Жене у дигиталној сфери рада

Мање зараде и већа флексибилност

Типична дигитална радница у Србији има између 25 и 29 година и завршила је основне студије

Иако је дигитални рад новина, и процентуално учествује са 1 до 2,6 одсто у укупној радној снази у различитим земљама у Европи као и у Америци, Србија у корак прати ова нова кретања.

Према Индексу онлајн рада (Online Labour Index – OLI) који је развио Оксфордски институт за интернет, Србија је током децембра 2018. године била рангирана као десета у свету, а четврта у Европи по обиму радне снаге у дигиталном (масовном) раду кад је у питању релативно учешће онлајн радника и радница у укупној популуацији и радној снази земље.

Центар за истраживање јавних политика спровео је истраживање о дигиталним радницима и радницама под називом „Гиг економија у Србији: ко су дигитални радници и раднице из Србије и зашто раде на глобалним платформама?“

Како за наш портал објашњава Тања Јакоби, директорка Центра за истраживање јавних политика, подаци показују да наша типична дигитална радница има између 25 и 29 година и завршила је основне студије.

„На платформи ради око три године и има додатни посао у офлајн свету. Њене вештине у дигиталном раду односе се на писање и превођење, маркетинг, дизајн и ређе ИТ услуге“, каже Јакоби и додаје да зараде жена у дигиталном раду одсликавају јаз из офлајн сфере рада.

Више од 50 одсто анкетираних жена привређује 60.000 динара бруто, у поређењу са више од 50 одсто мушкараца који месечно зараде 100.000 динара бруто. Осим што су им зараде мање, каже наша саговорница, евидентно је и да жене доминирају у секторима који су традиционално мање плаћени и унапред окарактерисани као женски као што су: писање и превођење, држање часова страних језика, и биротехнички послови.

Оснивање женских стартапова

Друго истраживањe које је у току „ДЕА – Буђење дигиталног предузетништва – од нових облика рањивости на тржишту рада до економски оснажених жена”, након што буде завршено показаће са којима проблемима се жене суочавају у дигиталној сфери.

Ипак, дигитални рад има и своје специфичне предности.

„Они који раде на платформма, препознају флексибилност односно могућност да се ради у време у које радник одабере као једну од кључних предности онлајн рада у односу на традиционални посао. Отуда је дигитални рад посебно цењен код оних, а то су најчешће жене, које воде бригу о деци и старијима, јер им омогућава да помире своје различите особе. Ипак ова могућност избора је врло често само условна, јер се често догађа да због потреба наручиоца, дигитални радници и раднице раде и по 12 и више сати без прекида, неки од њих прекидају одмор због потреба клијента или раде и на одмору. Ипак, већина дигиталних радника ужива достојанствено радно време од 40 радних сати недељно“, закључује Тања Јакоби.

Она додаје да би женско дигитално предузетништво могло да буде добар избор за жене.

„Једна од интересантних карактеристика дигиталног предузетништва је могућност да се посао започне и развије без поседовања имовине као залоге, што је један од разлога који у офлајн свету представља отежавајућу околност за женско предузетништво. Оно што охрабрује је фокус и државе и других стејкхолдера да подстакну оснивање женских стартапова као вида женског предузетништва. По неким међународним истраживањима, жене су успешније у вођењу стартапова јер имају склоност ка колаборацији и тимском раду што су, између осталог, високо цењене особине у вођењу успешних стартапа“, оцењује Јакоби.

Домаћи закон препознаје дигитални рад као нову форму рада. У том смислу, овај рад, наводи наша саговорница, има многе заједничке именитеље са ,,класичним” повременим и повременим пословима који се одвијају у другим привредним секторима у земљи. Међутим, доноси и низ новина и изазова за национални контекст који се манифестују на различите начине. Један од тих изазова су правила платформи и чињеница да оне нису регистроване у Србији.

„Невидљиви“ за систем

Дигитални радници у Србији имају низ краткорочних уговора са платформама за сваки од договорених послова. Ти уговори, како каже Јакоби, се односе на исплату хонорара, санкције у случају неизвршења посла, одређивање медијације платформе у случају спора, али не предвиђају остваривање било ког социјалног права ни локално ни ван границе земље:

Поред краткорочних уговора, једини дугорочан писани споразум између платформе и радника јесу правила о условима и коришћења платформи. Ова правила су једнострано сачињена од стране платформи и представљају основ за даље обављење послова. Да би остварили било која социјална или здравствена права у Србији, дигитални радници би требало да своје ангажовање регулишу у складу са домаћим законодавством. Али, пошто им послодавац није регистрован у земљи, за њих није могуће ни да имају било који тип краткорочних уговора који препознаје локално законодавство (нпр. уговор о делу, уговор о ауторском делу, уговор о пословно-техничкој сарадњи) те самим тим немају приступ ни основној социјалној и здравственој заштити, сем ако она није решена по другом основу“.

Наша саговорница објашњава да су решења у Србији у овом тренутку ограничена на само два модалитета: регистровање паушалног облика пословања или регистровање привредног субјекта, то јест фирме. Проблем је, наводи она, што радници да би уопште могли да размотре ове опције, морају да имају устаљено пословање, што за 35.5 одсто дигиталних радника и радница из Србије није случај.

То су они који на платформама најмање зарађују, зарада им је нередовна, а обим посла непредвидив. Они тако остају „невидљиви“ за систем, и то их чини веома рањивим члановима друштва у случају болести, али и у остваривању других права као што су на пример породиљско боловање, одмор, или могућност узимања кредита, закључује Тања Јакоби.

Тања Јакоби, фото: www.mc.rs

 

Оставите коментар

PANpress
%d bloggers like this: