Од малих неправди до корените промене

И без продорног звука пиштаљки, снажних гласова с мегафона и још снажнијих политичких порука које одзвањају у нашим главама и када протеста нема, знамо да промене крећу управо од нас.

Долазе са улице и од неких малик (ис)корака које сви сваког дана правимо.

Долазе од бриге о другоме као најбитнијем постулату за изградњу једног бољег друштва.

Било да је окружена на протесту са стотину људи или са пола милиона, студенткиња и активисткиња Андреа Арсић не губи из вида своје саборце и саборкиње. Брине о њиховој безбедности, свесна да ти људи имају исти циљ и деле исту идеологију као и она. Да желе да допринесу друштвеним променама.

Како и сама каже, сталожено, са осмехом, док седимо у „Звуцима срца” и уз чај претресамо доба од пада надстрешнице у Новом Саду до данас:

Сами и разуђени нећемо моћи ништа да урадимо

Стамена и предузимљива, Андреа је допринела поновном буђењу нашег града и постала једна од важнијих актерки у струји промене. Прво се опробала на студијама шпанског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду, а тренутно са уживањем студира односе с јавношћу на Факултету за медије и комуникације.

Најформативнија искуства стекла је у „Компасу” – Креативном омладинском центру Панчева за борбу против сиде, где је дуго година волонтирала и преносила своје знање основцима и средњошколцима. Ту је научила како да комуницира и сарађује с различитим људима, да презентује своје идеје, да негује свој истраживачки дух, али и да се заинтересује за политику.

Ангажман у „Компасу” навео ју је на размишљање шта заиста може да уради и побољша свој живот и живот својих суграђана и суграђанки, како да изнађе начине на које би могла да исправи неке ситне неправде које гледа већ годинама.

За Андреу Арсић главни мотив да се придружи студентском покрету био је бес који се таложио годинама. Тај бес се сада каналише у нешто што је добро, што доприноси друштвеним променама.

„Била сам активисткиња у Панчеву годинама пре свега овога. Видела сам те мале неправде – конкурси за омладинске пројекте на које смо покушавали да конкуришемо и ми са ’Компасом’. Не добијемо ништа и онда гледамо шта фиктивна удружења која су добила велике количине новца раде. Понадамо се да ће урадити нешто добро, али ништа се не деси, јер су то фиктивни пројекти. Увек сам била љута. Љутило ме је што то тако може да прође. Ми се сви трудимо да направимо неку разлику, барем за младе људе овог града”, каже наша одважна саговорница.

Фиктивна удружења и њихови пројекти нису једини разлог због кога је она бесна. Пре свега, бесна је на идеју што све ово толико дуго траје:

„Што не могу да прођем улицом а да не налетим на неко градилиште, па морам да пређем пут како бих могла нормално да постојим у овом граду. Бесна сам што изађем из куће и осећам да ваздух смрди. Што се све то игнорише већ годинама и што се види и доказује из дана у дан да људи који су у врху и материјално у најбољој могућој позицији диктирају нама. И да онда још гурају за себе а да не гледају наше интересе. Од малих ствари, посебних интереса, до оних великих и системских. То се све игнорише. То је ужасно! Грозно! Кроз свој активизам и ангажовање схватила сам да могу да допринесем променама као грађанка, а они који су на врху то не могу. Па то не пије воду!”

Од 1. новембра и пада надстрешнице до данас сваки дан препун је изазова, посебно што студенти уз подршку народа траже велике ствари.

„Страшно је што након много година неуспешних, релативно малих протеста и тражења малих ствари, сад одједном тражимо највећу ствар. Тражимо корениту промену. Веома је изазовно суочити се са страхом од свега тога, знајући да смо свакога дана кад смо на улици угрожени. Не само ја, него и моје колеге, саборци. Уме понекад да буде тешко да се настави. Али морамо да наставимо”, бескомпромисно изговара Андреа.

Полицајци су ту, па ће бити ту. За нашу младу суграђанку они нису толико битни. Никад се не фокусира на њих, јер они су само статисти. Фокусира се на то да сваки протест прође добро и да сви буду заштићени. И ако осећа страх, кад крене у шетњу са Панчевкама и Панчевцима и види масу људи иза/испред себе, онда јој више ништа није толико страшно. Што је више људи, тада се сви осећају сигурније.

Од почетка студентског покрета, његовом оснаживању допринеле су умногоме жене. Оне су стале у прве редове незадовољне политичком ситуацијом и неправдама, решене да подигну свој глас против сузбијања слободе говора, али и криминала и корупције. На различите начине су исказале солидарност – како кроз међусобну подршку, осећај поверења, заједнички рад, тако и кроз подршку студентима, бризи и разумевању потреба заједнице.

Андреа Арсић потврђује и налазе недавног истраживања организације „FemPlatz”, објављеног под називом „Између мегафона и тишине: Жене у борби за промену”. Према њеном мишљењу, жене су упечатљивије у свему што се дешавало у последњих шеснаест месеци:

„Увек прво примећујем жене. Није уобичајено можда код нас да жене буду проминентно у првим редовима. Кад видим с колико жена поред себе шетам, с којима носим шеталице, с којима се ухватим за руке испред кордона, тек онда схватам колико смо кључне у свему овоме. Дефинитивно су много допринеле. Има ту фантастичних жена, активисткиња, које су борбене и јаке, не плаше се да буду гласне. Желе да буду ту. Желе да буду ту за свакога. Оне су тако фантастичне! На мене остављају најјачи утисак!”

Да ли се доприноси мушкараца и жена у борби за друштвене промене једнако вреднују?

Андреа нема утисак да се њено деловање и деловање њених саборкиња вреднује на истом нивоу.

„Ту су, близу су, вреднује се, наравно, али има ситних момената када се осети поветарац мизогиније који прође док нешто изговарам о безбедносним ризицима, овоме или ономе, и видим тај поглед који каже: Шта ти знаш. Били они свесни тога или не, није битно, јер ја јесам свесна. Али то није нешто што ме је демотивисало. Жене се и даље боре да буду на равноправним позицијама. Та борба и даље траје, и мислим да ће дуго трајати”, објашњава студенткиња ФМК-а.

Кад јој неки саборац предложи да на протесту жене буду у првим редовима, посебно испред полицијског кордона, тај предлог јој се не допада. Јасно јој је да неки мушкарци перципирају жене искључиво као слабији, нежнији пол:

„Зато што смо слабије и нежније ваљда то значи да нас ти пандури и тај кордон неће такнути, и да ћемо тако моћи да штитимо људе који су иза нас. Док у исто време, сви смо свесни фемицида и партнерског насиља који се дешавају свакодневно. Ужасан је осећај кад неко претпоставља за нас да смо слабашне и нежне јер смо жене.”

Андреа сматра да ни доносиоци одлука, који су претежно мушкарци, такође не поштују ангажман жена. Јер оне су те које ће се увек ангажовати за битне друштвене ствари, за своја, али и за туђа права. Оне ће увек бити у првим редовима. Много шта би могло да се промени када би више жена биле доносиоци одлука, али оне жене које се неће борити за патријархат, већ за боља права својих саборкиња и колегиница.

На питање како даље види своју борбу, Андреа каже да ће она увек бити активисткиња. Да ће радити за добробит грађанства.

„Политика ме не занима да бих се њоме бавила у том капацитету да бих била доносилац одлука, или део представничке демократије – у скупштини, општини... То ме истински не занима. Желим да гледам и да држим људе одговорнима. Чак и ако је реч о странци коју сам подржала, желим да будем прва на улици ако она нешто погрешно уради, нешто што ми се не свиђа”, објашњава панчевачка активисткиња.

Андреа Арсић жели да настави да буде на улици. Да сви ми будемо на улицама, и да будемо спремни када буду расписани парламентарни избори, по могућству ванредни. Да све што долази, урадимо најбоље могуће. А најбоље могуће ћемо урадити управо заједно.

Ова прича је настала уз финансијску подршку Европске уније у оквиру пројекта SMS Facility – Small Media Support in Western Balkans project, који спроводи Thomson Media. Садржај је искључива одговорност медија и аутора и не одражава нужно ставове, мишљење или вредности Европске уније или Thomson Media.