Индустријско наслеђе у Панчеву

Штампарија „6. октобар” између пожара и продаја

Да ли ће некадашња Штампарија „6. октобар” доживети судбину срушене Славине? Да ли ће бити још једна у низу уништених сведока историје индустријског и културног наслеђа Панчева, да ли ће на месту заштићеног објекта ипак пресудити инвеститорски и политички интерес којима је новац једино мерило?

Зграда некадашње Штампарије „6. октобар” изграђена је у међуратном периоду (између Првог и Другог светског рата) као двоспратни улични објекат са стилским карактеристикама модерне архитектуре. На првом спрату прочеља, зграда садржи тространи испуст са прозорима типа еркер. Приступ дворишном делу омогућен је улазом кроз масивну двокрилну дрвену капију која води ка низу других приземних и спратних објеката који су били коришћени за производњу графичког материјала.

Први власник објекта у улици др Светислава Касапиновића 11 био је Стеван Рајзер који је наменски сазидао зграду за потребе производње и продаје мртвачких сандука и друге погребне опреме, али је након Другог светског рата зграда национализована. Графичарско предузеће „6.октобар”, основано 31. јануара 1951. године, усељено је 1968. године у објекте у Касапиновићевој 11 и тада штампарија званично почиње са радом под овим називом.

Већ 1970. године, недељник Панчевац објављује текст под насловом „Шести октобар пред опоравком” у ком наилазимо на податке да је већ октобра 1969. године, дакле годину дана након почетка пословања, панчевачко графичко предузеће стављено под принудну управу. Такође се у тексту Панчевца из 1970. године наводи да је деветомесечни биланс из 1969. године, донео штампарији преко 500.000 (тадашњих) динара губитака, да би тај губитак већ у октобру исте године порастао на милион динара, чиме су радници изгубили поверење у руководиоце, а купци поверење у цело предузеће, што је и резултирало увођењем принудне управе.

Стечај који се наслућивао као логичан след догађаја ипак је спречен, јер су за свега неколико месеци 1970. године графичари успели да склопе уговоре у вредности од шест милиона тадашњих динара. Тада се помиње и да су зараде запослених у штампарији биле међу најмањима у граду.
Штампарија је радила даноноћно да поврати губитак што је довело и до низа значајних и вредних признања попут „Оскара” за амбалажу, златних и сребрних плакета, похвалница итд.

Два највећа пословна партнера штампарије 1970. године били су: „Cobex” из Београда и „Grafo impex” из Загреба који нису ни у условима могућег одласка Штампарије под стечај прекидали пословне везе са овим предузећем

Нико од 240 радника запослених у штампарији није добио отказ током увођења принудне управе, а тадашњи принудни управник Жарко Поповић, изјавио је да се тим путем ипак није ишло, иако је било могуће отпустити раднике.

То је запосленима улило поверење, поготово и чињеница да су најбољи мајстори и зарадом стимулисани јер се она распоређивала по учинку. Још тада је помињано да су просторије у којима се штампарија налазила неадекватне, магацина у то време није било, картони и папири остављани су под ведрим небом, а такође се говорило и о мањку стручњака у штампарији.

Нове просторије обећаване су још 1975. године (извор Панчевац) у коме се у тексту „До 1980. године нова штампарија” саопштава да су предвиђена улагања за радове од 76 милиона динара за чији се почетак предвиђа чак и наредна година тј. 1976. или 1977. година.

Такође је било предвиђено да се од 1975. до 1980. године запосли 25 радника, на тадашњих 212, а од 1980. до 1985. године још 53 радника/ца. Обећаван је и бољи стандард и већи лични доходак запосленима. Од тога се практично ништа није догодило…

Објекат под претходном заштитом
Завод за заштиту споменика културе Панчева, Штампарију обележава као вредан објекат под претходном заштитом. Наиме, Решењем Покрајинског завода за заштиту споменика културе Нови Сад из 1973. године, Старо градско језгро Панчева је утврђено за непокретно културно добро као просторна културно-историјска целина. Зграда штампарије садржи и значајну документарно-историјску вредност која се у овом случају односи и на муђуратну индустријску архитектуру у Банату.

У поменутом Решењу из 1973. године део Старог језгра чини и Касапиновићева улица као део амбијенталне целине овог потеза. Констатује се даље, да је на двоспратном објекту у Касапиновићевој 11 потребно очувати леви део уличног објекта са својим дворишним крилом које се граничи са парцелом на којој се налази Електротехничка школа „Никола Тесла” (некада Економска школа), валоризован као објекат од посебне вредности. Закон наводи да објекти и творевине за које се претпоставља да имају својства од посебног значаја за културу, уметност и историју, део су наслеђа једног града и уживају заштиту у складу са одредбама овог закона. (Претходна заштита односи се и на „некрополе и локалитете с археолошким, историјским, етнолошким, индустријским или природњачким садржајем, стара језгра градова и насеља, градитељске објекте с историјским и архитектонским вредностима, као и на споменике и спомен обележја посвећена значајним догађајима и личностима”). Поред тога што објекат зграде Штампарије ужива претходну заштиту у току је и поступак враћања одузете имовине власницима.

Сведочења запослених
Бивши радник штампарије „6. октобар”, В. П. био је запослен у периоду од 1991-2000. године, првобитно још као ученик графичке школе који је праксу у тадашњем усмереном образовању похађао управо у овој штампарији. По његовим речима у периоду у коме је радио у Штампарији био је заправо изложен мобингу управљачке гарнитуре коју је сачињавало више чланова породице Перић. Као неко ко је након средње графичарске школе желео да настави са усавршавањем па је уписао Вишу графичарску школу, В. П. је наилазио на неразумевање надређених који су тежили, (будући да су и сами били нестручни, а доведени вероватно по политичкој линији), да замаскирају сопствено незнање незапошљавањем стручног кадра. В. П. је често радио прековремено, неколико је пута био деградиран на место портира, иако стручан, на месту на ком је радио, у то време већ и дигитално описмењен. В. П. сведочи и о времену када се радницима примамљиво нудио откуп акција (половина деведесетих година), али да касније, од тих акција В. П. није имао никакву добит. Условљен од тадашње техничке директорке Марије Перић, супруге Стевана Перића, једног од директора штампарије „6. октобар”, В. П. је споразумно раскинуо радни уговор. По речима В. П. једини квалификовани директор био је Ђурковић, по занимању економист. Али је и током његовог мандата, крајем деведесетих година штампарија видно губила клијенте јер су запослени били дигитално неписмени и једноставно нису ишли „у корак са временом”. Добра страна је била једино у томе, сећа се В. П. што је Ђурковић ипак, иако је предузеће стално губило клијенте, обезбедио новац за курс за дигитално описмењавање запослених.

Још један бивши радник Штампарије (који је желео да остане анониман, у њој је провео 17 година), присећа се периода од 2000. до 2016-2017. године када ју је због некоректних међуљудских односа напустио. Такође помиње нестручни кадар који је доведен када су власници Штампарије постала браћа Јаковљевић, некадашњи власници папир-сервиса са којим је Штампарија пословала. Јавна је тајна да су браћа Јаковљевић чланови најпопуларније странке у Србији.

Хоћемо ли сачувати Штампарију?
Штампарија „6.октобар” у Касапиновићевој радила је све до 2016. године када су просторије напуштене и машине пресељене у Кајмакчаланску 34 у Панчеву. Према подацима катастра непокретности зграда у др Касапиновића 11 и даље је у власништву фирме Штампарија „6. октобар” доо, а према подацима Агенције за привредне регистре већински власник ове фирме су браћа Јаковљевићи, Милош који поседује 53,07 одсто удела и Љубиша, у чијем власништву је 28,25 одсто удела. Законска заступница и директорка фирме је Јована Ошап. Бројеви контакт телефона предузећа нису у функцији.

Према подацима Катастра, доступним увидом у јавни регистар, комплекс зграде штампарије у Улици др Светислава Касапиновића 11, простире се на 3.513 квадратних метара, на ком постоји и уписана хипотека из 2013. године.

Објекат Штампарије „6. октобар” до сада је спаљиван два пута. Ватра која је избила 6. децембра 2017. године уништила је једну просторију у приземљу, а велики пожар у ком је начињена много већа материјална штета догодио се прошлог лета, у ноћи 11. и 12. августа 2020. године. Према званичној верзији, пожар је изазвао малолетник, бацивши опушак цигарете, али јавност никада није обавештена да ли је истрага и даље у току или је малолетник процесуиран и како се случај завршио (ако се, дакле, завршио).

Месецима пре избијања прошлогодишњег великог пожара на сајту београдског пројектантског бироа „Буреау Цубе Партнерс” могли су се пронаћи рендери новог стамбено-пословног комплекса површине веће од 20.000 квадрата који би требало да буде подигнут управо на локацији постојеће штампарије на адреси Касапиновићева 11.

Непосредно по гашењу пожара, са сајта пројектантског бироа уклоњени су нацрти стамбено-пословног комплекса, а 14 месеци касније не могу се добити поуздане информација откуд уопште ти цртежи, ко их је наручио, да ли је идеја изградње пословно-стамбених објеката на примамљивој локацији и даље актуелна, и ко је од инвеститора за њу заинтересован…

Да ли ће некадашња Штампарија „6. октобар” доживети судбину срушене Славине? Да ли ће бити још једна у низу уништених сведока историје индустријског и културног наслеђа Панчева, да ли ће на месту заштићеног објекта ипак пресудити инвеститорски и политички интерес којима је новац једино мерило, остаје нам да видимо.

И да се боримо да наслеђе сачувамо.

Овај текст је настао у оквиру пројекта „Индустријско наслеђе – европски пут нашег националног идентитета” који реализују „Глас Шумадије” из Крагујевца и „Панчево Си Ти” из Панчева. Пројекат је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије.

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress
%d bloggers like this: