Закључак учесника трибине организоване поводом 15. година од атентата на премијера

Држава се не бави откривањем политичке позадине убиства Ђинђића

„Претпоставља се да је један од разлога због којих је Ђинђић убијен Закон о сарадњи са Хашким трибуналом, и друго Закон о организовању Специјалног суда“.

Систем који не функционише, јавашлук у држави, пропусти у истрази, суђење као представа за јавност, претње, убиства сведока, опструкција – тако су учесници трибине „15 година трагања за истином”, која је одржана 7. марта у Кафе-клубу „Купе” у Панчеву, описали стање у држави након убиства првог демократског премијера Србије Зорана Ђинђића и суђење за његово убиство, које није расветлило политичку позадину убиства. Скуп којем је присуствовало тек 50-ак људи, организовали су Грађанска акција Панчево и Грађани у акцији.

Дванаестог марта навршиће се 15 година од Ђинђићевог убиства, што је био повод за трибину на којој су могли да се сазнају до сад непознати детаљи о атмосфери која је претходила његовом убиству, самом чину атентата, као и суђењу.

На скупу су говорили Ђиниђићев пријатељ и блиски сарадник Синиша Николић, адвокат Сеад Спаховић, новинарке „Политике“ Доротеа Чарнић и Александра Петровић, ауторке књиге „Процес КП 5/03 – Убиство Зорана Ђинђића”, док Марко Кљајевић, судија у процесу убицама Зорана Ђинђића, иако најављен није дошао на трибину.

Синиша Николић, некадашњи Ђинђићев шеф кабинета (1996–2001), а касније и његов сарадник за инвестиције и директор Дирекције за земљиште Града Београда причао је о атмосфери која је владале пре убиства и безбедности Зорана Ђинђића.

Навео је да је  Ђинђић након петог октобра блиске сараднике послао од себе, да би се на крају нашао у Влади сам, без пријатељског окружења. Он је истакао да све до месец дана пре убиства није осећао бојазан са премијерове стране за своју безбедност.

„Први пут се то десило у једном нашем неформалном разговору у кабинету када је наишао његов саветник за безбедност Јањушевић и нешто му саопштио, тихо да ја не чујем, нешто што је му је Зоран дао у задатак, претпостављам, и Зоран је почео да се дере на њега, да виче „Како то нисте урадили? Јесам ли рекао да то треба да се заврши?”. Кад је он изашао, само је рекао  „Убиће ме због ових”. Ја сам га питао: „Шефе, шта је, могу ли ја нешто да помогнем?”, а он је рекао „Не можеш”. Вратио сам се у своју канцеларију са утиском да се нешто озбиљно дешава, а да нико од нас то не зна, нити смо укључени у та дешавања“, испричао је Николић.

Он је испричао и детаље везане за тај кобни 12. март и сам чин убиства. Тог дана Зоран Ђинђић није требао да дође на посао у Владу јер га је болела нога. На крају је ипак одлучио да ће доћи, и да ће се видети са Николићем у пола дванаест. Николић је дошао раније и чекао премијера у кабинету, када је чуо пуцње. Тада настаје општи хаос у згради Владе, а Николићев утисак је био да држава не функционише јер су, како каже, сви командовали свакоме.

„Већ тада се видело да је јавашлук свуда и да ће истрага бити врло проблематична, а то доказује чињеница која се није провлачила по новинама да мој возач који је стајао десет метара од места где је Зоран пао, чуо је два пуцња, видео је читаву ситуацију, а нико га никад није позвао да сведочи“,  рекао је Николић.

Након 12. марта уведено је ванредно стање, спроведена акција „Сабља”, расписани су избори, а суђење осумњиченима за убиство Зорана Ђинђића почело је у децембру 2003. године. Суђење је трајало три и по године, а његов ток пратиле су новинарке „Политике“ Доротеа Чарнић и Александра Панић Петровић. Оне су у Специјалном суду провеле 149 судећих дана, а све детаље са суђења и околности у којима се оно одигравало, сажеле су у две књиге –  „Процес КП 5/03 – Убиство Зорана Ђинђића”.

Александра Панић Петровић истакла је да почетак суђења изгледао као представа за јавност, јер је на оптуженичкој клупи било тридесетак окривљених, а по оптужници четрдесет четворо. Од тога је њих тринаесторо било оптужено за убиство Ђинђића, а од тих тринаесторо само је петоро било присутно. Остали су били у бекству.

„Чини ми се да је кривични поступак почео тада и на тај начин само за потребе предизборне кампање“ – рекла је Александра Петровић.

Она је додала да је велики пропуст био у томе што се осумњиченима судило у истом процесу за више кривичних дела, што је оптеретило оптужницу за убиство премијера. Тек је у фебруару 2004. раздвојена оптужница за убиство Ђинђића од осталих кривичних дела, а потом је судија Марко Кљајевић кренуо са саслушањем оптужених и великог броја сведока.

Доротеа Чарнић је истакла да је судски процес за убиство премијера био највећи професионални изазов у њиховим каријерама, и да су желеле да забележе сваки детаљ тог  историјског процеса.

О притисцима на суд, опструкцијама, застрашивањима и другим проблемима који су пратили суђење говорио је адвокат Сеад Спаховић, у то време убиства Ђинђића државни јавни правобранилац. Он је подсетио да су током процеса убијена два сведока сарадника, да је рођени брат судије Марка Кљајевића ухапшен, да је тужилац Милан Радовановић ухапшен, да је прећено судијама, те да је министар правде говорио да Специјални суд треба укинути.

„Претпоставља се да је један од разлога због којих је Ђинђић убијен Закон о сарадњи са Хашким трибуналом, и друго Закон о организовању Специјалног суда. Тачно је да правосуђе није било за то спремно, тачно је да то суђење ишло мало шепаво, нарочито истрага, јер у том суду је био први правни претрес“, рекао је Спаховић и додао:

„Предмет је био опкољен са свих страна. Милан Радовановић, са којим сам седео шест година у канцеларији долазио је код мене да се консултујемо ко би могао тај случај да суди и питао ми је да ли знам некога ко бит то прихватио. Главни услов је био да та особа нема породицу јер се очекивао атак на фамилију судије. Препоручио сам Марка Кљајевића јер је он био момак, али сам изгубио из вида да он има брата и када је суђење почело лоше да се одвија по оптужене његов брат је ухапшен. Он је ослобођен после десет година, али то је сад касно“.

Говорећи о политичкој позадини атентата он је рекао да је Срђа Поповић, адвокат који је заступао Ружицу Ђинђић на претресу, покушао је да прикаже контекст убиства, и тражио је да се саслушају одређени људи, али суд то није дозволио.

„Поднео је кривичне прјаве против неколико људи за које је сматрао да би било довољно доказа да се покрене истрага. Та истрага никад није покренута, и предмет и дан данас стоји у Специјалном тужилаштву“, каже Спаховић.

Ната Месаровић која је донела пресуду, држала се према адвокатовим речима, искључиво доказивања ко је пуцао, а не ко је наредио убиство. Ниједан тужилац ни судија са почетка суења није дочекао пресуду на том месту јер су сви под притиском напустили суђење. Спаховић каже да је логично запитати се ко је имао бенефит од убиства, ко је дошао на његово место? Додаје да је Ђинђић имао огроман проблем са Коштуничином Владом, те да је он амнестирао људе који су били оптужени за убиство.

„У моменту када је Коштуница формирао Владу Раде Булатовић који је био оптужен заједно са Ацом Томићем за учестввоање у том контексту убиства, постављен је за шефа Државне безбедности, а тужилац је одустао од оптужнице“, каже Спаховић.

С обзиром на бројне контраверзе у јавности, али и тврдње Легије на завршној речи да је био близак са премијером, Синиша Николић, Ђинђићев близак пројатељ и сарадник објаснио је да премијер никада није помињао Легију и да су се срели само једном – пред 5. октобар.

Он је истакао да је Зоран био пар екселанс интелектуалац, прагматичан и храбар човек, да знао је да процени ситацију, али се није плашио.

„Није хтео да носи панцир, није хтео да пређе на Дедиње, једва су га натерали да оде тамо. Он очигледно није могао да се бави својом безбедношћу, бавио се другим стварима и на крају је страдао“, закључио је Николић.

Осумњичени као главни у организовању убиства премијера били су некадашњи командант распуштене Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорад Улемек Легија, и припадници земунског клана Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум. Кум и Шиптар су убијени су 27. марта у покушају полиције да их ухапси.

У полицијској акцији „Сабља“ ухапшен је непосредни извршилац убиства Звездан Јовановић, као и неколико чланова распуштене ЈСО, али и бројни припадници земунског клана. Ова хапшења су, такође, помогла у разјашњавању бројних убистава која су се десила раније.

У августу 2003. подигнута је оптужница против 44 особе за учешће у организовању убиства, а суђење је почело 22. децембра 2003. у Окружном суду у Београду. Они су 23. маја 2007. године проглашени кривим и осуђени на укупно 378 година затвора. Међутим, политичка позадина убиства још није откривена.

Сеад Спаховић сматра да се наручилац убиства неће ни открити пошто „неко тиме мора да се бави”. Он је рекао да Ђинђић никад није имао власт у Србији, чак није имао ни легитимитет док га нису убили – онда је тада народ видео шта се десило. Додао је да је Ђинђића уништило то што није делио општеприхваћени систем вредности.

„Друштво стоји на вредности, а не на парама ако су погрешне вредности онда дођемо до овога“, закључио је Спаховић.

Такође, веома важан поступак против команде Јединица за специјалне операције, подигнута 2011. због оружане побуне из 2001. године, који је имао за циљ да расветли политичку позадину убиства још увек траје. Није донета ни првостепена пресуда, три пута је промењен судија и по трећи пут је кренуо из почетка.

„Тај поступак је једино што се може назвати неким покушајем државе да расветли политички позадину убиства“, закључила је Александра Панић Петровић.

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress