Брутална убиства две жене и једног детета у року од осам дана

Др Милан Милић: наше друштво негује високу толеранције на насиље

Утопијски изгледа покушај смањивања насиља у времену када расте број несрећних, једнако истрошених и бесних људи

За само осам дана (5. и 13. јула) у Србији су убијене две жене и једно дете, у Центрима за социјални рад на Новом Београду и у Раковици. Породично насиље већ годинама не јењава и сваке године углавном од стране партнера страда 30 до 40 жена. Од почетка ове године живот је изгубило већ њих 19. Нови Закон о спречавању насиља у породици ступио је на снагу 1. јуна, али очигледно је да за сада не даје жељене резултате.

Због чега расту агресија и насиље у друштву?

Др Милан Милић, специјалиста психијатрије, доктор медицинских наука и едуковани психотерапеу РЕКБТ-а (рационално-емоционалне и когнитивно-бихејвиоралне терапије) објашњава за наш портал да пораст социјалних тензија сразмерно води и порасту насиља.

„Агресија као деструкција настаје проценом да је особи учињено нешто без права или неправедно, а што угрожава задовољавање њених важних потреба. С обзиром да су данас многи људи пред „празним столом“, и да многи од њих то доживљавају као неправду, није тешко претпоставити колико беса то може створити. Наравно да у томе партиципирају псохолошке одреднице саме особе, но пуно фрустрација у дугом трајању може креирати одличну подлогу за слабљење контролних механизама. Мислим да није потребно рећи да свему томе доприноси потпуна девалвација вредности, која није од јуче, општа толеранција према насиљу и насилницима, понекад чак и њихова глорификација“, сматра Милић.

Он појашњава да је посебан фактор ризика нестанак традиционалних модела решавања интерперсоналних релација:

„У тим моделима су улоге старијег и млађег, жене и мушкарца, мајке и детета, комшије са комшијом, биле уходане и онемогућавале много слободе у интерпретацији. Данас тога нема, и ту празнину попуњава карикатурална импровизација емоционалне писмености, што доводи до многобројних несугласица, погрешног разумевања, неразумевања, све до конфликата и коначно насиља. За очекивати је да се то онда највише одражава на област породичних релација, где су емоционалне интеракције најинтезивније.

Наш саговорник сматра да скоро утопијски изгледа покушај смањивања насиља у времену када расте број несрећних, једнако истрошених и бесних људи.

Мени је непознат психолошки модел по коме би задовољан, испуњен, остварен човек био насилан. Осим тога, шта је понуђено као решење проблема насиља? Закон који до краја не спроводе доследно чак ни институције које су у служби заштите права грађана? Или ће можда помоћи спорадична медијска пажња након трагичних догађаја? Или висока толеранција на насиље коју ово друштво негује и коју примећујемо тек након помињаних трагедија? Или можда непотребно предимензионирани школски програми, са свакојаким изборним предметима, но ниједним који би се бавио менталним здрављем или прецизније менталном хигијеном? Не бих рекао да ће овакав приступ проблему насиља икад довести до решења, сматра Милић.

Одговарајући на питање шта нам говори то што су се последња два убиства десила у центрима за социјани рад доктор одговара:

„Нико овде није невин, али су центри за социјални рад ипак испали жртвени јарци. Из искуства знам колико тога они морају решавати са врло скромним ресурсима, и то као у материјално, тако и у стручном смислу. Хоћу да кажем да ти догађаји за починиоце вероватно имају неку симболику, да они у томе виде можда неку врсту освете за нанету им „неправду“. Међутим, не мислим да одговорност за те догађаје можемо пребацити само на те установе. Не бих чак искључио да је то било просто место где су се починиоци фактички сретали са жртвама, и где је емоционални набој био највећи”.

Након убиства у Раковици преко 100 организација цивилног друштва, чланица Мреже организација за децу Србије и Мреже Жене против насиља уз подршку Аутономног женског центра исказале су најоштрији протест поводом  пропуста државних институција да зауставе насиље у породици.

„Тражимо од судова да хитно преиспитају све неправноснажне одлуке о виђању деце са очевима који су чинили насиље. Тражимо од центара за социјални рад да обуставе сва виђања у контролисаним условима за које не постоји судска одлука и да преиспитају све случајева у којима је пријављивано насиље како би проценили ризик од даљег насиља према женама и деци и предложили мере ради обезбеђивања њихове заштите“, наводи се у саопштењу.

Они сматрају да начин виђења и место сусрета детета и родитеља треба да буду одређени у складу са претходно подробно процењеним безбедносним ризицима и да за сваки конкретан случај постоји индивидуални безбедносни план.

„Професионалци из система социјалне заштите и правосуђа треба примарно да се руководе најбољим интересом детета. Подсећамо да дете има право да одржава контакт са родитељем којем није поверено у складу са најбољим интересом детета. Инсистирање на одржавању контакта детета са родитељем у случајевима када постоји партнерско насиље и насиље над децом неспојиво је са правом детета на остваривање контакта са родитељем. Најбољи интерес детета није одржавање контакта са родитељем који је насилан према мајци и према детету“.

Подсећа се да је у оба случаја убистава жена и деце у протеклих десет дана, у току био поступак за развод брака.

У периоду када жена са децом покушава да напусти насилника, а насилник схвати да губи контролу над њима, насиље се појачава, а прекид партнерства или развод брака један је од кључних ризика за ескалацију насиља. Професионалци из система социјалне заштите и правосуђа не смеју да игноришу овај ризик и омогућавају насилнику виђање са дететом и сусрете са женом.

У петак, 14. јула, представнице Координационо тело за родну равноправност и Аутономног женског центра одржале су састанак на којем су се усагласиле које мере је потребно предузети како би борба против насиља над женама била делотворнија.

„Узимајући у обзир последња два трагична догађаја у центрима за социјални рад на Новом Београду и Раковици када су живот изгубиле две жене и једно дете, али и све друге случајеве убистава жена, потребно је системски радити на унапређењу компетенција запослених који врше процену насиља и који доносе одлуке о поверавању деце како би се избегле грешке у процени ризика и спречили исходи са трагичним последицама. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања треба да изврши надзор свих центара за социјални рад и утврди обавезујућа упутства о поступању социјалних радника и осталих лица запослених у центрима за социјални рад“, наводи се у саопштењу и додаје да је једна од мера коју треба под хитно увести је и електронска евиденција, предвиђена новим Законом о спречавању насиља у породици, како би се увидом у електронски регистар добиле информације у ком статусу је сваки појединачан случај из делокруга тужилаштва, полиције или центра за социјални рад.

Из тог зачараног круга породичног насиља нису заиста изишла ни много напреднија друштва од нашег, сматра др Милан Милић. Ипак, он наводи да се у другим земљама озбиљно ради на сузбијању породичног насиља.

„Стално унапређују системе подршке жртвама породичног насиља, истражују моделе поправљања преступника, уводе неке едукативне програме у школе, креирају континуирани притисак јавности на смањивање толеранције на насиље, имају фондове за истраживања ризико фактора и тиме предупређења насиља. Стога ми не бисмо требали много да се питамо шта да радимо, већ би било довољно да пробамо применити искуства до којих су они дошли. Узимајући наше актуелно стање на том пољу мислим да би краткорочни потези требали ићи у правцу контроле спровођења закона, повећања безбедности жртава, али и оних који учествују у евалуцији насилника, и коначно унапређења критеријума процене ризика“, оцењује доктор.

Он сматра да је у циљу дугорочне борбе против насиља неоподно да се уведе макар изборни предмет емоционалне писмености у основне и средње школе, што би довело до бољег препознавања емоција, уочавања захтева спољног света, усклађивање захтева и емоције, и на крају адекватног испољавања емоције.

 

Оставите коментар

PANpress
%d bloggers like this: