Како је југословенски гигант гурнут у стечај

Успон и пад Фабрике сијалица „Тесла”

Током 60 година пословања, фабрика је радила пуном паром све до избијања грађанског рата у бившој Југославији 1992. године, када почиње њено постепено урушавање, „кумовано”, како кажу бивши радници, политиком. Постаје „плен” милошевићевске власти, а ни петооктобарска гарнитура није дала шансу „Тесли” – напротив фабрика је „пуштена низ воду” оглашавањем стечаја 2010. године

Да је Фабрика сијалица „Тесла” Панчево „жива” ове године прославила би 90 година постојања. Од прве Југословенске индустрије сијалица и метала техничких израђевина коју је 1931. године основао Јаша Алкалај, са скромном производњом од 120.000 комада сијалица годишње и педесетак запослених, Фабрика сијалица „Тесла” је израсла у гиганта са 1.628 запослених који је током златних година 1970. година прошлог века произвео рекордних 59,9 милиона сијалица.

Фабрика је ушла у едицију Лидери српске привреде XX века, као једно од предузећа које је својим радом обележило ту епоху.

За место оснивања фабрике изабрано је Панчево, јер је још пре рата подигнута добро опремљена зграда Плинаре. Власнику је тада дато и бесплатно земљиште, на 10 година је ослобођен од свих такси и пореза, а добио је и повлашћену цена плина.

Током 80 година пословања, фабрика сијалица Тесла је уз успоне и падове радила пуном паром, све до рата 1992. године, када почиње њено постепено урушавање, које се завршава оглашавањем стечаја 2010. године.

Према подацима из Монографије „Име по коме нас знају” из 2001. година, већ 1933. године почела је производња високоватих сијалица на новим машинама. Повећањем продукције са 2.000 на 3.000 комада дневно, отпочела је акција стране конкуренције, нарочито мађарске фирме Тунгсрам, који припада светском картелу сијалица. Фабрика у приватном власништву није могла да се избори са тим па је створено акционарско друштво. Са новим капацитетом купљење су полуатоматске машине, производња се стабилизаовала је по дошло до пораста у производњи на 550.000 сијалица годишње.

Она и даље наставља да расте, као и притисак конкуренције. Године 1936. вођени су разговори око продаје „Тесле” иностраном картелу. Картел је запретио дампингом (продавање робе по јефтинијој цени иностранству него домаћим потрошачима) у случају да власници не прихвате продлог. Ипак, и у тим условима производња наставља да расте – те године је произведено 700.000 комада сијалица. Две године касније власници акционарског друштва су натерани да продају своје акције Тунгсраму, који је откупио 60 одсто акција, а ТЕЖ из Загреба 40 одсто акција. Производња са новим власницима остаје на истом нивоу.


Мало је познато да је заштићени робни жиг, који је истовремено и други регистровани заштитни знак фабрике сијалице „Тесла” у ствари само мало стилизовани оригинални потпис Николе Тесле.

Током Другог светског рата, у окупацији од 1941. до 1945. године, фабрика није радила 11 месеци, и стављена је под комесарску управу. После преношења управе на акционарско друштво, производња је порасла са 27.000 на 180.000 комада. Године 1945. стављена је под принудну управу, производња је била мала због недостатка сировина, а годину дана касније је национализована – из имена је избачено АД и од тада послује као Фабрика сијалица Тесла.

Узлет „Тесле”
Од педесетих година XX века фабриком су управљали радници, који су спровели читав низ мера у циљу повећања продуктивности, због тешкоћа снабдевања сировином из Загреба, које су дале резултате – 1950. године произведено је 1.025.000 комада сијалица. Две године касније „Тесла” прераста из мале фабрике са ниском аутоматизацијом у модерну индустрију сијалица.

Годину дана касније фабрика се сели у нову зграду, у објекат бившег предузећа Обнова, монтирају се нове машине, а расте и број радника (90) и број произведених сијалица (1, 6 милиона комада).

Производња наставља да расте, а 1954. године почиње и пласман сијалица у иностранство – у Грчку, Тунис, Иран, затим Сирију, Иран, Саудијску Арабију… Те године радници „Тесле” у фабричком кругу поставили су споменик Николи Теслу, који је нажалост 2015. године украден.

У рад је пуштен и нови погон флоуренцентних цеви, а производња и број радника убрзано расту. Године 1961. уводи се производња живиних сијалица, тада је већ фабрика има 451 радника и производи 7,9 милиона комада сијалица.

У марту 1963. освојена је производња специјалних сијалица за позоришне рефлекторе. Како је тада писао Панчевац само за недељу дана, добијено је девет позитивних одговора из најеминентијих позоришта из Београда, Загреба, Сплита. Почиње производња за домаће тржиште, и сијалице које су се то тада увозиле, и до којих се тешко долазило, сада се праве на домаћем тржишту.


Производња сијалица у „Тесли”, погон 101 септембра 1964. године

Три године касније почиње доба просперитета – 1964. у десет погона ради 760 радника у две смене, са производњом од 17 милиона комада сијалица. Годину дана касније пуштена је у погон полуатоматска Тунсграм група за производњу аутосијалица, и тада у „Тесли” функцинишу чак 22 производне линије. Наредна година доноси доба проблема и тешкоће, највише због проблема око увоза репороматеријала. О томе пише Панчевац у издању из 14. марта 1965. године, у тексту под називом „Аларм у Тесли”.

„У Тесли је ових дана рад нормалан. Међутим, очекује се да већ у априлу или мају фабрика почне да ради смањеним капацитетом. Разлог је необезбеђен репроматеријал који у овој фабрици износи 70 одсто”, наводи се између осталог у тексту.

Две године касније фабрика се бори за опстанак – цена коштања већа је него производња, запосленима су умањења примања. Ипак, успоставља се пословна сарадња са Творницом електричних жаруља из Загреба (ТЕЖ) и подиже се цена сијалица.

Већ наредне године трошкови пословања су смањени, али убрзо долази до нових проблема. Групација радних организација је увезла око 40 милиона сијалица, што је 75 одсто годишњих потреба. „Тесла” гомила залихе, али и поред тога успешно завршава годину са 23,6 милиона произведених сијалица и 785 радника.

Златно доба
У наредним годинама наставља се тренд раста производње – 1977. изграђена је нова хала за производњу флоурецентих цеви, а 1980. године долази до рекордне производње од 59,9 милиона сијалица, са 1.628 запослених. Две године касније поново почињу проблеми са набавком репоматеријала, што је имало за последицу застоје у производњи и смањење броја запослених. Складиште оксигена и компресорска станица изграђени су 1985, а у периоду од 1986. до 1990. набављене су нове машине.

У периоду између 1991. и 1995. године, због грађанског рата у Југославији, долази до раскида сарадње са ТЕЖ-ом, а немогућност набавке репорматеријала доводи до драстичног пада производње, због чега се од 1994. до 1997. године фабрика делимично снадбева балонима за стандардне сијалице Српске фабике стакла из Параћина, те тако успева да одржи континуитет у производњи.


Некадашњи изглед паркића који је претворен у паркинг

И поред бомбардовања СР Југославије 1999. године, фабрика успева да одржи производњу и да једну количину сијалица и извезе, а оснива и едукциони центар. Фабрика сијалица „Тесла” добија признање Бизнис партнер за 2000. године. Од 1980. до 2001. године фабрика је извозила у Немачку, Швајцарску, Шведску, Енглеску, Мађарску, Италију, Белгију, Чехословачку, Кувајт, Хрватску…

Шта се крије иза романтичних прича?
Бивши радници фабрике „Тесла” са којима смо разговарали коментаришу да је фабрика имала све. Плате су биле редовне, у оквиру комплекса постојао је ресторан друштвене исхране, у амбуланти су радиле медицинске сестре које су биле запослене у фабрици, раднике су редовно посећивали лекари, узимали су се станови на кредит, путовало се, ишло на излете, дочекиване су заједнички Нове године, радници су слани на опоравак. Све у свему, лепо се живело.

„Били смо млади и ништа нам није било тешко. Путовања у Мађарску, Грчку, дружења, игранке, излети, дочеци Нове године, то је био стварно један леп период. Са друге стране било је великих проблема”, присећа се за наш сајт радница „Тесле” која је желела да остане анонимна. У фабрици сијалица радила је цео радни век – од 1974. до 2001. године.

Ипак, напомиње да нису имали школовани кадар, због чега је фабрика слала запослене и на школовање у средње панчевачке школе, што је забележено и у Панчевцу из 1965. године. Заштита на раду такође је била на ниском нивоу. Наша саговорница сведочи да је радила без опреме за машином кроз чије је цеви пролазила жива.

„Када год се деси да цев пукне, жива се претвара у течно стање и завршава на поду, а увече сав лом издувава ваздух под притиском и све одлази у канализацију. Тако је било деценијама па можете претпоставити колико живе има на месту где је била фабрика”, наглашава наша саговорница.

Технологија се заснивала на оној коју је користила мађарска фабрика Тунгсрам. Међутим, како коментарише наш други саговорник, такође радник фабрике „Тесла” од 1977. до 2001. године, радници нису савладали нову технологију, нити су се трудили.


Радници у Тесли

Од 1981. године производња креће да опада, а 1992. увођењем санкција у мају, почињу први велики проблеми. Осим рата, у фабрику тада улази и политика.

„Тада почиње пад Тесле“, сведочи наш саговорник.

Суноврат фабрике
„Теслу” је упропастила политика Милошевића, а она је у фабрику ушла преко генералног директора, сведочи један од запослених у бившем панчевачком гиганту. Он истиче да је то руководство одбило да 1996. године, када су Југославији, након грађанског рата скинуте санкције, постане део коропорације коју су чинили светски познати брендови: ОСРАМ, Тунгсрам, Пхилипс и Силваниа. Предлог је био да „Тесла” под својим брендом настави да прави сијалице за југословенско тржиште, али да послује у склопу корпорације. Тај предлог је, како тврди наш саговорнилк, одбијен.

Пословање за сопствени џеп и њима блиским људима, довело је „Теслу”, причају наши саговорници, на ивицу пропасти. Није опстала јер како кажу – сви су грабили за себе, па за раднике није остало ништа. Поклањала се опрема, а када су дугови морали да се наплате распродавале су се и машине, кажу, „као на пијаци”. Једна од врхунских лабораторија за мерење светлости, коју је имала само „Тесла” у читавој бившој Југославији, и требала је да служи за издавање атеста сијалицама, завршила је и пропала у подруму пословног пријатеља менаџмента компаније, сведочи један од радника и додаје да су у питању били мерни уређају највише класе.

Успона, али и суноврата фабрике сећа се и некадашњи радник Михајло Крстић, који је у фабрици „Тесла” провео тачно 30 година – од 1977. до 2007. године. У њој се обрео када је предузеће било у успону – имали су производе, сировине и тржиште.

Током грађанског рата, набавка репоматеријала је била отежана, те су га морали куповати, како каже Крстић, по дилерском курсу, што је дуплирало трошкове производње.

Након рата била је већ раскинута пословна сарадња са партнерима из Хрватске, а ускоро „Тесла” губи и тржиште у свим бивишим републикама Југославије. Двехиљадитих су се, како каже, појавили увозници, под плаштом државе и онда су добили нелојалну конкуренцију. Већ од 2003. године радници су одлазили на посао, а нису добијали плату, нити су уплаћивани доприноси.

„Тај период је био јако мучан, и ја сам издржао до 2007. године, када сам отишао. Ипак, нико од нас није желео да оде. Волели смо ту фабрику, то је било породично предузеће, неколико генерација је радило тамо”, сведочи наш саговорник.

Он сматра да је главни кривац што је фабрика пропала заправо држава, јер власт није имала слуха да помогне радницима и предузећу, да купи нове машине како би се осавременила производња и фабрика постала конкурентна.

Распродаја опреме и традиције
Стечај фабрике сијалица „Тесла” оглашен је 1. јула 2010. године. Наредених 10 година продавана је њена имовина. У власништву „Тесле” било је 18 објеката који су продати, и још десетине стамбених јединица. Међу најскупљима биле су производна хала Бадалекс, која се налазила у Улици Светозара Милетића, која се простирала на 1.732 квадратних метара. Продата је и производна хала у Улици Паје Маргановића, која се простирала на нешто више од 2.000 квадрата, као и зграда развоја површине 1.156 квадрата.


Руинирани објекти фабрике

Ликвидациона вредност поменутих објеката била је далеко нижа од процењене вредности. Примера ради, поменута зграда развоја продата је маја ове године фирми Есенса доо, за 27,3 милиона динара, док је процењена вредност тог објекта била 46,8 милиона динара.

Михајло Крстић каже да је све ти објекти изграђани новцем радника „Тесле” и грађана Панчева, да би их неко на крају „обезвредио и купио за џабе”.

Машине су распродаване, како кажу наши саговорници „на кило”, купци су биле разне фирме, између осталих Lilly drogeria, Фармалогист, фирма Панелектро…

Према подацима Агенције за лиценцирање стечајних управника, укупно је оглашена 61 продаја непокретности и опреме фабрике сијалица Тесла од 14. октобра 2010. до 5. маја ове године, када је продата последња опрема (зум метали, компресор, пак машина) за 230 милиона динара.

Тиме је и заувек окончана прича о највећој фабирици сијалица у Југославији, која је бројала више од 20 милиона становника. На месту где су из фабричких хала излазиле модерне сијалице, данас шљашти потрошачки капитализам оличен у продавницима и буђењу кладионичарских „ниских страсти”.


Данашњи изглед некадашњег фабричког круга фабрике сијалица

Таква фабрика која је изградила бренд познат широм света, данас није заслужила да у граду у којем је поникла, нема ни спомен обележје, ни наду да ће будуће генерације имати могућност да се упознају са њеном историјом и, тиме, традицијом свог града. Уместо тога, проћи ће поред кинеских робних кућа, коцкарнице, и продавнице беле технике, где ништа осим једног неугледног заборављеног објекта, на којем се и даље смеше паковања сијалица фабрике „Тесла” од 25, 40, 60, 75, 100 и 150 вати, неће подсећати на бренд „Тесла”.

Разочарани су и радници фабрике са којима смо разговарали, а емоције запослених на време проведено у фабрици још су живе. Коментаришу да су се надали на ће на том месту фабрика сијалица „Тесла” бар добити спомен собу, и да ће тако град сачувати сећање на прву југословенску фабрику сијалица.

Овај текст је настао у оквиру пројекта „Индустријско наслеђе – европски пут нашег националног идентитета” који реализују „Глас Шумадије” из Крагујевца и „Панчево Си Ти” из Панчева. Пројекат је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије.

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress
%d bloggers like this: