика, истицањем циљева и смисла моралних хтења и критеријума за вредновање понашања човека у окружењу, бива све удаљенија од објективних захтева епохе у којој је настала. Неопходно је, стога, непрестано радити на препознавању „еколошког греха”; покретати личне и друштвене механизме  за обликовање нове етике, примерене новонасталим околностима.

Еколошка етика потпомогнута процесима  екологизације (еколошко проматрање и вредновање појава) и сензибилизације (подизање нивоа осетљивости) друштава и појединаца, представља нужни и неизбежни инструмент – средство за смањивање притиска на Природу и ублажавање еколошке кризе. Међутим, овај процес мењања односа спрам природе – просвећивањем и освешћивањем – је, свакако, врло дуг и мукотрпан.

Филозофија пружа интегрални поглед на човекову егзистенцију јер од свог настанка  покушава да нађе одговоре на разна питања, а људске контемплативне способности (размишљање) нас уводе у свет  вредновања свега  што нас окружује. Однос,  као  појмовни  израз, је релациони феномен и  инструмент који служи за  сагледавање и упоређивање посматраних/анализираних појмова и појава. Успостављање  правилних (у нашем случају је боље рећи  пожељних) односа, њиховим вредновањем и хијерархијским  устројавањем, важно је  са становишта  успостављања моралних норми – етике. Стога, упоредо са теоријско-методолошким процесима, еколошка етика поприма шире појмовно утемељење у новом вредновању погледа на свет, новој филозофија живота јер истиче одговорност и бригу за судбину читаве Планете.

Еколошка етика одређује односе човека према природи али дефинише и међусобне односе  људи, нормирајући их. Многе области људских делатности добијају префикс „еко” или придев „еколошки“ па се тако развија: еколошка-технологија, еколошко образовање, еколошка етика, еколошка политика, еколошко право и многе друге делатности.

Тиме се стварају услови да људске потребе и активности бивају третиране на начин који обезбеђује однос и опхођење којим се предупређује и спречава  нарушавање равнотеже у природи и омогућава даљи развој и опстанак.

Развој и унапређење еколошке етике је императив савременог друштва, обзиром да нам је  свешћу  условљен инстинкт и обавеза очувања Живота као највеће вредности. Људи морају знати да могу  преживети само ако чувају и поштују  своју планету као једини дом који имају. У том смислу, за људску врсту, је веома значајна промена у схватању, планирању и деловању како би своје активности попут прекомерне производње и потрошње заменили рационалном производњом и умереном потрошњом уз уважавање закона природне равнотеже и њених потенцијала.

Са друге стране, свако савремено друштво мора преиспитати постојећи систем вредности и уважавати специфичности окружења. Људској врсти Природа је основ и услов опстанка, пријатељ и помоћник, а не непријатељ; она на сме бити објекат за израбљивање. Посебан  проблем и изазов у напорима за очување животне средине, представља постојање огромних разлика између сиромашних и развијених земаља. Стога, еколошка етика, обједињујући и усмеравајући друштвено-политичке, друштвено-економске, здравствено-заштитне, васпитно-образовне и многe другe делатности,  поспешује, повезује и обједињује напоре за обликовање  пожељног понашања људи у непосредном окружењу – животној средини.

Етички критеријуми – еколошке моралне норме – су дакле неопходни као инструмент, подсетник, средство и помоћ у превенцији да своје активности не поистоветимо или препознамо у понашању неког од ликова из  приче са почетка овог прилога.

др Никола Угрчић, еколог

Оставите коментар

PANpress
%d bloggers like this: