Синиша Јанковић, бивши члан Радне групе МУП-а за спорне приватизације за НИН

Власт има бољи однос са криминалцима него са поштеним полицајцима

Јанковић је најдужи део радног века радио на откривању привредног криминала у Полицијској управи у Панчеву, добро познаје ситуацију у том граду и један је од ретких који је пристао да јавно говори о утицају који у том делу Србије имају координатор СНС-а за Јужнобанатски округ Бранко Маловић и брат председника Србије Андреј Вучић

Садашња власт је, нажалост, криминализована, о чему сведочи и то да она има бољи однос са криминалцима него са поштеним и добрим полицајцима, каже за НИН бивши припадник МУП-а Синиша Јанковић, који је цео радни век, 31 годину провео у криминалистичкој полицији. Између осталог био је ангажован за испитивање спорних приватизација у Србији. За њих је била задужена тада чувена, данас заборављена Радна група МУП-а за 24 спорне приватизације, која би ускоро, да није расформирана прославила 10. рођендан, јер је основана 4. септембра 2012.

У почетку истрага се проширила на много више од 24 спорна случаја, али су убрзо многе од њих заустављени. „Када смо дошли до тајкуна блиских новој власти, неке истраге су заустављене, неке успорене, а неке су настављене, али нису окончане подношењем кривичних пријава, већ су оне задржане”, прецизира Јанковић.

НИН: До каквих сте резултата дошли истражујући спорне приватизације?

ЈАНКОВИЋ: Водио сам тим број 11, који је у основи био задужен за спорну приватизацију Азотаре Панчево и за сва друга, с тим повезана правна и физичка лица. Резултате до којих смо дошли поделио бих у две групе. У првој групи су они који су јавно објављени и они су импозантни. А у другој су резултати који нису јавно обављени, и они су поражавајући. Иако је мој тим био задужен за спорну приватизацију Азотаре, главнину снага усмерили смо у истрагу злоупотреба са регресираним ђубривом. На том предмету почели смо да радимо још 2010, тако да је за нас Радна група почела две године пре њеног оснивања.

Врло брзо је ухапшено око 40 лица, дупло више него што је било ухапшено по основу рада свих осталих петнаестак тимова заједно. Од видљивих резулата, пред крај Радне гупе имали смо још једну „реализацију” и то је – то! Што се тиче приватизације Азотаре, све смо проверили, дефинисали и написали кривичну пријаву и са тужилаштвом договорили која би лица требало да се ухапсе. А онда је та пријава мало чекала, па још мало, па много. На крају смо ми расформирани, а нико није ухапшен, нити је МУП дао саопштење за медије, иако смо ухапсили 40 лица, а требало је да буде ухапшено бар још 50. Био је то један од „великих” предмета, јер је фирма Фертил у то време продавала више регресираног ђубрива од Азотаре. Прометом ђубрива бавило се још неколико мањих предузећа, а ни она нису пропустила прилику да опљачкају државни буџет, на име незаконито добијеног регреса.

Нико од доказаних извршиоца тешких кривичних дела финансијског криминала, међутим, није ухапшен, нити је против било кога поднета кривична пријава. О томе зашто се одговорни не хапсе, руководство МУП-а дало је неко усмено објашњење, које не само да је незаконито, него вређа интелигенцију. Уз честе опструкције, са којима смо се како-тако носили, све док нисмо укинути, истраживали смо и пословање ЈП Србијагас, а расформирани смо и пре него што смо завршили истрагу пословања Дирекције за републичке робне резерве, иако смо били близу краја. Десетак година касније видели смо да је политичка корупција у Робним резервама наставила свој пир, те је јавност недавно и сазнала за иста кривична дела која смо и ми тада открили. Колико је предмета још остало иза целе Радне групе, можете да претпоставите уколико су иза само једног тима остали сви наведени и још десетак мањих предмета. За мене је све то поражавајуће, а колико је штетно по друштво у целини видимо свих ових година и на примерима политичке корупције, која је узнапредовала и достигла свој зенит.

Зашто и како је Радна група престала да ради?

Радна група је расформирана. Тадашњи директор полиције Милорада Вељовић изјавио је да ће оперативци да наставе свој рад, само раштркани. Ако ништа друго, тиме је обогатио научну мисао, уневши у криминалистику „раштркавање” као метод борбе против политичке корупције. Као образложење Вељовић је изјавио да се Радна група укида, јер је – скупа! Наводно смо коштали два милиона евра!? Поновићу – два милиона евра за сто оперативаца за две године. И то је много? А колики је ефекат причињене материјалне штете за државу, коју смо открили? Око 800 милиона евра! Дакле, штета је 400 пута већа. А ако се урачунају и случајеви које смо истражили, али нам није дозвољено да напишемо кривичне пријаве против одговорних, та штета за државу је значајно већа од милијарду евра.

Са оним што би Радна група још открила, да нам је дозвољено да радимо по закону, верујем да бисмо доказали да је држава опљачкана за око две милијарде евра. Надам се да је сада свима јасно зашто смо укинути. Истовремено, Радна група искоришћена је, тачније злоупотребљена, за дизање рејтинга СНС-а, која је на ванредним изборима у пролеће 2014. освојила апсолутну власт. После тога им више нисмо били потребни. Заправо, у смислу стварне борбе против политичке корупције и организованог финансијског криминала, почели смо да сметамо. Злоупотребљена политичка моћ постала је господар ситуације, а ми смо морали да будемо елиминисани. Све то ме навело да неколико година радим на тексту који је и објављен под насловом Очи у очи са политичком корупцијом.

Каква је била улога Александра Вучића, који је био први потпредседник Владе, секретар Савета за националну безбедност, шеф Бироа за координацију служби безбедности и председник владајуће странке?

Вучић је и тада био најмоћнији човек у земљи, иако на нижем нивоу власти, а његова улога је била у складу са његовом моћи. Са места шефа Бироа црпео је најповерљивије информације, не само о спорним приватизацијама, него и о свим безбедносно интересантним лицима. Иако му је био формално претпостављени, тадашњи премијер Ивица Дачић ни изблиза није имао моћ као Вучић. А тај однос се убрзо још драстичније променио, наравно на штету Дачића, а у корист Вучића.

Рекли сте да је Вучић неке податке из истрага које сте водили износио у Скупштини. Шта је радио са тим подацима и зашто?

Једно од најважнијих предизборних обећања Томислава Николића и Вучића била је „борба против криминала и корупције”. Након доласка на власт 2012, то је било и једино што је нова власт могла да испуни. Могла је, али дефинитивно није. Но, како је од септембра 2012, уз приличну медијску помпу почела са радом Радна група, Вучић је желео да што пре дође до хапшења, како би задовољио бирачко тело, медије, а и критички настројене опозиционе посланике у Скупштини. Како је време пролазило, а хапшења није било – нити је било могуће да у кратком року буде извршене сложене провере и на основу њих уследе хапшења – Вучић је морао да у Скупштини буде што уверљивији да ће хапшења бити ускоро. Зато је једном приликом из ташне извадио укоричене недељне пресеке наших провера и показао их посланицима, како би их уверио да се у њима налазе докази који ће ускоро омогућити хапшења. У том тренутку то није било ништа незаконито. Напротив, тада смо као Радна група били грозничаво потребни Вучићу, јер осим нас није било никог другог у Србији ко би учинио да Вучић и Николић испуне иједно предизборно обећање.

Са ове дистанце, да ли је хапшења Мирослава Мишковића заправо било у сврху промоције Вучића?

Да. Сви у Радној групи и МУП-у знали су да је то предмет над предметима, да је ухапсити најбогатијег Србина – подвиг. У том предмету све је било дозвољено, наравно све по закону. Није било никаквих бирократских формализма. Колеге које су радиле на том предмету прикупили су доказе и утврдили незаконитости, све у сарадњи са изузетно захтевним тужилаштвом.

Да ли је још неко из власти вршио притиске или опструисао истраге?

Осим министра и директора полиције, једино су изван МУП-а могли на све да утичу још моћнији људи из владајуће странке. Када смо дошли до тајкуна блиских новој власти неке истраге су заустављене, неке успорене, неке су дозвољене, али и за њих су задржане кривичне пријаве. Прва сумња у мојој групи се јавила крајем 2012, када смо почели да истражујемо Србијагас, јер је то јавно предузеће било повезано правно лице са Азотаром. Када смо провере проширили на целокупно пословање Србијагаса, особе које су у том предузећу биле задужене за контакт са нама, рекли су нам да им ми кажемо шта нам од документација треба и да ће нам доставити. Али, то се тако не ради.

После дужег времена опет смо отишли у Србијагас и прикупили део документације, у којој је било много индиција за тешка кривична дела финасијског криминала. Да би се испратили сви трагови, било је потребно да се укључи још 50, поред четири постојећа оперативца. То је било 2014, у том тренутку је Радна група са почетних 100 спала на око 60 људи и било је јасно да се ближи крај. А када смо распуштени октобра 2014, Србијагас је био међу свим предметима које су на дугачки сто поређали сви тимови Радне групе. И до данас ти предмети нису завршени. А у МУП-у су нас третирали као да смо ми поражена страна, а не они чији смо финансијски криминал открили.

Под каквим околностима сте напустили МУП?

Након распуштања Радне групе, први дан по повратку у Панчево, био сам усмено одстрањен из свих радних активности, са претњом да ћу бити смењен и постављен на неко безначајно радно место. Осам месеци касније, чим сам стекао први услов, пензионисао сам се. Све то било је мучно, али нисам дозволио да ме зло поремети. Руководилац у МУП-у који је испољавао мржњу према мени и сам је учествовао у криминалу који смо проверавали. Када смо почели да радимо на том случају, прво је био уплашен за слободу, али када су сви умешани заштићени, више се није плашио.

Како су прошли други чланови Радне групе?

Већина чланова прихваћена је у матичним јединицама прилично негативно, уз подругљиве коментаре како су били неуспешни. Неколико начелника Радне групе је смењено и деградирано.

Видели смо како су прошли чланови Радне групе, инспектор Дејан Јовић, полицајци који су поднели пријаву због Поточара, начелник УКП Родољуб Миловић… Шта нам говори такав однос власти према полицајцима?

Рекло би се да садашња власт има бољи однос са криминалцима него са поштеним и добрим полицајцима. То, нажалост, говори и да је власт криминализована.

Сада је на удару инспектор Слободан Миленковић. Како вама то изгледа?

У полицији, колико знам, задњих четрдесетак година није се десило да поштен и успешан инспектор не буде на удару. Толико је у полицији стереотипних, каријеристичких, криминалних и других негативних утицаја, да је немогуће да се са њима не суочите бар на неки начин. По неком неписаном правилу полицајац који падне под удар остаје сам. То се у полицијској подкултури сматра ризиком посла, на који се унапред пристаје. Све то остаје далеко од јавности. А начелник београдског Одељења за дроге Слободан Миленковић има третман сходно резултату коју је остварио – по принципу што већи успех у борби против криминала, то већа казна. Делује нелогично, али је тако. Бранко Чечен је изјавио да би у другој држави Миленковић био херој. У Србији он нема никакву институционалну заштиту. Да би се заштитили поштени полицијски службеници, који због својих резултата дођу на удар злоупотребљене политичке моћи, као представник Институт за истраживање корупције Кареја и члан радне групе која ради на изради Нацрта закона о унутрашњим пословима, предложио сам да се у Нацрт унесе адекватна одредба која би то прво препознала као могућност, а затим и пружила бар формалну законску заштиту угроженом полицајцу. Став Секретаријата МУП-а је био да је статус узбуњивача регулисан другим законом, али ћу наставити да се залажем за то и да се у нови закон угради и та „Сентина клаузула”.

Службовали сте у Панчеву. Тамо јак утицај има повереник СНС-а за Јужнбанатски округ Бранко Маловић, а често је свраћао и Андреј Вучић. Да ли постоји њихов утицај на тамошњу полицију и правосуђе?

Наивно би било мислити да људи коју имају моћ попут Маловића и Андреја Вучића не желе да имају утицај на кључне карике моћи – полицију и правосуђе. Па, све и да они то не желе, тај утицај остварује се снагом њихове стварне или претпостављене моћи. Посебно се у полицији увек водило рачуна шта ће да мисле они који имају реалну моћ. Локални портал Панчево Си Ти забележио је присуство Маловића на прослави Дана полиције у Панчеву. Уз њега су наводно били присутни и неки функционери локалног СНС-а. Да ли се ради о јавном приказу утицаја власти на полицију, или нечем другом, то поуздано не знам.

Шта су радили Небојша Стефановић и Дијана Хркаловић, када су дошли у МУП?

По доласку у МУП Стефановић у прво време није радио ништа, осим што је био у полудневној посети полицијској станици Стари Град, где се упознао са радом те станице, посебно дежурне службе. А шта је друго за почетак могао да ради човек који о полицији појма нема? Док је стицао основна полицијска знања, чекао је да Вучић, најмоћнији човек и у то доба, „сасече” пет искусних полицијских генерала, који су правили сенку, од које се Стефановић није видео. Када је то завршено, почетком лета 2014. новопечени министар се упознао са свим предметима Радне групе, који су злоупотребом политичке моћи задржани. Послушни полицијски функционери на своју руку нису хтели ништа да раде, чекали су и питали Стефановића шта да раде. Његова одлука је била кратка – сви предмети да се реализују, без икакве задршке и опструкције, али само они коју су на било који начин довођени у вези са страначким коалиционим партнером, СПС-ом, који је након ванредних избора 2014. знатно изгубио моћ. Рекло би се да је Дачић као претходни министар успешно задржавао предмете, који су обухватали лица, која су се доводила у везу са СПС-ом. Тако су реализовани предмети Галеника (Ненад Огњеновић), Интеркомерц (Горан Перчевић), Зекстра (Драган Ђурић) и пар мањих предмета.

Када је дошла у МУП, Дијана Хркаловић је била у кабинету министра Стефановића, практично је била обичан службеник, без посебног задужења. Али, када се ослободило место у УКП-у, постала је секретар УКП-а. Иако је то више административно радно место, она је почела да издаје наређења и њој су почели да се подносе сви извештаји о криминалу. А како је то користила, видели смо, тачније видели смо само један део.

А како вама као бившем полицајцу изгледа то што се бивши министар полиције, бивша државна секретарка у МУП-у и председседник Скупштинског одбора за правосуђе међусобно оптужују за сарадњу са мафијом?

Беспризорна међусобна оптуживања доскоро најмоћнијих људи у МУП-у показују сву беду и МУП-а, и целог друшта. Такве личности су руководили борбом против криминала у Србији? Плашим се да су размере организованог криминала у Србији много веће него што то јавност мисли. И да се зато може говорити само о наводној, а не о стварној борби против криминала и корупције.

Зашто се о овом обрачуну сарадника, које је сам бирао, Вучић бар јавно не изјашњава?

Заиста је чудно да се човек који се иначе оглашава и о неким готово небитним догађајима не изјашњава о тако жестоком сукобу својих најближих сарадника. Сигурно је да постоји неки добар разлог за то.

Иако су је јавно оптуживали за много крупније ствари, Дијану Хркаловић оптужница терети само за трговину утицајем. Како видите њену каријеру у МУП-у?

За њу је речено да има шест месеци радног стажа у БИА. А шта ју је препоручило да уђе у БИА? Шта је за шест месеци могла да научи у БИА? Само да обавља административне послове. Колико видим, јавност се углавном чуди због тога шта је све радила. А мени је чудније како је могла уопште да уђе у БИА и МУП. Све остало је само логична последица.

Шта вама говори чињеница да је Владимир Ђукановић адвокат Дијане Хркаловић и Предрага Колувије, првоокривљеног у случају Јовањица? Како видите његову улогу?

И да је најбољи адвокат то не би значило ништа, јер је за ове случајеве важније то што је високо позициониран у владајућој странци и што као председник Одбора за правосуђе директно одлучује о избору судија. То што је све те функције спојио, чини га способним да у условима готово потпуно одсутне владавине права, буде особа која држи под контролом предмете који су од великог значаја за безбедност земље.

Како вам изгледа што је министар полиције Александар Вулин, иза кога се вуку бројне афере, „тетка из Канаде”, фотографије са вођама хулигана, окопавање Јовањице…

Изгледа ми невероватно, као Фелинијев филм. Посебно због одсуства елементарног стручног знања за руковођење МУП-ом.

А како је МУП водио Небојша Стефановић?

А како може да га води човек који о полицији најблаже речено појима нема? А уз сво то незнање, има и сумњив докторат, па и диплому основних студија. У једној од својих публикација описао сам пар његових гафова. Једном је, на пример, Стефановић јавно изјавио да МУП зна да се лице у бекству налази у Турској!? Тиме му је практично дојавио да промени локацију и извршио тежу повреду радне дужности, вероватно и кривично дело.

Али, он је и даље министар одбране, секретар Савета за националну безбедност и шеф Бироа за координацију служби безбедности, иако га људи из његове странке и власти оптужују за бројна непочинства…

Прошле године Стефановић је био тема дневног реда свих градских и општинских одбора СНС-а, сви су га редом критиковали, чак и у Београду, у коме је био председник Градског одбора. На крају странка га је дискредитовала, окривила за лош рад и закључила да не заслужује да буде на високој страначкој функцији. И уместо да то буде знак да ће свако за кога се утврде назаконитости бити санкционисан, долази до парадокса, јер је неко одлучио да човек који није довољно добар за СНС, и даље може да буде на највишим државним функцијама. Значи, не ваља за СНС, али је добар за одбрану државе. И шта нам то говори? Да је њима изгледа странка важнија од државе! Усталом, цитираћу Острогорског: „Дођавола са земљом, на нама је да добијемо изборе – власт”.

Случај Савамала закључен је тако што је један ваш колега прихватио сву одговорност, јер су га притискали и понудили да му легализују нелегално саграђену кућу. Зар се тако не подстиче ново безакоње?

Сам чин, злочин рушења Савамале и није толико страшан колико наставак тог случаја. У рушењу су учествовала НН лица као извршиоци и то су криминалци разних профила. Од криминалаца се и очекују кривична дела. Али, од полиције очекујемо сасвим супротно, а у том случају МУП је био продужена рука криминалаца, са задатком да им не смета у извршењу злочина. Шеф дежурне службе је био кључна тачка, коју је требало онемогућити да поступи по закону. То нису урадили класични криминалци, већ врх МУП-а. Када се учинило да се злочин добро завршио, јавност је инсистирала на идентификацији НН извршиоца. МУП се правио невешт, наводно ни након провера није идентификовао оне који су рушили, али одговорност се и даље тражила. Онда је МУП нашао начин да задовољи јавност и да им да жртву – недужног, чак оштећеног шефа дежурне службе. Убеђен је да прихвати непостојећу одговорност за непоступање у ноћи злочина. Пристајајући да прихвати дело које није извршио, тражио је контра уступак, не знајући да се са криминалцима не тргује. И не само што је шеф смене прихватио да одговара за оно што није учинио, већ је то прихватило и тужилаштво. Е, то је највећа опасност у предмету Савамала.

Како неком ко је магистрирао на тему „Злоупотребе финансирања политичких странака” изгледају финансије странака у Србији?

Пре ћемо сагледати унутрашњост црне рупе у свемиру него финансија странке која има тако велику моћ као што је то СНС. Најважнији страначки „бос” је онај који је задужен за финансирање, а није књиговођа. Ту не владају овоземаљски закони. Странке то доживљавају као екстериторијалност и своје природно право да за њих не важе закони који важе за обичне смртнике.

Како вам сада изгледа борба против корупције и привредног криминала?

Прво је била селективна, затим фиктивна, с тим што се бар у почетку власт трудила да се то не види, а сада се то и не крије. Ако се настави у истом правцу могуће је очекивати да се законом забрани борба против политичке корупције и других облика привредног криминала.

А шта је потребно за стварну борбу против криминала и корупције?

Да се промени свест грађана. Тешко је водити стварну борбу против политичке корупције у народу у коме је свака врста корупције одомаћена појава.

Вук Цвијић, НИН

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress
%d bloggers like this: