На данашњи дан пре 300 година основана је пивара Вајфертова пивара

Дан панчевачке срамоте

Како смо у Панчеву успели да пропустимо прилику која се пружа једном у сто година

Дванаестог јануара 1722. године предузимљиви човек Абрахам Кепиш добио је од губернатора Земаљске администрације у Темишвару концесију за „кување пива“  у Панчеву.

Тај датум узима се као дан када је основана пивара у Панчеву, позната као стара Вајфертова пивара. Уједно то је и најстарији индустријски објекат у Србији, наравно и споменик културе под заштитом државе.

Три стотине година након Абрахама Кепиша, данас, 12. јануара 2022. године, дозволите ми даме и господо, драге Панчевке и Панчевци да себи дам слободу и у име свих нас који за срамоту знамо, прогласим данашњи дан – даном панчевачке срамоте! Mогу да нам се по својој свести прикључе и други грађани Србије; ако желе и ако за срамоту знају. Ако не, поднећемо је ми целу сами.

Господски град Панчево и ми, његови житељи, свакако за срамоту знамо. И не до Бог да је заборавимо. Једнако као и што знамо за „извините“, „молим Вас“ и „жао ми је“. Верујем да смо спремни да је господски поднесемо, да се са горком истином погледамо очи у очи, и да кажемо сами себи: срам нас било што смо дозволили да таква традиција, такав објекат, таква прилика за праву промоцију нашег космополитског града изостане не само данас, већ свих ових година. Не, никако не мислим само на последње године, иако је на њиховима плећима највећи и терет завршног ударца. Све године од како је направљена нова а напуштена стара пивара, имају свој део срамоте.

Да смо људи, какви нисмо, данас би комплекс старе Вајферове пиваре био ревитализован и туризму прилагођен; са музејем, галеријом, старим пивским занатима, са здравствено – пивским садржајима и смештајним капацитетима лукс категорије.

Да смо људи, какви нисмо, данас би у нашем граду била права светковина традиције, толеранције и културе, а што да не и бизниса. На окупу би били високи представници свих држава са којима је наша пивара била повезана. Извештавали би домаћи и инострани медији. Месецима уназад тражила би се резервација места у пивници, улазница за музеј и улазница за концерт. Пиво произведено на занатски начин по старим Вајферовим рецептурама које је сачувао пок. Браца Стојановић, продавало би се на аукцији. Било би ту и пивских переца, лицидерских срца и штрудли с маком. Да смо људи, какви нисмо, било би ту што-шта још доброга.

О томе колико смо новца изгубили свих ових деценија могу врло живописно да нам посведоче све Панчевке и сви Панчевци који су света видели. Не жалећи своје новце у туђини их оставили не би ли купили улазницу за објекте сличне, па и много мање вредности него што је наша пивара. Колико би само платежно способних а нама прилично наклоњених држављана немачког говорног подручја, ових деценија походило нашу пивару. Треба ли рећи да смо не само образ него и грдне новце изгубили?

Дивићемо се у иностранству старој воденици од десетак квадрата, купити сувенире, фотографисати се и слике одмах на окачити на фејсбук. По повратку свима причати какво смо чудо видели и како то на пример Грци добро раде. Причао ми један давнаши посетилац старе пиваре, да је у Шпанији посетио стару камену просторију, не више од двајес квадрата. То је била уљара за маслине, а сада је за туристе, јер продаје уље на кап. Али, каже туриста, није му жао било да плати. Да, у Шпанији нам није жао да новце потрошимо, још се и хвалимо када нешто скупо платимо, јер знамо ми шта вреди.

Иначе, немој да неко помисли да ми Панчевци нисмо поносни на успехе наших суграђана. Славили смо, обележавали, а и што је ред, новчано даривали наше успешне спортисте, уметнике, привреднике, научнике и светску првакињу Нађу Хигл. Надам се да није емигрирала што није као Борковић добила милионче (евра) или бар базенче.

Дакле, знамо да ценимо успехе и јубилеје, новаца не жалимо да дамо. Па зашто онда све то не применисмо и на Кепишу, Вајферту, старој пивари, традицији?

Прилику да обележимо три стотине година пиваре смо толико добро пропустили, да смо се трудили не би то боље учинили.

его да видимо шта нам је чинити како не би смо пропустили и прилику да обележимо четири стотина година. Брзо ће то. До тада, молимо за извињење Абрахама Кепиша и Игнаца и Георга Вајферта.

Синиша Јанковић

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress
%d bloggers like this: