Нестајање новинарства у Србији (1): Понижени, гладни и цензурисани у Панчеву
До пре само 10 година Панчево је имало неколико великих и угледних медија – од најстаријег недељника на Балкану, Панчевца, до Радија и Телевизије Панчево, који су деведесетих, у време режима Слободана Милошевића, били симбол слободног новинарства, читали су се, гледали и слушали и у оближњем Београду.
Не само што су имали углед већ су новинари и новинарке Панчевца имали плате изнад републичког просека, а зарада је била редовна и добра и на РТВ Панчево.
„Деведесетих је плата у Панчевцу била 1.500 марака и до пре 10 година се од новинарства сасвим лепо могло живети. Тада је била част и престиж радити у том листу“, присећа се Ненад Живковић, бивши уредник Панчевца, који је у том медију провео десет година, а данас је новинар портала Pancevo city.
Он подсећа да је тада постојао Актив новинара Панчева, где су новинари могли да се окупе и разговарају о својим проблемима, док данас нема солидарности међу колегама. Каже да су за положај у којем се данас налазе сами криви:
„Мислим да је највећи проблем с којим се данас у Панчеву суочавају новинари непостојање става. Колеге данас нису расположене да се озбиљно, организовано, доследно обједине и оснаже на одбрани елементарних стандарда професије.“
На питање како се данас осећа као новинар, Живковић одговара:
„Као птица у кавезу која не може да рашири крила. Ми смо као новинари спутани, везаних руку и ногу, али проблем је што сами себи везујемо руке и ноге, а то је смрт новинарства.“
Керекеш: Нико ми раније није забрањивао да мислим
Бура приватизације која се догодила, први пут неуспешно у Панчевцу 2008, а онда и 2015. године, када су приватизовани и Панчевац и РТВ Панчево, однела је са собом безбрижност и сигурност новинара и новинарки и донела бриге и преживљавање. Недељник Панчевац продат је Зорану Пешевском, власнику Ауто-центра „Зоки“, а РТВ Панчево Радоици Милосављевићу, бизнисмену из Крушевца.
Од шездесет троје радника у тој медијској кући, педесет седморо је дало отказ и узело отпремнине, али је већина њих поново ангажована преко уговора о раду. Добар део новинара је тада потписао приступницу Српској напредној странци. Морали су то да ураде уколико су желели да задрже посао, пошто је то од њих тражио главни уредник Мирослав Милаков.
Чини ми се да су људи мање посвећени послу, или морају да проналазе алтернативне изворе финансирања или да зажмуре на једно око на новинарску етику. Имамо велику одговорност као креатори јавног мњења и морамо да се држимо етике и професије (Александар Токин, 013 инфо)
Ипак, у последње две године са телевизије је отишао велики број људи – од старе поставе остало је само пет новинара, један сниматељ и неколико запослених у техничком сектору.
Ауторитет, углед и разноврсност изгубио је и Панчевац. Од некадашњих петнаест-двадесет сталних хонорараца, данас за тај лист пише један новинар хонорарац, док у редакцији коју је раније чинило дванаесторо људи, сада ради само њих седморо.
За интелектуалну и професионалну слободу треба се борити, сматра новинарка Данијела Керекеш, која је након 20 година рада на Телевизији Панчево, пре три месеца дала отказ.
Пре ње овај медиј је напустило десетак дугогодишњих новинара и скоро сви сниматељи. Од некада угледне телевизије у коју су грађани имали поверење, за последње две године тај медиј се претворио у „извор вести које се тичу само једног човека“.
Према речима наше саговорнице, у првих годину дана након приватизације РТВ Панчево плате су биле редовне и изгледало је као да се ништа неће променити. Међутим, након шест месеци почеле су постепене промене.
„Посебно су радили на томе да будемо лепи, али прекидач се укључи оног тренутка када добијете информацију да је ваше само да будете лепи. Мени за 20 година никад нико није забранио да мислим. Сада сам доживела да ми као припрема за емисију стигне све – од ‘добро вече‘ до ‘довиђења‘, и списак питања која не смем да променим“, прича Данијела Керекеш.
Иако је била уредница информативног програма и вести, више се, како каже, ни за шта није питала, као ни њене колеге. Осим апсолутне цензуре коју трпе, запослени на РТВ Панчево који су узели отпремнину немају стално запослење. Потписују уговоре на два, три или шест месеци, у неким случајевима и на месец дана, а зараде касне – два, три, шест месеци.
Данијела Керекеш каже да је медиј препуштен пројектном суфинансирању, а да су они који су купили телевизију ретко давали новац за плате.
„Када сам добила уговор на два месеца, донела сам одлуку да нећу више да радим. Али као и многе моје колеге нисам дала отказ због нередовних исплата, иако сам због кашњења плата морала да се задужујем како бих могла да живим и да плаћам обавезе, него због тога што ми је прекипело. Изгубили смо достојанство, морали смо да сагињемо главу, да падамо на колена, да пузимо“, истиче Данијела Керекеш.
Она наводи да јој је тешко пало и то што је РТВ Панчево, као медиј у који су грађани имали поверење, изгубио утицај који је имао. О проблемима грађана, каже, више не сме да се прича „јер би онда требало да се прозове неко из локалне власти, што није прихватљиво за уреднике и власнике телевизије“. Додаје да данас тамо нема праве информативе, те да се више не извештава о битним догађајима, већ о политички подобним темама.
Највећи проблем с којим се данас у Панчеву суочавају новинари јесте непостојање става. Колеге данас нису расположене да се озбиљно, организовано, доследно обједине и оснаже на одбрани елементарних стандарда професије (Ненад Живковић)
„У нашој редакцији некада је телефон нон-стоп звонио. Сада смо дошли у ситуацију да смена прође без иједног позива, јер ми више никоме не можемо да решимо проблем“, каже Данијела Керекеш.
Због изражавања незадовољства положајем у којем се нашла, наша саговорница је од почетка године од уредника вести доспела до репортера. За само месец дана она је смењена као водитељ емисије, затим је повучена и из централне информативне емисије, после чега је веома кратко остала да ради као репортер.
Данијела Керекеш још трага за новим послом. Прима накнаду од Националне службе за запошљавање (НСЗ) која износи 25.000 динара са порезима и доприносима, односно 18.000 динара у готовом новцу. За њу је тај износ – „најблаже речено, увреда“.
„За двоје школараца и себе имам на располагању 600 динара дневно, што је испод сваког минимума“, истиче она.
Према подацима НСЗ Панчево, у последњих годину дана није било отворених радних места за позицију новинара, а тренутно их је осморо на евиденцији те службе.
НОВИНАРИ ЧЕСТО НЕ ПОКАЗУЈУ ИНТЕРЕС ЗА ОДБРАНУ СВОЈИХ ПРАВА
Радна права новинара су на једнако ниском нивоу као и код других запослених, каже Тања Јакоби, новинарка која је радила на истраживању Центра за развој синдикализма из Београда о прекаризацији и њеном утицају на положај новинара.
„Као и други радници, новинари врло често немају могућност синдикалног организовања, раде у условима нерегулисаног статуса, без икаквог уговора, примајући новац на руке, суочавају се са могућношћу изненадног губитка посла било због гашења медија или због воље послодавца. Посебно у мањим срединама и медијима, новинари су суочени са притисцима послодавца да се баве пословима који су супротни њиховом професионалном статусу“, објашњава Тања Јакоби и истиче да је одговорност и на самим новинарима јер често не знају своја радна права и не показују интерес за њихову одбрану.
С друге стране, поверење у професионална удружења је веома ниско, сматра Тања Јакоби и додаје да сами новинари врло ретко учествују у раду својих удружења, те да још мање имају поверења у синдикате.
Стална привременост и трајна незапосленост
Након приватизације, у Панчеву је покренуто пет сајтова, међу њима и информативни портал 013 инфо. Уредник тог портала Александар Токин сматра да је медијска сцена у Панчеву много боља него у другим градовима, посебно због нових медија.
Токин, који од 1996. ради у медијима као сниматељ, каже да су на положај новинара највише утицале приватизација и промена начина финансирања, много више него промена режима. Ново пројектно финансирање медија довело је до неједнаке расподеле новца и до несигурних извора прихода.
Мени за 20 година никад нико није забранио да мислим. Сада сам доживела да ми као припрема за емисију стигне све – од „добро вече“ до „довиђења“, и списак питања која не смем да променим (Данијела Керекеш, ТВ Панчево)
„Мислим да се медијски радници нису навикли на нови начин финансирања јер је он другачији и далеко несигурнији него у време када су се медији финансирали директно из буџета“, каже Токин и додаје да је потребно да се медији удруже, укрупне, како би се направио фронт „који нико не може да избегне“.
Портал 013 инфо се већим делом финансира из пројеката, а када новца нестане, на одржавању садржаја раде два волонтера. Токин сматра да несигуран и скроман извор прихода утиче на рад новинара па они у тој ситуацији не могу да дају свој максимум.
„То утиче на квалитет извештавања. Мислим да је струка деградирана током ових деценија. Чини ми се да су људи мање посвећени послу, или морају да проналазе алтернативне изворе финансирања или да зажмуре на једно око на новинарску етику, што ми није прихватљиво. Имамо велику одговорност као креатори јавног мњења и морамо да се држимо етике и професије“, закључује наш саговорник.
„Утисак је да се више од половине становника Србије налази у сличној ситуацији. Специфично је то што се без слободе у новинарству и међу новинарима, гаси светло у читавој заједници. Грађани губе оријентире за добро и зло, лаж и истину, правду и неправду. Проблем је у идеји да се све контролише, а да би се тај циљ остварио – прво се морају контролисати медији, новинари, уредници и власници“, каже новинар Владимир Ђоковић, који се овим послом бави 25 година (Панчевац, РТВ Панчево, 013 инфо).
„Негде касни плата, негде плате нема. Неки раде по кратким уговорима, неки без уговора – неки остану без сталног посла после првог основаног противљења налогу газде. Често се неосновано и чудно додељује новац којим се финансира јавно информисање из буџета Града Панчева, новцем свих грађана“, додаје Ђоковић.
Свој тренутни положај види као „привикавање на трајну незапосленост“.
ПОСЛЕДЊЕ ЈЕ ВРЕМЕ ДА УРАДИМО НЕШТО ЗА СЕБЕ
Наши саговорници сагласни су с оценом да су за свој данашњи положај криви и сами новинари. У Панчеву не постоји струковно удружење нити синдикат, па се поставља питање да ли и како могу да помогну сами себи.
„Ако се сложимо да смо сами себе довели ту где јесмо, и ако смо тога свесни, мислим да је време да урадимо нешто за себе, да проговоримо и да се боримо за слободу, како би нам било боље за пет година. Ја сам данас слободни новинар и изнад свега бих волела да наставим да се бавим овим послом“, закључује Данијела Керекеш.
Смисао постојања удружења за Ненада Живковића је у могућности покретања акција које би имале за циљ враћању изворним принципима професије, а то су објективност, критичко промишљање стварности и активистичко новинарство.
Према његовом мишљењу, у Панчеву не постоји новинарска сцена, а новинари и новинарке су дубоко подељени. Додатни проблем је, каже Живковић, то што је све мање младих новинара у граду јер за њих не постоји организован систем образовања и упућивања у посао.
Текст је објављен на сајту портала Цензоловка.
Projekat finansira Evropska unija kroz program malih grantova „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja na Zapadnom Balkanu“, koji sprovodi Hrvatsko novinarsko društvo kao deo regionalnog projekta Regionalne platforme Zapadnog Balkana za zastupanje slobode medija i bezbednosti novinara, u partnerstvu šest regionalnih udruženja novinara – Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Udruženja BH novinara (BHN), Hrvatskog novinarskog društva (HND), Udruženja novinara Kosova (UNK), Udruženja novinara Makedonije (UNM) i Sindikata medija Crne Gore (SMCG).