Млади између партијског запошљавања и рада преко интернета

Недовољно праксе у средњим стручним школама, мањак менторске подршке, недостатак каријерног вођења и саветовања, као и слаба синтеза формалног и неформалног образовања, само су неке од потешкоћа у образовању и запошљавању са којима се млади суочавају. До овог закључка дошли су средњошколци, студенти, омладински радници, наставници, представници градске управе и новинари окупљени на фокус групи под називом „Образовањe, запошљавање и развој знања и вештина“ одржаној 18. октобра 2022. године у просторијама Синхро хаба.

Наиме, током ове године, Синхро хаб спровео је истраживање „Шта је потребно младима у Панчеву?“, а ово је била уводна радионица на којој је модераторка, Тамара Тодоровић, представиле резултате истраживања и о томе дискутовала са окупљенима.

У истраживању су учествовали млади од 15 до 30 година старости од којих готово половина испитаника има завршену средњу школу, а 26,3 одсто њих има високо образовање. Највећи проценат испитаника навео је да не зарађује, будући да се и даље школује или студира, док у склопу оних који остварују зараду, највише њих прима између 50 000 и 80 000 динара (17,2 одсто испитаника). Анкетирани виде партијско запошљавање (39,2 одсто) и генерални мањак радних места (27,1 одсто) као највеће изазове по питању запошљавања младих у Панчеву.

Они који су имали среће да нађу посао, као највеће проблеме запослених издвајају ниске зараде (43,1 одсто) и лоше услове рада (29,1 одсто). Двотрећинска већина испитаника је у потпуности сагласна да град Панчево треба да улаже у неформално образовање младих. Са тим се слаже и Андреа Арсић, активисткиња „Компаса“.

„Мора да постоји чвршћа веза између формалног и неформалног образовања. Моја сестра, која није сјајна у биологији, научила је на радионици о ХИВ-у много и о људском телу. Претпостављам да је приступ модераторке радионице успео да је заинтересује. Штагод да је, она је након те сесије више знала о људском телу него након неког часа биологије“, изјавила је Андреа.

Коментаришући резултате истраживања до којих је Синхро хаб дошао, Миљана Миљковић из „Еко амбасаде Србије“ осврнула се на страначко запошљавање.

„Посао добијен преко странке може да траје одређено време, али то свакако није добар пут. Странка ће доћи и отићи са власти, а тај неко, ко је на тај начин дошао, треба да буде компетентан и да зна то што ради“, истакла је Миљковићева.

Када је реч о стручности, повела се прича и о дуалном образовању и пракси у школама. Стефан Царевић, ученик четврте године Електротехничке школе, смер мултимедија, изјавио је да иако је у средњој стручној школи, нема дан праксе у некој фирми, а са њим је сагласан и Видак Томовић, ученик завршне године Фармацеутске школе на Звездари.

„У првој години су нам рекли да не можемо да идемо на праксу јер то није предвиђено планом и програмом. Након тога је уследила корона и све је стопирано. Сада праксу више нико ни не спомиње, а мене је страх при помисли да следеће године стичем диплому са којом, теоретски гледано, могу да се запослим и продајем лекове“, каже Томовић.

Миленијалац на тржишту рада и пример добре праксе

Према истраживању које је спровео Синхро хаб, релативна већина (43 одсто) испитаника сматра да их систем формалног образовања недовољно квалитетно припрема за тржиште рада. Са тим је у потпуности сагласна и Тамина Цера, копирајтерка.

„Формално образовање јесте битно за неког ко жели да се бави медицином, али је за већину послова превазиђено. Самоедукација је кључна јер све може да се нађе на интернету“, тврди ова двадесетосмогодишњакиња.

Она се пре пет година нашла на прекретници када је себи поставила питање шта следи након завршеног факултета.

„Студирала сам чешки и било ми је јасно да тиме нећу да се бавим јер тај језик никада нисам добро научила. Када ми је остао један испит до краја студија, одлучила сам да почнем нешто да радим. Имала сам две опције: или да радим у кол центру или у некој маркетиншкој агенцији, користећи енглески који сам учила од малих ногу. Почела сам као практикант у Represent Communications-u и ту учила занат наредних шест месеци. Убрзо након тог пробног периода, добила сам посао у истој агенцији и наредних годину дана радила као менаџер пројеката“, каже наша суграђанка.

Тамини се допао копирајтинг, али јој се сам агенцијски посао није свидео јер је веома стресан због кратких рокова и ограниченог буџета. Одлучила је да да отказ и опет пређе на позицију практиканта у малој агеницији у којој јој се нудила прилика да научи нешто о Google Adds-u.

„Мотив да пређем у мање познату фирму био је лични раст и развој. Ту сам још више савладала копирајтинг, контент рајтинг и постала главна у фирми за фб оглашавање. Све те вештине су ме даље препоручиле за америчко-румуски старт ап где сам коначно добила могућност да радим само као копирајтерка, што сам и желела. Мој посао је био да развијам брендове и пишем све о производима који су се рекламирали на Амазону. Требало је да осмислим буквално све, од слогана, до упустава за коришћење производа и оног што се може наћи на паковању“, прича Цера.

После месец дана, десило се да су друга два копирајтера у фирми добила корону и сав посао спао је на Тамину. Она је успела да исхендлује ситуацију, а послодавац је препознао њено ангажовање. После шест месеци рада, добила је и повишицу и велики новогодишњи бонус.

„То је било све што сам ја желела. Пре свега, да неко препозна да се трудим и да дајем све од себе да профит његове фирме расте, а потом и да мени пружи прилику да се развијам даље“, каже ова миленијалка.

Будућност је у онлајн едукацији

Иако старт ап није потрајао, за нашу суграђанку је био велика школа. Након тога одлучила је да тражи послове који искључиво подразумевају рад од куће и добру плату.

„Питање је шта је за кога добра плата, али мој критеријум је био да не морам да гледам шта ћу купити у Максију и да се стално прерачунавам да ли ћу имати новца да платим храну, рачуне и стан. Разлика између миленијалаца и мало старијих је у томе што млади људи цене своје време и желе да за добро урађен посао добију адекватну надокнаду“, каже Тамина и додаје да није у реду да Џеф Безос има милијарде, а његови радници примају мале плате.

„Ужасно ме нервира та неправда у свету, а и код нас, где неко не зна шта ће са новцем, а неки људи не могу да саставе крај с крајем. Мислим да то мора да се мења и да свако заслужује да има достојанствен живот“,  логично расуђује Цера.

На питање да ли је њена генерација свесна те неправде, Тамина каже да није сигурна.

„Млади људи су летаргични и то их не интересује, али им је јасно да ако имају плату испод хиљаду евра неће моћи да живе пристојно. Баш као што им је јасно да формално образовање треба да траје краће. То видим по омладинцима са којима сарађујем на пројекту Connecting-a ‘Кад порастем бићу’ који има за циљ да ми, ментори, који имамо искуства у неким пословима, разговарамо са тинејџерима о њиховој будућој каријери. Многи од њих виде студирање као губљење времена“, каже наша суграђанка, а у прилог њеним речима иде и чињеница да је Гугл направио своје курсеве чији је циљ да „замене“ факултете.

Наиме, ова компанија кренула је од претпоставке да након неколико месеци одслушаног течаја, свако може да стекне почетно знање за бављење одређеним послом.

Наша саговорница тврди да је будућност у онлајн едукацији, а на питање да ли се плаши зато што нема стални посао, уз осмех одговара:

Моја генерација је одрастала са сазнањем да је будућност неизвесна и да је све нестално. Мени није битно да имам ‘сигуран’ посао јер сам радила и даље радим на вештинама које ће ми омогућити да нађен други посао ако тренутни изгубим.

Иако су незадовољни оним што уче у школама, добро је што су миленијалци спознали предности интернета и одлучили да преузму ствар у своје руке. Већина њих неће, попут њихових бака или мама, никада добити каранфил за осми март или сат за одлазак у пензију, али ће добити нешто што је далеко важније, а то су поштовање за уложени труд, боље услове рада и пристојну плату за посао који раде.