Разговор са др Зораном Стојиљковићем, председником УГС „Независност"

Вратили смо се у ниво обесправљености из 19. века

„Простор за веће зараде постоји, јер је у последњих пет, шест година продуктивност подигнута за 20 одсто. Зараде морају да компензирају драстичној неједнакости која настају партијским удомљавањем”.

Поводом 1. маја Празника рада, Уједињени грански синдикат „Независност” заједно са Савезом самосталних синдиката (СССС) организује протестни скуп на Тргу Николе Пашића у Београду. Циљ је послати поруку да су данас радницима потребне веће зараде и мање неједнакости. Са др Зораном Стојиљковићем, председником УГС „Независност” и професором Факултета политичких наука у Београду разговарали смо о томе какав је данас положај радника, која је улога синдиката и како он види протесте младих. 

Далеке 1886. године радници су борили за осмочасовно радно време. Данас, 131 годину касније, чини се да су права радника поново угрожена. Постоји велики број радника који ради прековремено без накнаде, стотине хиљада радника страхује од отказа, и сталних смањења зарада… Како ви данас оцењујете положај радника?

Опште расположење међу запосленима и синдикалистима је нажалост такво да је два века касније тај захтев за три осмице – осам сати рада, осам сати одмора и осам сати слободних активности укључујући и образовање – постао ужасно актуелан. Са овом прекаризацијом рада ми имамо несигурно, неизвесно, нестабилно планирање егзистнеције, у ситуацији где људи раде два или три посла да би пристојно живели. То је постао проблем тзв. креативне индустрије. Није ствар у радницима него у нама, професорима, боље речено професорчићима, људима запосленим у медијима… Та врста несигурности је нешто што нас враћа у ту ситуацију захтева из 19. века. Сећам се Миредева, шведског социјалдемократе из 70-тих година, који је рекао „можемо имати кућу, кола, плазма телевизор, али ми се једнако ништа не питамо као Римско царство”. Живимо у некој врсти климатизираног Римског царства. Суштински за последње три, четири деценије са провалом неолибералне глобализације ми смо се вратили у ниво обесправљености и невидљивости  у којем смо били крајем 19. века.

 Да ли је то специфично само за наше друштво?

То је планетарни тренд, и ако погледате стопе синдикализованости, ниво зарада, ниво неједнакости, то драстично расте последњих 30 година што коинцидира са овом неолибералном корпорацијском глобализацијом. Према истраживањима ММФ-а, раст неједнакости директно коинцидира са слабљењем утицаја синдиката, то није случајно.

 Да ли су права радника само слово на папиру? Колико се поштују у пракси?

Имате два процеса. Прво што се институционални и нормитивни дознај мења па са сваком променом радног законодавства смањује опсег права запослених, позивајући се на флексибилизацију тржишта рада. Тенденција је да се сви изједначимо на нижем нивоу права. То посебно илуструју агенције за запошљавање – радите за агенцију за запошљавање, а онда вас она сели где има посла. То је нека врста тренда. Оно што се постави у законску регулативу, што је релативно прихватљиво се не поштује, јер не постоји равнотежа снага у пракси, и постоји недовољна заштита инспекција рада у пракси. И оно што добијете формално не можете да реализујете због драстичног дисбаланса моћи.

Последњи драматичан догађај осликава данашњи положај радника. Један радник у фабрици шинских возила „Гоша“ због неисплаћених зарада извршио самоубиство. Радници нису примали плату неколико година. Како је могуће да у тим условима држава не реагује?

Годинама се не исплаћују зараде, а онда када се заврши трагично, самоубиством, тада држава покушава нешто да уради. Када живите у полупериферном друштву које прихвата неолиберални диктат и у коме су разлике између најсиромашнијих и најбогатијих у односу један напсрам девет, онда се животне каријере завршавају са пензијама од 200 евра. То је континуитет власти. У „Капитализму катострофе“ Наоми Клајн говори о томе како се земља прво спржи кроз рат и разарања, затим се руинира привреда, следи технолошки заостатак, губљење тржишта, а онда дође неолиберална глобализација.

УГС „Независност” учествује у организацији скупа на Тргу Николе Пашића 1. маја. Која ће бити ваша порука носиоцима власти?

Протест организујемо са Савезом самосталних синдиката (СССС), а основна порука је за веће зараде и мање неједнакости. Првомајски протести се тешко организују, људи нерадо излазе на улице када су празници, али ми ћемо пробати да их мобилизујемо. Између осталог, то је и међународна синдикална кампања. Простор за веће зараде постоји, јер је у последњих пет, шест година продуктивност подигнута за 20 одсто. Зараде морају да компензирају драстичној неједнакости која настаје партијским удомљавањем. Треба ући у озбиљан социјални дијалог, повећати средстава за образовање и социјалну заштиту и смањити порезе на примања, а да се не доведе у питање образовање. Пут је да се крене у потписивање колективних уговора, у приватном сектору готово да их и нема, и да се направи нека врста социјалног пакта – Влада да гарантује кретање производње, инфлацију, макроекономске односе, а у договору са послодавцима и синдикатима се договори колики се раст зарада очекује. Не видим неку спремност да се то спроведе.

Почетком године повећана је минимална цена рада са 121 на 130 динара по сату ( месечно 22.620 уместо 21.054 динара). Како ви видите тај потез власти, да ли је то корак напред ка повећању зарада или се повећање може протумачити као предизборна активност?

После дужег времена добро је да је повећана минимална цена рада, али мислим да њу треба комбиновати са растом фонда зарада. Наше плате се приближавају једне другој, ми идемо у једнакост у сиромаштву. То није стимуланс, важније је наградити квалитетан рад, повећати јавне инвестиције и зараде квалификованих. Ово је типичан неолиберални концепт – постоји системска ендемска политичка корупција, сви што оволико зарађују то раде по систему партијске државе која је корумпирана.

Каква је данас улога синдиката?

Највећи проблем је недовољан степен поверења у рад синдиката, недовољна спремност да се прихвати нека врста ангажовања која носи високу димензију ризика. Некада је бити у синдикатима била хвалоспевна ствар, делиле су се полутке… Људи немају поверења, кукају како су недовољно активни и повезани, а нису спремни да ризикују и учествују у синдикалним акцијама. На основу мог деценијског искуства, синдикати морају да комбинују борбу у институцијама и фабрикама, где се води неравоправна утакмица са државом која има структурални афинитет са капиталом. Да се умреже са организацијама пензионера, пољопривредника, незапослених, студената, медијским кућама, социјалном мрежом којој је до демократије и социјалне правде да би избалансирала ту врсту притиска. Синдикати са оволиком незапосленошћу и лошом плаћеношћу морају да имају тај ослонац, јер политички ослонац немају, за разлику од шведске социјладемократије где постоји природно савезништво.

Подржали сте протесте младих који се одржавају од 3. aприла. Сматрате ли да ће подршка синдиката захтевима младих допринети успеху протеста? И шта је за вас успех протеста?

Млади су упутили поруку да неће да им се нико меша што је јако добро. Мислим да је то производ огромног незадовољства и фрустрације која се појављује код младих људи који у овој зони стварања елементата личне власти не виде перспективу за себе и чине напор да нешто ураде. Протест је чин непристајања и борбе. Али бојим се да су студенти на факултетима поново почели да размишљају „само да дипломирам, па да емигрирам“, а то је чин предаје.

Мени је фасцинантно да су протести добили социјалне захтеве. „Нећу да будем јефтина радна снага“ је фантастичан транспарент  и мислим да то отвара шансу да после или за 1. мај дође до подршке радника. Политички захтеви су према мом мишљењу сада пост фестум”. Боље је било да се, када се видело да од равноправне кампање нема ништа, тада кренуло са протестима. Захтеви за смену чланова РИК-а су у реду, али на њихово место неће доћи другачији, компетентнији људи. Не треба мењати структуру, него систем, јачати процедуре у којима се одлучује у парламенту. Треба имати независне институције које не треба слабити и које треба да реагују. Не памтим да је неко водио кампању за председника са премијерског места говорећи да ће то радити у слободно време или евентуално у неколико дана одмора. Потребно је инсиситрати да се усвоји нови изборни систем. Тада би у локалним самоуправама изашли конкретни људи са биографијама, и онда не би могли да нам подмећу медиокритете. Док се не промени изборни систем и докле год су функције у јавном сектору део политичког плена, неће бити никаквих промена, па ни ових социјалних.

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress