Еколошка етика на делу

Свако од нас се сасвим сигурно може присетити разних ситуација у којима су реакције поменутих ликова у причи идентичне са искуствима која смо и сами имали у различитим ситуацијама. Шта више, тако се понашамо чешће него што смо тога и свесни да бисмо, ваљда (?!), потврдили ону латинску: Repetitio est mater  studiorum (понављање је мајка знања).

Није на одмет да поновимо да је однос човека и природе увек имао социолошко обележје и да је људско друштво, својом структуром и развојем, временом постојало комплексније и динамичније, услед чега је и однос  према природи постојао сложенији, деликатнији – проблематичнији.

Свети Владика Николај је рекао да: „Цела природа личи на један велики клавир, на коме су створења у ствари дирке. Које се год дирке човек дотакне, чује ехо своје душе”.

Савременост је доба у коме су придев кризни и појам криза свеприсутни и неизбежни: економска криза, криза  друштвених односа, еколошка криза, криза  морала…и све оне имају само једну појмовну и вредносну одредницу –  човека.

Људске одлуке и активности се налазе под снажним утицајем њиховог  погледа на свет – оне показују  како људи схватају  постојање/функционисање света и како  виде своју улогу  у њему.

Како је еколошка криза бивала већа, а њене последице погубније, тако је бивала израженија потреба људи да интервенише и мења постојеће стање и своје понашање. Својеврстан  је апсурд да еколошка етика, истицањем циљева и смисла моралних хтења и критеријума за вредновање понашања човека у окружењу, бива све удаљенија од објективних захтева епохе у којој је настала. Неопходно је, стога, непрестано радити на препознавању „еколошког греха“; покретати личне и друштвене механизме  за обликовање нове етике, примерене новонасталим околностима.

Еколошка етика потпомогнута процесима  екологизације (еколошко проматрање и вредновање појава) и сензибилизације (подизање нивоа осетљивости) друштава и појединаца, представља нужни и неизбежни инструмент – средство за смањивање притиска на Природу и ублажавање еколошке кризе. Међутим, овај процес мењања односа спрам природе – просвећивањем и освешћивањем – је, свакако, врло дуг и мукотрпан.

Филозофија пружа интегрални поглед на човекову егзистенцију јер од свог настанка  покушава да нађе одговоре на разна питања, а људске контемплативне способности (размишљање) нас уводе у свет  вредновања свега  што нас окружује. Однос,  као  појмовни  израз, је релациони феномен и  инструмент који служи за  сагледавање и упоређивање посматраних/анализираних појмова и појава. Успостављање  правилних (у нашем случају је боље рећи  пожељних) односа, њиховим вредновањем и хијерархијским  устројавањем, важно је  са становишта  успостављања моралних норми – етике. Стога, упоредо са теоријско-методолошким процесима, еколошка етика поприма шире појмовно утемељење у новом вредновању погледа на свет, новој филозофија живота јер истиче одговорност и бригу за судбину читаве Планете.

Еколошка етика одређује односе човека према природи али дефинише и међусобне односе  људи, нормирајући их. Многе области људских делатности добијају префикс „еко“ или придев „еколошки“ па се тако развија: еколошка-технологија, еколошко образовање, еколошка етика, еколошка политика, еколошко право и многе друге делатности.

Тиме се стварају услови да људске потребе и активности бивају третиране на начин који обезбеђује однос и опхођење којим се предупређује и спречава  нарушавање равнотеже у природи и омогућава даљи развој и опстанак.

Развој и унапређење еколошке етике је императив савременог друштва, обзиром да нам је  свешћу  условљен инстинкт и обавеза очувања Живота као највеће вредности. Људи морају знати да могу  преживети само ако чувају и поштују  своју планету као једини дом који имају. У том смислу, за људску врсту, је веома значајна промена у схватању, планирању и деловању како би своје активности попут прекомерне производње и потрошње заменили рационалном производњом и умереном потрошњом уз уважавање закона природне равнотеже и њених потенцијала.

Са друге стране, свако савремено друштво мора преиспитати постојећи систем вредности и уважавати специфичности окружења. Људској врсти Природа је основ и услов опстанка, пријатељ и помоћник, а не непријатељ; она на сме бити објекат за израбљивање. Посебан  проблем и изазов у напорима за очување животне средине, представља постојање огромних разлика између сиромашних и развијених земаља. Стога, еколошка етика, обједињујући и усмеравајући друштвено-политичке, друштвено-економске, здравствено-заштитне, васпитно-образовне и многe другe делатности,  поспешује, повезује и обједињује напоре за обликовање  пожељног понашања људи у непосредном окружењу – животној средини.

Етички критеријуми – еколошке моралне норме – су дакле неопходни као инструмент, подсетник, средство и помоћ у превенцији да своје активности не поистоветимо или препознамо у понашању неког од ликова из  приче са почетка овог прилога.

др Никола Угрчић, еколог