Лични став

Шта од тога имаш ти, а шта имам ја?

Зашто је употреба родно осетљивог језика која је дефинисана новим Законом о родној равноправности као обавезујућа, прекрила непрозирном сенком све оно што је ново у Закону и што ће донети промене и суштински мењати друштвене односе на боље, али у будућности

Суштина законских одредби је не само кажњавати већ обезбеђивати и дати исте полазне основе за све грађанке и грађане. То и треба бити улога закона – обезбедити сигурност, дати могућности равноправно за све, осигурати посебне мере за превазилажење различитости, дати подстицај онима којима је теже,  дефинисати казнене мере да би се одредбе спроводиле.

Да ли са отвореном намером, одређене структуре друштва потенцирају и тиме изазивају велики отпор спрам новог Закона о родној равноправности?

Због чега се употребљавају речи као што су „насиље над српским језиком“ ако се не жели тиме изазвати бунт, линч и атак управо и поново на жене? Јер, оне су те које су писале Закон, оне су те које треба поново на ломачу јер лоше утичу.

Овај Закон пише нову историју. И позива стручну јавност, пре свега ону овенчану лентама у академијама, одборима и сличном миљеу, да усмере и помогну. Они то не желе јер традиција треба да буде јача од живота. Не подржавам такав манир, то је одраз страха за губитком позиција. Сматрала сам да je о патријархалним ставовима, где је расправа о роду и полу стављена у оквир опскурног илузорно више полемисати.

Постављам питање, пре свега зашто појединци говоре „у име жена“, тврдећи да многе не желе да назив својих професија, свога звања, функције  уподобљавају жељама „родних идеологија“. Али, ЈА желим, и МНОГЕ жене желе, и могу то сама да изговорим. И шта сад?

Овај Закон је добар. Један број одредби почиње са применом 2024.године, међу њима је и одредба о употреби родно осетљивог језика. Очекујем да ће се до тада успоставити дијалог који ће уподобити решења за несугласице. Јер, Закон је усвојен и што пре се та чињеница прихвати пре ће се указати шанса и дати нада нама жена, а тиме и посредно нашој деци, нашим старима, болеснима, немоћнима о којима несебично бринемо, јер нема ко други.

Поздрављам доношење новог Закона о родној равноправности, коначно, после деценије расправа, додворавања  разноразним структурама, лобирања, заговарања, наговарања и коначног исказивања чврсте политичке воље за његовим доношењем.

Истакла бих неколицину одредби које ће директно мењати стварност и које су изузетне. Требамо отпочети са применом Закона како би утврдили његову сврсисходност или га допуњавати и мењали у складу са реалношћу јер, увек може боље, томе тежимо свако од нас понаособ.

Политика једнаких могућности

Члан 7.

Политика једнаких могућности подразумева:

Узимање у обзир различитих интереса, потреба и приоритета жена и мушкараца приликом доношења јавних и других политика и одлучивања о правима, обавезама и на закону заснованим интересима;

Забрана престанка радног односа

Члан 31.

Забрањен је отказ, односно раскид радног односа од стране послодавца, односно органа јавне власти, као и проглашавање запосленог за вишак на основу пола, односно рода, трудноће, породиљског одсуства или одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета, као и због покренутог поступка за заштиту од дискриминације, узнемиравања, сексуалног узнемиравања и сексуалног уцењивања.

Област образовања, васпитања, науке и технолошког развоја

Члан 37.

Органи јавне власти и послодавци који, у складу са законима и другим прописима, обављају послове у области образовања и васпитања, науке и технолошког развоја дужни су да:

3)      обезбеде да садржаји планова и програма наставе и учења, односно студијских програма и уџбеника и другог наставног материјала буду такви да афирмишу равноправност и повећају видљивост осетљивих друштвених група и допринос у науци, технолошком развоју, култури и уметности, одбрани и безбедности;

4)      предузимају, у складу са законом, мере које обухватају:

(1)    интегрисање родне равноправности у планове и програме наставе и учења укључујући препознавање и охрабривање за пријаву родно заснованог насиља и насиља према женама, у оквиру:

–    редовних наставних предмета и ваннаставних активности,

–    планирања и организације различитих облика обуке у свим образовним установама, центрима или организацијама у којима се школује наставни кадар,

Програми за лица која су извршила насиље

Члан 56.

Министарство у сарадњи са другим органима, организацијама и установама које се баве заштитом од насиља, обезбеђује спровођење програма за рад са лицима која су извршила насиље.

Циљеви програма из става 1. овог члана су да лица која су извршила насиље усвоје ненасилни модел понашања у међуљудским односима и да се спречи понављање кривичног дела насиља.

У програме из става 1. овог члана лица која су извршила насиље могу се укључити на основу одлуке надлежног органа или на сопствени захтев.

Тела за родну равноправност у јединицама локалне самоуправе

Члан 63.

У јединици локалне самоуправе образују се тела за родну равноправност и то:

1)      комисија за родну равноправност у скупштини јединице локалне самоуправе, као стално радно тело скупштине, које чине одборници, а све акте који се упућују скупштини разматра из родне перспективе;

2)            савет за родну равноправност се образује у органима управе јединице локалне самоуправе, а чине га именована или постављена лица, представници установа, органа и организација у областима значајним за родну равноправност и спречавање и сузбијање родно заснованог насиља, прати стање у области родне равноправности, иницира и предлаже мере за унапређење родне равноправности. У раду савета обавезно учествују и лица задужена за родну равноправност у органима управе јединице локалне самоуправе, која тим саветима пружају стручну и административно-техничку потпору у раду.

Обавеза пријављивања насиља

Члан 53.

Свако лице, орган јавне власти, послодавац, удружење и установа дужни су да пријаве сваки вид насиља заснован на полу, односно роду и насиља према женама у приватној и јавној сфери.

Органи јавне власти дужни су да без одлагања надлежној полицијској управи или јавном тужилаштву пријаве свако насиље из члана 51. овог закона за које сазнају у вршењу послова из своје надлежности, односно у обављању своје делатности.

Полицијска управа и јавно тужилаштво дужни су да обавесте центар за социјални рад о пријављеном насиљу.

Ауторка је дипломирана политиколошкиња, са дипломом мастера у области Род и политика

 

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress