Младе треба разумети и пружити им подршку

Адолесцентни период означава транзиторну фазу између детињства и одраслог доба. Одрастати није лако, ни у једном времену, ни на једном простору. Постоје и упорно опстају универзални развојни проблеми са којима се млади суочавају на свом путу стасања. Доминирајући друштвени стандардни специфично нијансирају захтевно доба стасања, објашњава за наш портал Ана Бисак, клинички психолошкиња и специјалисткиња медицинске психологије.

Испуњена комплексним и захтевним преображајима (биолошки раст, буђење сексуалних порива, когнитивно сазревање, профилисање идентитета, развој друштвно-етичких норми), адоленсценција представља пролонгирано трагање, лутање за одговорима на бројна питања:„ко сам ја заправо“, „шта желим“, „чему стремим“, „у шта верујем“, „како ме виде/прихватају други“, „где припадам“ „шта ме плаши/љути/растужује“.

Адолесцентно доба доноси и промене које збуњују и често чини конфузном, како младу особу, тако и родитеље који су пред тешким задатком да нађу ефикасне мере опхођења (шта/у којој мери дозвољавати, толерисати, где поставити границу…). Посебно када се суочавају са каприциозним, бунтовним, одбојним ставом свог, „до јуче, потпуно култивисаног детета“.

За овај период у одрастању карактеристична је и промена расположења (од еуфоричног до депресивног) и понашања (упадљива амбивалентност, бунтовност, инаћење, контрашки ставови према одраслима и њиховом систему вредности), повишена напетост, импулсивност, злоупотреба психоактивних супстанци, губитак мотивације, слабост концентрације,  преокупираност својим телом. Све то су неке од бројних манифестација тзв „развојне кризе“, односно кризе идентитета.

„Адолесцентна криза је развојно очекивани израз релевантних трансформација у психичком апарату. Она се не сматра болешћу, али пожељна је адекватна потпора и праћење. Описане манифестације у израженијем интензитету, ако предуго трају, могу да  представљају знак патологије.  Детектовање  проблема менталног здравља адолесцената је у надлежности стручњака (психијатара, психолога)“, саветује Ана Бисак.

Неретко се јављају комбиновани маскирани знаци менталног здравља који су тешко уочљиви и за најискусније стручњаке из области менталног здравља.

Бисак, која је тридесет година радила као дечји психолог у Панчеву, каже да и данас постоји постоји отпор, зазирање, страх од етикетирања, те се избегава одлазак у институције. Напомиње да обраћање непровереним стручњацима (без адекватне едукације) који нуде своје услуге и обећавају брзопотезну помоћ је ризично, јер се млада особа доводи у заблуду „да ради на свом проблему“, пропушта се драгоцено време, а проблем често продубљује.

Неповерење и неразумевање

Разговарајући о узроцима анксиозности или депресије код младих са панчевачким средњошколцима, на фокус групама одржаним у простору SINHRO huba, крајем октобра и почетком новембра, млади су навели да лошем психичком стању највише доприноси стрес, али и вршњачко насиље. То показују и резултати недавно спроведеног истраживања SINHRO у којем је учествовало 456 младих људи. На питање који је највећи проблем у погледу здравља младих, њих 70 одсто је идентификовало животну средину, док је на другом месту стрес у школи, на факултету и на послу.

Учесници фокус група додали су да наставници често не препознају када неки ученик има психолошких проблема, а велики препрека у решавању јесте и уочено непроверење ђака у стручне сараднике школе (психологе и педагоге).

Нико од учесника у две фокус групе није рекао да би се обратио школи кад би имао проблем. Као разлог за то наводе да знају за случајеве када је дошло до повреде приватности након разговора са стручним лицима у школи, због чега ни они немају поверење у њих. Када имају проблем који им се чини нерешив, већина се обраћа породици, пријатељима, вршњацима, а потенцијално би се обратили и стручњацима – психолозима у државној здравственој установи.

Додатни проблем јесте неразумевање родитеља који неретко спутавају децу да иду код психолога. И сами млади се тешко одлучују да се обрате стручном лицу јер је то још увек табу.

„Млади су затворени, знам доста људи који се лоше осећају и немају коме да се обрате, срамота их је јер тај разговор са психологом није представљен као нормална ствар“, рекла је једна ученица Хемијске школе 23. мај у Панчеву.

Осим што су затворени, они су и усамљени, препуштени сами себи и мобилном телефону, у којем виде уточиште и бег од стварности. Међутим, како каже Ана Бисак, лако доступне и непроверене информације код младих стварају додатну конфузију, често појачавају несигурност, узнемиреност и продубљују страх.

Додатно, друштвене мреже пласирају једнострану, фотошопирану (вишеструко улепшану, идеализовану) „псеудореалност“ која је недостижна обичним смртницима.

„Реалан живот укључује  адолесцентима, иначе, ‘неприхватљива осећања’: несигурност, збуњеност, туга (доживљавају је као  немоћ, слабост…), која  угрожавају њихово самопоштовање. Они императивно желе да буду слободни, самоуверени, оригинални, примећени, прихваћени и респектовани у вршњачкој групи.  Жељни самопоштовања често не питају за цену и прибегавају модалитетима тзв. ризичног понашања (доказују колико су одважни, храбри, колико смеју и могу)  које диктирају друштвене мреже“, објашњава Бисак.

Посредством друштвених мрежа се одређују стандарди изгледа, лепоте и понашања. Несигурнији и поводљивији најлакше подлежу притисцима и неретко се њихово осећање неадекватности додатно продубљује. Поређење са „савршенством“ може да доведе до незадовољаства својим телом, особа почиње у огледалу да види само своје мане, никада није задовољна својим изгледом, што даље води у повученост и несигурност, али и поремећај исхране.

Коментаришући утицај друштвених мрежа, средњошколци који су учествовали у фокус групама кажу да су те изазове превазишли и схватају да су стандарди наметнути на друштвеним мрежама нереални.

„Ми прво треба да прихватимо себе, да би били прихваћени од других. Трудим се да друштвене мреже користим што мање, јер није поента у томе, поента је у реалном животу“, каже средњошколка Маша Грујичић.

Ана Бисак објашњава да се способност за емоционалну блискоскост развија првенствено у непосредном личном контакту. Затим, млад човек мора да развија и свој интимни, лични свет, који не излаже „страшном суду“ јавности (преко друштвених мрежа свакоме), већ учи да га подели са изабраним особама од поверења. Временом науче, да су тешка осећања премостива, али пре свега да је у реду бити понекад уплашен, збуњен, слаб и да постоје они у чијим очима неће изгубити статус због тога.

Светски медији открили су прошле године да је Фејсбук најмање две године држао у тајности интерне студије о штетном утицају њихове апликације Инстаграм на тинејџерке, јер код њих изазива суицидалне мисли. У фокус групама, тинејџерке су у Великој Британији и САД кривиле Инстаграм за осећаје тескобе и депресије, открило је интерно истраживање које је процурило у јавност, a први га је објавио Волстрит џурнал (The Wall Street Journal), истичући да је Фејсбук свестан да Инстаграм погоршава слику о телу свакој трећој тинејџерки која користи апликацију.

Када је у питању вршњачко насиље, средњошколци са којима смо разговарали кажу да је оно веома распрострањено и да често је одговор школе на насиље неадекватан. Закључују да казна мора да буде озбиљна, и када се нешто тако и деси, насиље престаје.

„Ја сам имала проблем са вршњачким насиљем у основној школи, и то је доста дуго трајало и није се решавало. Тек када се у цео процес укључио Центар за социјални рад и полиција, насиље је престало“, сведочи једна средњошколка.

Напомињу да је насиље последица онога како се млади осећају и да је насиље у реалном животу окидач за насиље у дигиталном простору.

„Када би се регулисало насиље у школама, не би га толико било ни на друштвеним мрежама“, сматра један средњошколац.

Жива реч као лек

Да би се проблеми младих у области менталног здравља решавали, неопходно је најпре да се менталне болести дестигматизују, да се о њима прича како би биле прихваћене као и све друге болести. Наша млада суграђанка Ања Цветановић, управо с тим циљем је недавно покренула подкаст под називом Bravery Pod (Instagram braverypodcast) у оквиру којег разговара са људима који се суочавају са различитим менталним проблемима или имају неког у окружењу ко пати од менталних поремећаја. За наш сајт говорила је о свом искуству и покретању подкаста који је за њу био један вид терапије.

Ана Бисак сматра да се у причу о менталном здрављу мора укључити локална заједница и да је потребно организовати акције које би укључивале компетентне стручњаке из области менталног здравља. Додаје да одрасли морају бити потпора младима, да им пруже разговор и подршку.

„Тврдим, упркос модерном добу и новим технологијама, жива реч није превазиђена. Млади имају потребу да се баве својим унутрашњим простором, да своја трагања поделе, да чују, а тако и боље разумеју себе“, закључује Бисак.

Према последњим истраживањима, Фејсбук је и даље најпопуларнија друштвене мрежа, али за петама јој је Инстаграм, за који се тврди да је најштетнији за ментално здравље младих. Краљевско друштво за јавно здравље из Лондона спровело је истраживање током првих месеци 2017. године на узорку од скоро 1.500 младих између 14 и 24 године, које је показало да је Инстаграм најштетнији за ментално здравље и добробит младих. Утврђено је да штети нашој перцепцији људског тела, повећава страх од „избацивања” из друштва и веома погубно утиче на квалитет сна.