Жена није крпа. Насиље нема оправдање.
Жене у Србији у највећем броју случајева убијају њихови партнери или бивши партнери и то употребом ножа, дављењем или ватреним оружјем, а најопасније место за жену и даље представља дом у којем живи. Највећи број убијених жена у Србији током 2018. године је било старости изнад 55 година. Од 1. јануара до 8. маја ове године убијено је 20 жена.
То су подаци о распрострањености и карактеристикама фемицида Аутономног женског центра (АЖЦ), који је заједно са Мрежом жена против насиља, прошле године иницирао установљавање Дана сећања на жртве насиља, који се од ове године обележава 18. маја.
Подаци говоре и да у 10 од 26 случајева фемицида у 2017. години полиција, тужилаштво и центри за социјални рад су имали информације о насиљу које је вршено над женом, али ипак није учињено довољно да убиства буду спречена.
АЖЦ и Удружење жена „Пешчаник“ из Крушевца зато заједно покрећу осмодневну кампању под слоганом „Ако систем не реагује, реагује злочинац“ желећи да укажу на бројне пропусте система због којих многе жене нису заштићене на време.
Љубомора насилника, одлука жене о напуштању насилника и присуство ватреног оружја. Ови фактори повећавају ризик од убиства жене чак девет пута.
Да ли се заиста данас сећамо мајки, супруга, бака, комшиница, сестара, свих оних жена које су жртве агресије, патријархата, и поремећеног система вредности у којем је насиље дозвољено? Јер након сваког убиства у главама великог броја људи јави се црв сумње да је она то можда заслужила јер га је варала, јер је излазила, јер се облачила изазовно, јер му није довољно повлађивала, јер није била добра жена…и ето то је и заслужила. Насилник се оправдава јер није могао да прежали што га је оставила, мало је попио, био је нервозан. Оваквим тумачењем насиља која долазе из медија, са друштвених мрежа, нова жртва је све ближе, а решење је све даље.
Шта нам значи сећање на жене које су шутиране, шамаране, психички малтретиране, сексуално злостављане, а онда убијене ножем, метком, песницима, каменом, секиром, пред децом, трудне или болесне?
Да их се сетимо, да поновимо да је насиље недопустиво и да нема оправдање, да раскинемо са стереотипима и предрасудама о родним улогама, да поновимо људска права, да се подсетимо да су и жене људска бића, а не крпе и да имају своја права, осећања, достојанство. Да натерамо институције да нас штите, и помолимо да ће се хаос у главама средити.