Обезобличавање Панчева

„Рушењем културног наслеђа угрожавамо сопствени идентитет“

Како треба да изгледа модеран град? Како се односимо према баштини? Шта пише у документацији којом се предвиђа рушење индустријског наслеђа? И како грађани и грађанке, стручњаци и стручњакиње гледају на то?

Стамбени гиганти заменили су већ на десетине породичних кућа у Панчеву, доминантно у центру, а бетонски горостаси пред собом руше и културно, историјско, индустријско и емотивно наслеђе Панчева и његових становника.

Током прошле и ове године, према евиденцији грађанских активиста, срушено је бар осам објеката који су имали културно-историјску вредност. Прошле године срушена је кућа у којој је убијен народни херој Стевица Јовановић, а на том месту подигнуте су две зграде. У Панчеву по њему носе назив једна основна и једна средња школа, улица и касарна. Овај објекат није био под заштитом Завода за заштиту споменика културе у Панчеву, а због чега није, нисмо успели да сазнамо у панчевачком Заводу, јер нам нису одговорили на питање. Нејасно је због чега ова кућа није заштићена, посебно имајући у виду да је родна кућа Стевице Јовановића под заштитом Завода за заштиту споменика у Зрењанину.

Ове године страдала је и кућа у којој су живела браћа Јовановић – Каменко и Павле Паја Јовановић, познати штампари и књижари, који су основали штампарију како би обезбедили штампање „Панчевца“, првог српског листа у Панчеву.

Инвеститорски интерес пресудио је и згради Техничког центра, некадашњој школи и симболу Панчева (која  није била под заштитом), као и некада култној панчевачкој кафани „Слога“, на чијем месту је никла стамбена зграда.

Рушење кафане Слога

Према подацима Завода за заштиту споменика културе Панчево, кафана „Слога“ припадала је заштићеној околини непокретног културног добра „Гајићева Апотека“. И поред тога Завод је 18. јуна 2020. године дао фирми „Хипра“ д.о.о. Панчево позитивно мишљење за рушење овог објекта, у које смо имали увид, на урбанистички пројекат и издао услове чувања, одржавања и коришћења непокретних културних добара констатујући да је „постојећи објекат са становишта заштите валоризован као објекат без вредности и да може бити замењен новим објектом који има сутерен, високо приземље, два спрата и повучен спрат“.

Завод предочава инвеститору да је Одлуком Владе Србије из 2007. године објекат „Гајићева Апотека“, утврђен за споменик културе и да та парцела на којој се налази „Слога“ представља заштићену околину наведеног споменика културе. Већ у наредном пасусу документа који потписује Гроздана Миленков, директорка Завода, закључује да се може извести изградња обејкта који „својим волуменом и архитектонским изразом допиноси унапређењу амбијенталних вредности заштићене околине споменика културе, силуети и ритму улице, а својом наменом неће девастирати ревитализацију споменика културе“ и закључује да „планирана изградња неће девастирати функцију споменика културе“. Инвеститору се налаже да објекат усклади са карактером амбијента и вредностима архитектонског урбаног наслеђа у погледу габарита, диспозиције, пропорције и обликовања.

Сличан закључак Завод је донео и у случају потенцијалног рушења зграде Штампарије „6. октобар”. Наиме, на упит Штампарије о могућностима извођења радова на постојећим објектима и изградњи нових у мају 2018. године, из Завода су одговорили да је објекат у којем се налазила штампарија под претходном заштитом, као и да је цела Улица Светислава Касапиновића, у којој се налази поменута зграда, као градитељска целина са архитектонским и историјским вредностима део старог језгра града Панчева, које ужива претходну заштиту на основу закона. Решењем Покрајинског завода за заштиту споменика културе Нови Сад из 1973. године Старо градско језгро Панчева је утврђено за непокретно културно добро као просторно културно-историјска целина.

У документу се констатују да је на двоспратном објекту потребно очувати леви део уличног објекта са својом дворишним крилом који се граничи са парцелом на којој се налази Електротехничка школа „Никола Тесла”, јер је то објекат валоризован као објекат од посебних вредности. У мишљењу Завода даље се наводи да је остале објекте могуће уклонити и да је могућа изградња стамбено-пословних простора под условом да десни део уличног објекта буде усклађен са левим, а висина новопланираних објеката буде у висине школе.

„Објекти треба да носе печат свог времена, с тим да са објектима у окружењу која имају споменичка својстава чине складну целину“, наводи се у мишљењу Завода, и напомиње да уколико се инвеститор одлучи за радове, мора затражити услове заштите непокретних културних добара од Завода.

Иначе, зграда Штампарије „6. октобар“ је запаљена прошлог лета, а поједини медији су пренели да постоје сумње да је пожар подметнут јер на том месту је планирана изградња комплекса нових стамбених зграда архитектонског бироа Bureau Cube Partners, који је у то време приказивао на интернету станове на адреси на којој се налази и штампарија – у Улици Доктора Светислава Касапиновића 11.

Славина – комплекс индустријског наслеђа који је срушен

У тишини годинама је распродавана имовина бивше Фабрике сијалица „Тесла“, која је била једна од две фабрике у читавој Југославији, а отишла у стечај 2010. године. Данас у кругу некадашње фабрике подигнут је супермаркет, две кинеске робне куће, једна продавница беле технике, а у припреми је отварање и новог објекта. Због изградње колског улаза до поменутих објеката, летос је исечен један платан, због чега су становници насеља Тесла, и други активни грађани и грађанке, више од месец дана даноноћно штитили остале платане од сече.

Реакције и коментаре грађана и грађанки Панчева, изазвао је и урбанистички пројекат за изградњу четвороспратнице са укупно 151 станом, четири пословна простора и са подземном гаражом у комплексу „Славина“. О овом урбанистичком плану јавност су обавестили активисти и активисткиње Иницијативе Одбранимо Теслу, који су поднели и примедбе на план, али нису позвани на јавну расправу и план је усвојен без проблема. Добривоје Милосављевић, из Иницијативе „Одбранимо Теслу“, каже да овакав историјски комплекс требао да буде реконстурисан, али сада када је срушен, јавља се нова брига – саобраћајни колапс у самом центру града који ће изазвати нових двеста аутомобила.

На основу услова заштите, чувања одржавање и коришћења културних добара које уживају претходну заштиту и амбијенталних целина из 2010. године, „Славина“ је комплекс индустријског наслеђа.

Налази се у оквиру заштићене просторно-културне историјске целине Старог језгра Панчева, уливајући ток која има статус непокретног културног добра од великог значаја.

Осим што се годинама није одржаван, на парцели комплекса је у јануару 2012. године, примећена и бесправна градња. Наиме, документација у коју смо имали увид показује да је Завод пријавио грађевинској инспекцији и надлежном секретаријату бесправну градњу, на адаптацији објекта и изградњи ветробрана без сагласности ове установе.

Рушење објеката у комплексу Славина

У документацији Завода пише и да је комплекс дужи низ година напуштен, да је већина објеката девастирана, јер они нису одржавани, били су изложени дејству атмосферских утицаја, и упаду неовлашћених лица и упркос постављене жичане ограде према условима Завода. Ограда је постављена 2016. године, на захтев „Хајнекена“, који је тада био власник панчевачке Пиваре како би се побољшала заштита објеката од недозвољеног уласка и уништавања.

Вредност комплекса види се и из папира Народног музеја Панчево. Елаборатом из 1987. године предвиђено је очување објеката у оквиру комплекса „Славина“ због споменичких својстава. Објекти у Славини изграђени су после 1891. Те године је Игњац Вајферт купио плац са жељом да изгради подруме за лагеровање пива и ледаре за чување леда. Изграђене су и штале за коње који су до 60-тих година 20. века развозили пиво по граду и околини, затим магацин за чување јечма, радионица за израду буради и позната кафана „Славина”, која је 1987. срушена и на чијем месту је изграђен маркет.

Завод је 2016. године урадио валоризацију 17 објеката у оквиру комплекса „Славина“. Од тог броја четири објекта су, према тумачењу Завода, од посебне вредности и „представљају реткост и имају значај за проучавање индустријске архитектуре и историје пиварства на овим просторима“.

„То су објекти 1, 5, 6, и 8. За ове објекте је предвиђено да их треба сачувати, детаљно снимити и извршити валоризацију свих њихових делова. Треба их ревитализовати, реконструисати и адаптирати при чему може доћи до промене намене. Дозвољене намене су културно-забавне, услужно-пословне, административне, туристичке, занатска производња, или производна намена које не девастира обејкат и не угрожава животну средину“, наводи се у мишљењу Завода од 12. јуна 2020. године, о могућностима уклањања нестабилних објеката и израде урбанистичког плана на захтев фирме „A&R Immo BAU AG“ d.o.o. из Врања.

У документу даље пише да објекти без вредности који су били у функцији пиваре могу да се реконструишу, адаптирају или замене новим, али да је пре било каквих радова на објектима 3, 4, 15 и 16 потребно да се сачини комплетна техничка и фото документација како би се сакупили и сачували подаци о аутентичном  изгледу комплекса и појединачних објеката.

Међутим, подносилац захтева је приложио статичку експертизу коју је урадио Институт за материјале и конструкције Грађевинског факултета у Београду, из фебруара 2020. за сва 24 објекта. На основу тог стручног мишљења, Завод закључује да је већина објеката у лошем стању, те да су само објекти 1 и 6 још стабилни и да их треба сачувати, ревитализовати и адаптирати. Остали су у толико лошем стању да су изгубили своје првобитне вредности и могуће их је уклонити, закључује се у мишљењу Завода.

Нестали објекат

У документу којим је Завод издао услове чувања, одржавања и коришћења непокретних добара за потребе израде Урбанистичког пројекта, од 1. марта 2021. године, ова установа се позива на своје мишљење издато 12. јуна, где се констатује да „при пројектовању нових објеката и увођење нових намена, цео простор комплекса Славина треба третирати као јединствену целину са посебним освртом на објекте који морају да се чувају према Мишљењу Завода из 12. јуна 2020. године“. У том мишљењу, подсетимо, пише да су два објекта – 1 и 6 у прихватљивом стању и да се морају реконструисати, међутим у наставку поменутог документа од 1. марта, објекат 6 је нестао и више не спомиње.

Што значи да у овом делу Kомплекса није дозвољена градња нових објеката без претходне санације оштећења и реконструкције објекта 1, према посебним условима који су дати за њега“, пише у документу.

Завод даје и упутства инвеститорима да је пре рушења објекте 3, 4 и 5 потребно сликати и доставити тој установи техничку и фото документацију, а декоративне елементе из објекта 5 детаљно снимити и применити у неком делу пројектовања.

Такође, наводи се да градња нових објеката није дозвољена без претходне санације оштећења и реконструкције објекта 1 према издатим условима.

„Део слободног простора испред објекта А уредити као трг или зелену површину у којој треба поставити спомен обележје, макету или нешто слично што би представљало подсећање на производњу пива у Панчеву и индусторијки комплекс Славина настао крајем 19. века“, пише у документу.

Наводи се да објекат 1 мора да има изворни изглед спољашње архитектуре, да фасада остане од дрвета, као и да се сачува дрвена конструкција у ентеријеру.

У априлу ове године, Завод даје негативно мишљење на нацрт урбанистичког пројекта, јер између осталог, како пише, инвеститор није унео у текст да објекат А мора бити реконстурисан у првој фази, пре изградње нових, да пре постављања мобилијара за овај објекат мора да се консултује Завод, те да треба да буде постављено спомен обележје или макета.

На све ове теме затражили смо саговорника или саговорницу из Завода за заштиту споменика културе Панчево, али смо добили одговор да „због повећаног обима посла који је уобичајен за овај период године и интензивног рада на реализацији пројеката на терену Јужног Баната нисмо у могућности да обезбедимо саговорника за Ваш портал“.

Спрега између професије и политике

Пракса рушења старих објеката зарад подизања стамбено-пословних комплекса присутна је широм Србије. што према мишљењу Иве Чукић, архитектице и једне од оснивачице Министарства простора, грађанског колектива који је основан 2011. године и има за циљ да допринесе демократском и праведном развоју градова, утиче на само обликовање градских зона. С обзиром на то да вишепородични објекти настају на парцелама на којима су до тада били једнопородични, густина насељености се драстично повећава што тај простор не може да издржи, напомиње наша саговорница.

Kада је у питању заштита објеката од културног и историјског значаја у европским градовима, како наводи Ива Чукић, пракса је да се они штите, а да се на ободима центра град шири у савременијем смислу.

С друге стране, код нас је, како каже, таква ситуација да се све претвара у градско-грађевинско земљиште и да је свака парцела подложна изградњи врло често великих стамбено-пословних објеката.

Улога урбанистичког планирања је да узме све параметре једног града у обзир и направи свеобухватни правац развоја града, напомиње Ива Чукић. Скреће пажњу да је према Закону о културном наслеђу, урбанистичко и просторно планирање у обавези да узме постојање објеката од културног значаја у обзир и да их негује.

„Наша стварност показује супротан правац развоја, где се гради често на уштрб културно-историјских споменика, без обзира на то да ли је реч о објекту мањег капацитета познатог архитекте или породице која је ту живела, или се ради о Kалемегданској тврђави. Потпуно је идентичан приступ заштите коју нека непокретност поседује. Оно што плаши је такође повлачење надлежних Завода када се такве ствари дешавају“, упозорава Ива Чукић и додаје да у урбанистичком планирању не постоји аутономија струке, те да је спрега између политичких и професионалних функција велика.

Она напомиње да запуштеност објекта није разлог за рушење, и да је очигледно да се стари објекти доводе у стање потпуног пропадања, што је онда добра изговор за рушење. Закон о културним добрима иначе препознаје да власник културног објекта који не може да се стара о том добру, може да изврши пренос културних добара и да га преузме неко ко може да среди.

„Рушењем културног наслеђа ми угрожавамо сопствени идентитет и мислим да је врло важно имати ширу дискусују о томе, да бисмо сачували оно што смо затекли, што обликује и нашу будућност. Ми сад рушимо културно историјска добра, а онда правимо споменике који треба да нам граде неки идентитет, што је по мом мишљењу парадоксално“, оцењује наша саговорница.

Град – то смо ми

Др Зоран Ђукановић, ванредни професор Архитектонског факултета Универзитета у Београду, овај феномен посматра из другог угла. Он сматра да је погрешно што се проблем уочава већ када објекат треба да буде уклоњен и поставља питање због чега се сад бунимо, када деценијама нисмо ни марили ни учинили ама баш ништа да то благо спасемо од пропадања?

„Не штити завод баштину, већ ми – грађани. Завод дефинише услове заштите, али грађани штите оно до чега им је стало. Имамо много добрих примера како су грађани узимали ствар у своје руке и спашавали од пропасти оно до чега им је стало. Ако грађани не успеју, онда би судови и полиција морали бити успешнији, јер им је то посао. Ако ни суд ни полиција не ураде свој посао, онда нам нема спаса. А за то, сложићете се, ни мало нису криви људи из панчевачког завода за заштиту споменика“.

На питање како вредне објекте чувају градови у свету и Европи, професор одговара да примена увезених светских, добрих и лоших пракси најчешће не дају одржива решења, те да нико боље од нас самих не познаје наше градове и наше потребе.

„Баштина се свуда на свету брани на исти начин: изнутра, спонтано, институцијом културног грађанства које дејствује перманентно у сврху заштите своје културе и свог сопственог идентитета“, истиче Ђукановић и додаје да када нема „културног грађанства“, онда нема ни одбране, „јер нема ко да брине и нема онога коме је стало, па тако нема ни онога ко би то бранио“.

Штампарија 6. октобар

Према његовим речима, у демократским друштвима, град је јавно добро. То значи да припада свима под истим условима и са истим правима. За град Панчево, професор Ђукановић има само речи хвале, а колико га воли показује и чињеница да себе доживљава као Панчевца.

„Ретки су градови који се могу похвалити таквом упорношћу традиције колективног сна као што то је то Панчево. Деценијско сањање сопствене будућности остварене кроз вишегодишњу манифестацију АУПА (Архитектура и урбанизам Панчева) кроз коју су о Панчеву сањале генерације врхунских експерата, студената и професора из земље и иностранства, а затим и кроз бројне конкурсе у којима сам и лично учествовао као члан оцењивачког суда: конкурс за обележје на Гимназијском тргу и конкурс за реконструкцију и ревитализацију Вајфертове Пиваре. Нажалост, мало од тих снова је релизовано, али на срећу, снови су, као и нада, отпорни и јаки“, закључује професор.

И наша суграђанка, Илдико Ердеи, редовна професорка Филозофског факултета на Одељењу за етнологију и антропологију, помиње манифестацију АУПА, која је представљала континуитет у добром планирању и добрим страучњацима. Данас међутим, како каже стручна елита више не планира како ће град изгледати, већ је то препуштено инвеститорима, који намећу бизнис модел, супротно вредносној оријентацији, негујући пролазност, насупрот дугорочности.

„Најбољи примери тога у шта се нови урбанизам претворио јесу имена две старе локације. Један је простор у којем се некада налазила Савремена галерија, која је од јавног простора намењеног култури постала кафић који се, гле чуда, зове ‘Хедонист’, док је власник објекта Kатоличка црква. Друго место је комплекс Славина, у чијем простору некада био отворен такође кафић, који се зове ‘Амнезија’. То је један цинизам, али врло прецизно одређује које су то координате“, напомиње Ердеи.

Професор Зоран Ђукановић закључује да оваквом праксом грађани ништа не добијају, а губе само оно чега су се очигледно већ одрекли – свој идентитет и свој понос.

„Јер да имају макар трунку идентитета или поноса овакве ствари се не би ни дешавале. У ова смутна, сиротињска времена, кора хлеба за нашу децу је обично важнија и од идентитета и од поноса. Док год нам се традиција и понос завршавају у историјским митовима и религиозном трансу, а не у нама самима, имаћемо проблем са идентитетом, традицијом, па самим тим и са заштитом баштине. Дакле, док год не схватимо, да наш идентитет није само наша прошлост, већ што је још значајније, наша садашњост и наша будућност, наша баштина ће се урушавати у нашу небригу и немар, а после ће нам ђаво бити крив, кад се пробудимо из нашег колективног сна. Наши градови и наша баштина, то смо ми сами, то вреди борбе, а ако борба изостане онда не вреди ни луле дувана. Не може нико сачувати наше градове, ни од других ни од нас самих, до нас самих. Град је наш. Град нису куће, град то смо ми“, завршава Ђукановић.

Да би грађанима и грађанкама било удобније у свом граду, према мишљењу Иве Чукић, они морају да се активирају и да одбране град од инвеститорске изградње, а затим и да предложе решења и идеје за преуређивање старих простора у места за од општег интереса.

1 Коментар
Старији
Најновији Најпопуларнији
Inline Feedbacks
View all comments
Stanislav Ozujski Zivkov
14 дани пре

Prvo od troje sagovornika samo jedan je donekle kompetentan da govori o problemu zastite spomenika kulture. Etnologija i nevladine organizacije sa time nemaju nikakve veze. Iz prilozene dokumentacije vidi se da je sve uradjeno u skladu sa strukom i da je Zavod postavio odredjena ogranicenja prilikom novog projektovanja. Sto se kuce u Stevice Jovanovica tice brkaju se babe i zabe jer je jedna stvar gde je necija rodna kuca a daleko manje vazna gde je neko poginuo. A ta kategorija oznacavanja svega i svacega ukinuta je pre 30 godina posto je do grotesknih razmera recimo bilo naduvano uredjenje spomen kuce… Read more »

1
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress
%d bloggers like this: