Млади са инвалидитетом могу да буду активни и корисни чланови локалне заједнице
Према резултатима пописа становништва из 2011. године у Србији живи укупно 571.780 особа са инвалидитетом, што представља око осам одсто укупне популације (нови подаци након пописа 2022. године још нису познати). То значи да у Панчеву живи близу 10.000 особа са инвалидитетом. Претпоставља се да је од тог броја око 1.000 младих са инвалидитетом, узраста од 15 до 30 година. Међутим, с обзиром на то да званичан регистар особа са инвалидитетом нити јединствена статистика не постоје, овај број је само оквирна процена.
Конвенција о правима особа са инвалидитетом, чија је Србија потписница, у свом члану 19 наводи „Државе потписнице ове Конвенције особама са инвалидитетом признају једнако право да живе у заједници и уживају право избора једнако са другим особама и предузеће ефективне и одговарајуће мере како би олакшале особама са инвалидитетом да у потпуности уживају ово право, омогућиле њихову пуну укљученост у заједницу и учешће у животу заједнице.“
Да бисмо могли да кажемо да нека млада особа са инвалидитетом има могућност да буде потпуно укључена у живот заједнице, та заједница би морала да буде „скројена“ по мери особа са инвалидитетом. То значи да би требало да свакој особи са инвалидитетом обезбеди адекватне услове и могућности за запошљавање, социјално укључивање и за остваривање свих права и обавеза која једној особи припадају.
СОЦИЈАЛНА ИСКЉУЧЕНОСТ
Прва препрека на коју млади са инвалидитетом, али и њихови родитељи, наилазе након завршеног процеса образовања јесте смањена могућност за наставак активног живота у заједници, дружење са вршњацима, одлазак на културне и друге манифестације и сл.
Недостатак примерених и прилагођених садржаја, архитектонска (не)приступачност али и неинформисаност о постојећим садржајима, отежава њихово даље активно учешће у активностима заједнице.
Активности и услуге које могу да унапреде квалитет живота у овој животној фази углавном реализују организације цивилног друштва/удружења. У Панчеву има минимум шест организација које се баве популацијом са инвалидитетом, а свака је опредељења за популацију са одређеним видом инвалидитета. Ипак, чини се да када говоримо о младима са инвалидитетом, да су млади са интелектуалним тешкоћама најактивнији и најукљученији у ове програме и активности. Кроз услуге и активности Удружења „На пола пута“ и Друштва за помоћ МНРО, млади са интелектуалним тешкоћама имају прилике да кроз различите аспекте унапреде квалитет свог социјалног живота.
Врло често и немогућност родитеља/старатеља, сродника да довезу младу особу са инвалидитетом на активности, дешавања у заједници и сл., представља камен спотицања. Нажалост немају сви родитељи/старатељи ресурсе (време, новац и сл.) који су потребни да би њихово дете/сродник могао да учествује у дешавањима у локалној заједници. У оваквим ситуацијама неопходно је организовати подршку. За један део популације са инвалидитетом постоји решење, а то је услуга персоналне асистенције, коју би град Панчево требало да уведе као редовну услугу социјалне заштите која ће се финансирати из буџета града. Услуга персоналне асистенције, у Србији тренутно је доступна само особама са инвалидитетом које имају пословну способност.
Још једна од важних услуга социјалне заштите која је намењена особама са инвалидитетом, а која подржава квалитетан живот у заједници јесте услуга становање уз подршку. Град Панчево је једна од три локалне самоуправе у Србији која ову услугу финансира и на тај начин омогућава превенцију институционализације ове популације. То значи да особе са инвалидитетом имају опцију да када више немају услова да наставе квалитетан живот у својој или хранитељској породици, свој живот не морају да наставе у институцији/домском смештају, већ имају могућност да наставе живот у својој заједници уз подршку које има је потребна. Ову услугу у Панчеву пружа Удружење „На пола пута“ који је лиценцирани пружалац ове услуге а више о самој услузи можете погледати на http://www.napolaputa.org/stanovanje-uz-podrsku.
МЛАДИ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ И ЗАПОШЉАВАЊЕ
Обезбеђивање адекватних мера за запошљавање младих са инвалидитетом, подстицање послодаваца при запошљавању ове популације, адаптација радних места, али и оснаживање младих са инвалидитетом да могу и треба да раде, представљају услове који могу да олакшају запошљавање ове популације.
Отежана могућност запошљавања младих са инвалидитетом условљава да су они често у зависном положају од других (својих родитеља, старатеља, браће, сестара и сл.) те је на тај начин отежана могућност њиховог самосталног одлучивања и самосталног живота у заједници.
Неретко, младе особе са инвалидитетом имају негативну перцепцију својих радних могућности и могућности евентуалног радног ангажмана.
Осим што посао младима са инвалидитетом економски оснажује живот, веома је и важна улога коју запошљавање има у процесу социјалног укључивања ове популације. Заједница се тако упознаје са могућностима и вештинама младих са инвалидитетом, остварује директну комуникацију са њима, док млади са инвалидитетом имају прилику да буду активни и корисни чланови заједнице, а не само пасивни примаоци помоћи.
„Мени је важно да радим и имам своју плату, да не зависим од родитеља, да будем корисна и да комуницирам са људима. Не седим по цео дан код куће, имам неку занимацију. Кад радим, више се крећем, долазим у контакт са новим људима и није ми досадно. Имам свој динар, за себе, за дружење, за путовања. Могу да будем сама и своја“ каже Даница Максимовић, корисница Удружења „На пола пута“.
Најчешћи примери запошљавања младих са инвалидитетом реализују се преко програма Јавни радови које расписује Национална служба за запошљавање. Тада млади са инвалидитетом уколико их неки послодавац препозна имају прилику да раде четири месеца.
Оно што је мана овог програма јесте што на њега могу да се јаве само непрофитни послодавци, што се особе запошљавању на максимум четири месеца по уговору о привременим и повременим пословима, и то за плату од 22.000,00 динара (што представља половину минималне месечне зараде прописане за Србију у 2023. години). Ово на одређени начин деградира особу која се запошљава преко овог програма, али са друге стране пружа прилику да млади са инвалидитетом бар на неки начин уђу на отворено тржиште рада, стекну радне навике и потенцијално обезбеде продужетак радног ангажовања код послодавца.
У Извештају Положај младих са инвалидитетом на тржишту рада у граду Београду наводи се да су млади са инвалидитетом често запослени испод својих квалификација и радних способности; неретко раде на привременим пословима, краткорочно или у оквиру јавних радова. Трајна запосленост међу младима са инвалидитетом вишеструко је мања него међу младим особама генерално. Истраживање је показало и да су облик инвалидитета и степен самосталности фактори који утичу на неактивност младих с инвалидитетом на тржишту рада, али не објашњавају ову појаву у целости. Млади с инвалидитетом који су активни на тржишту рада имају боље образовање и радне вештине, као и јачи мотив за даљим усавршавањем у односу на неактивне младе особе.
„НИШТА О НАМА БЕЗ НАС“
Оно што је пракса показала јесте да је младима са инвалидитетом потребно оснаживање у препознавању сопствених потреба, могућности, права и обавеза. Врло често су особе са инвалидитетом у позицији да други доносе одлуке у „њиховом најбољем интересу“ без да их ико пита за мишљење. Те одлуке се увек доносе из најбоље намере, али морамо да се сложимо се са паролом организација особа са инвалидитетом, НИШТА О НАМА БЕЗ НАС!
Важно је да заједница, а пре свега локална самоуправа препозна ово и обезбеди програме који ће оснажити ову популацију да што самосталније и на адекватан начин изражавају своје потребе, жеље, интересовања.
Удружење „На пола пута“ већ више од седам година успешно спроводи програм Самозаступања у оквиру којег оснажује особе са интелекталним тешкоћама да говоре у своје име, да препознају и искажу своје потребе на адекватан начин. Програм је завршило преко 25 младих са интелектуалним тешкоћама, који сада на прави начин артикулишу све оно што им је битно и важно.
„На радионицама самозаступања сам научила да треба други да ме питају шта мислим, научила сам која су моја права и како да се за њих изборим. Знам да имам право да радим, излазим, да се лечим. И да одлучујем сама за себе. Научила сам да смо ми сви различити и да сви имамо своје потребе али и права“, наводи Даница Максимовић.
Кроз овакве и сличне програме оснаживања локална заједница постаје богатија за једну оснажену групу, која зна да каже шта су њихови проблеми, потребе, шта им недостаје и сл. а локална самоуправа има адекватне саговорнике при креирању политика које се тичу управо ове популације.
О проблемима младих са мишићном дистрофијом разговарали смо са Слађаном Раденковић, заступницом Удружења дистрофичара Јужнобанатског округа:
„Моје мишљење је да свако од нас ко нема потешкоћа у кретању седне у обична инвалидска колица и изволете крените негде. Наши млади чланови дистрофичари, са различитим дијагнозама, такодје су незапослени. Имамо два млада члана која су у колицима. Први проблем је кретање са инвалидским колицима у школи. На приземљу и некако, али од петог разреда на спрат, степенице - немогуће. Ако сад то дете и заврши средњу школу, како до посла, са ким и са чим? Исто тако, многе жене које у успеле да се остваре као мајке и сад желе да раде, како кад и њима треба помоћ лично, плус и дете, ко ће дете да чува? Значи персонална асистенција под хитно би требала у свакој локалној самоуправи да постоји и ово је веома озбиљан проблем за особе са инвалидитетом. Превоз је такође велики проблем. Млада особа у колицима пожели да оде до биоскопа, продавнице, аутобуси и ако имају рампу питање је да ли возно особље зна да користи да рампа буде од користи. Жена са инвалидитетом треба да оде на преглед код гинеколога, како?
На већини јавних институција ајде што нема рампе него нема ни рукохвата. Да ли млада особа са инвалидитетом може да оде до кафића на пиће, тоалети да ли су приступачни? Да ли млада особа са инвалидитетом може у граду Панчеву и околини да се бави спортом? Да ли родитељи који су 24 сата са својом децом, имају ли они време слободно за себе? Ако немају родитеље ко онда брине о њима, а и ако имају родитеље да ли они могу нешто сами, без родитеља,да ураде, да оду негде сами, да прошетају, буду своји људи? Проблема је много, а ја бих се опет вратила на почетак - седите ви у инвалидска колица и крените негде”.
У земљама ЕУ предузимају се многе мере и активности управо са циљем побољшања положаја особа са инвалидитетом. Активно се ради на подизању свести јавности о положају особа са инвалидитетом кроз различите активности континуирано током сваке године (годишње конференције, извештај о примени Конвенције о правима особа са инвалидитето, награде за најприступачније градове и сл). Поред тога усвајају се и примењују бројни прописи и политике управо са циљем побољшања положаја ове популације.
То је оно што у Србији недостаје. Континуиран рад на подизању свести о могућностима, правима, потребама и положају популације са инвалидитетом. У Србији се о положају особа са инвалидитетом говори обично једном годишње када је дан особа са инвалидитетом, а и тада је извештавање паушално и неадекватно. Обележавање дана особа са инвалидитетом, чини се, најчешће се обележава организовањем манифестација или неких јавних догађаја, без да се накнадно нешто конкретно понуди и омогући овој популацији од стране државе, локалне самоуправе и сл.
Ипак, Град Панчево, може се рећи на одређени начин води рачуна о популацији са инвалидитетом и једна је од ретких у Србији која има развијен дијапазон социјалних услуга које нуди овој популацији. Оно што је потребно јесте уложити додатне напоре и ресурсе како би степен укључености младих са инвалидитетом био већи, квалитетнији и разноврснији, а то ће се постићи кроз адекватно информисање о постојећим услугама и активностима, али најважније кроз креирање програма подршке које ће бити у складу са стварним и испитаним потребама и интересовањима ове популације. Такође, Панчеву недостаје Канцеларија за особе са инвалидитетом, која би обављала све оне послове важне за унапређење положаја особа са инвалидитетом (пружање брзих и правовремених информација, прикупљање података на основу којих ће се креирати различити локални програми, сарадња са удружењима, помоћ и подршка у остваривању права и сл.).