Суштинска социјална изолација, уз остале изазове може потенцијално постати окидач за развој суицидних осећања
Превенција самоубиства и даље остаје свеприсутни изазов. Сваке године, самоубиство је међу 20 водећих узрока смрти у свету међу људима свих узрасних доби. Одговорно је за преко 800.000 смртних случајева, што је еквивалентно једном самоубиству сваких 40 секунди.
У Србији је стопа самоубиства износила 13,5 на 100.000 становника 2018. године, односно 949 случајева (720 мушкараца наспрам 229 жена). У Војводини, 2018. године, стопа самоубиства износила је 16,4 на 100.000, у Јужнобачком округу 13,3 на 100.000, а у Новом Саду 9,5 на 100.000 становника. На подручју Војводине стопе самоубиства последње две деценије опадале су од 29,6 на 100.000, на почетку 2000-их, до испод 20 на 100.000 последње четири године, подаци су Института за јавно здравље Војводине.
Сваки губитак живота представља губитак нечијег партнера, детета, родитеља, пријатеља или колеге. На свако самоубиство долази око 135 људи који претрпе интензиван бол или су на други начин погођени. То чини 108 милиона људи годишње који су дубоко погођени суицидним понашањем. Суицидно понашање укључује извршено самоубиство али и суицидно размишљање и покушаје самоубиства. На свако самоубиство долази 25 људи који га покушају и много више оних који имају озбиљна размишљања о суициду, стоји у саопштењу објављеном на сајту Института за јавно здравље Војводине.
Самоубиство је резултат конвергенције генетских, психолошких, социјалних, културолошких и других ризичних чинилаца, понекад удружених са искуством трауме и губитка. Људи који одузму себи живот представљају неуједначену групу, са јединственим, сложеним и вишеструким узрочним утицајима који претходе самом завршном чину. Таква хетерогеност представља изазов за стручњаке који се баве превенцијом самоубиства. Ови изазови се могу превазићи усвајањем приступа у превенцији који је на више различитих нивоа и кохезиван.
Спречавање самоубиства је често могуће и било ко може бити кључан у томе. Може се утицати на промену околности као члан заједнице – као нечије дете, пријатељ, колега или комшија. Много је ствари које можете учинити сваког дана, али исто тако и на сам Светски дан превенције самоубиства. Можете утицати на повећање свесности о овој теми, едуковати себе или неког другог о узроцима и упозоравајућим знацима самоубиства, показати саосећање и бригу за оне који су под одређеним ризиком у вашој заједници, преиспитивати предрасуде о самоубиству, суицидалном понашању и проблемима са менталним здрављем и делити сопствена искуства.
Потребан је изузетан напор да се спрече самоубиства. Али исход овог труда је трајан, одржив и може имати огроман утицај, не само на оне који су под ризиком, већ и на њихове ближње, колеге и цело друштво. Морамо настојати да развијамо на-чињеницама-засноване мере превенције самоубиства, које досежу до свих људи којима су потребне. Удруживање снага је од највеће важности у овој превенцији.
Превенција самоубиства захтева напор многих: породица, пријатеља, колега, чланова заједнице, здравствених радника, едукатора, свештеника, медија, политичких и државних званичника. Такође, превенција самоубиства захтева интегрисане стратегије које обухватају рад на индивидуалном и системском нивоу, као и на нивоу заједнице. Истраживања указују на то да би напори на превенцији били много ефикаснији уколико би се одвијали на више нивоа, применом више различитих мера. То захтева примену интервенција које се одвијају у заједници и укључују друштвене и политичке промене, као и интервенције које се пружају директно индивидуама. Да бисмо постигли наш заједнички циљ у превенцији суицидног понашања ми (као јавност, организације, законодавци и чланови друштва) морамо радити заједнички, на координисан начин, користећи мултидисциплинаран приступ.
Свако може допринети спречавању самоубиства. Суицидно понашање је универзално, не зна за границе, утичући на све. Милиони људи који су погођени суицидним понашањем сваке године имају јединствен увид и спознају. Њихова искуства су од непроцењиве вредности за информисање о мерама превенције самоубиства и утичу на пружање подршке суицидним и њима блиским особама. Укључивање особа које су преживеле покушај самоубиства у истраживања, евалуације и интервенције треба да буде централно место у раду сваке организације која се бави самоубиствима.
Ове године се по трећи пут 10. септембар, Светски дан превенције самоубиства, обележава под темом: „Радимо заједно како би се предупредило самоубиство“. Ова тема је изабрана како би се истакао суштински елемент за ефикасну глобалну превенцију самоубиства – сарадња. Сви имамо своју улогу и само удружени можемо се суочити са изазовима које суицидално понашање данас представља за друштво.
Неке од конкретних мера које се предлажу за превенцију самоубиства су следеће:
Обука особља из примарне здравствене заштитеза рано идентификовање скрининг-тест и специјалистички психијатријски преглед), адекватан приступ лечењу менталних поремећаја који су значајно повезани са појавом самоубиства, али и запослених у школама, полицији и јавности уопште (примећивање и реаговање на понашање које указује да особа размишља о самоубиству);
Контрола приступа средствимакојима се суицид може извршити (контрола поседовања ватреног оружја, продаје пестицида, седатива… ограничење приступа мостовима и високим грађевинама са истицањем порука дежурних теле-апел центара за помоћ у кризи итд);
Оснивање центара за интервенцију у кризи који су лако доступни корисницима (нпр. СОС телефонске службе, психолошка саветовалишта);
Рад са ризичним групама(преживели чланови породице, адолесценти, затвореници…)
Одговорно извештавање медијао самоубиству – постоји читав низ упутстава о томе како би медији требало, а како не би требало да извештавају о самоубиству. Свакако је потребно избегавати објављивање фотографија особа које су извршиле самоубиство и места где је оно извршено, избегавати извештавање о детаљима употребљеног метода и никако сензационалистички извештавати о самоубиству (насловница, велика слова, употребљавати опис „успешно извршено“ итд).
Превенција суицидног ризика у време пандемије КОВИД-19
Осим утицаја на физичко здравље обољење КОВИД-19 има знатан утицај и на ментално здравље. Постајемо сведоци да је у нашем окружењу све више оних који су усамљени, уплашени и са крајњом неизвесношћу гледају у блиску будућност.
Прва истраживања указују да особе оболеле од КОВИД-19 могу осећати страх од тежих последица болести, док суспектни на КОВИД-19 (особе код којих се сумња на позитивност) могу осећати страх од резултата тестирања . Као последица тога, могу се појавити усамљеност, порицање, анксиозност, депресија, несаница и очај, што може отежати сарадњу током периода лечења. Код неких од ових случајева може се чак повећати ризик од агресије и самоубиства. Изоловане особе, због ишчекивања да ли ће развити симптоме или не, могу патити од анксиозности због неизвесности свог здравственог стања и развити опсесивно-компулзивне симптоме, као што су честа провера телесне температуре и претерано честа дезинфекција.
Друштвена повезаност се убраја у пресудне факторе у склопу мера за превенцију самоубистава. Што су људи више повезани, већа је вероватноћа да ће међусобно размењивати своје мисли и осећања, слушати једне друге и показивати своју заинтересованост за стање у ком се блиске особе налазе.
Лично сусретање не мора бити пресудно за осећај блискости, слично као што се осећај изолованости може јавити и код особа које живе у нефункционалној заједници, а често се сусрећу. Ова обрнута перспектива свима може помоћи у рационалном прихватању потребе ограничења личних сусрета (у овом моменту нужне епидемиолошке мере), али се ова физичка дистанцираност (често погрешно названа социјалном дистанцираношћу) може надоместити у другим облицима комуникације, у одређеном периоду. Чињеница да се слична мера примењује у свим земљама света, као и да се неће примењивати дуже него што је неопходно, може олакшати непријатна осећања услед недостатка личне комуникације са људима. Старији људи имају ограничени приступ “паметним” мобилним телефонима и интернету, те резултати првих истраживања указују да мере физичког дистанцирања остављају више последица на суштинско социјално дистанцирање код старијих, него код млађих генерација.
Суштинска социјална изолација, уз све остале изазове које ова ситауција носи, може потенцијално постати окидач за развој суицидних осећања. И у овој друштвеној ситуацији могу се уочити добро познати фактори ризика и ризичне групе, за суицид:
депресија и други психички поремећаји, претходни покушаји суицида, поседовање плана и доступност средстава за извршење суицида, злоупотреба психоактивних супстанци, проблеми у интерперсоналним односима, губитак (блиске особе, посла, здравља, кућног љубимца…), ранији суициди у породици, социјална изолација, физичка изолација, проблеми на послу или у вези са послом, финансијски проблеми, болести које су болне и неизлечиве, злостављање узраст (старије особе су под највећим ризиком),
припадност мањинским или маргинализованим групама, помагачке професије.
Без обзира на неповољне околности које нас у доба пандемије окружују, ризик од појаве суицидног понашања се може значајно умањити ако се бринемо једни о другима, сматрају у Институту. Криза је колективна, а не индивидуална и нико не би требало да пролази кроз њу сам. Чак и када је физичко дистанцирање императив, пуно је начина на које можемо да изразимо топлину, бригу за друге и заједништво. На тај начин не само да ћемо бити у прилици да једни другима помогнемо да се осећамо боље, већ ћемо моћи да приметимо ако неко у нашем окружењу размишља о самоубиству. Веома је битно да обратимо пажњу на знаке упозорења:
повлачење у себе и избегавање комуникације са другима, изношење планова о извршењу самоубиства, завршавње послова и обавеза, “сводјење рачуна”, стална брига за садашњост и непостојање перспективе, изражавање осећања изолованости, усамљености и неразумевања, осећај личне неуспешности, бескорисности и губитка самопоштовања, стално враћање на проблеме за које не постоје решења или су ван контроле, губитак основне животне филозофије, вере или ситема вредности, промена животних навика и дневне рутине, изношење теза о бесмислу живота, честа уплаканост, потиштеност и нагле промене расположења, склоност ризичном понашању, незаинтересованост за личну хигијену и физички изглед, губитак интереса за ствари које су раније представљале задовољство.
Подршка и помоћ
Особи која размишља о самоубиству првенствено треба понудити подршку. Треба бити пажљив слушалац који се труди да разуме кроз шта та особа пролази и како се осећа. То подразумева пуно топлине, стрпљења и охрабрења, јер је отпочињање разговора на ту тему понекад непријатно и тешко. Ако вам особа каже да размишља о самоубиству схватите је озбиљно. Немојте покушавати да је “развеселите”, ни утешите тако што ћете омаловажити проблем (“ма проћиће ти то”, “није то тако страшно”). Немојте се усредсредити на решавање проблема (савети, примери других у сличним ситуацијама и др.) или држати слово о вредности живота и праву на самоубиство.
Помозите јој да схвати да су проблеми решиви и да постоје друге алтернативе осим самоубиства. Помозите јој да схвати да неподношљиви унутрашњи доживљај који има неће трајати вечно и да самоубиство не мора бити решење.
У моментима кризе, особи је тешко да сагледа све могућности за решавање актуелних проблема и алтернативна решења. Међутим, тај тежак унутрашњи осећај да други излаз, осим самоубиства, не постоји, није увек подједнако интензиван. Нарочито је важно да особа има са ким да разговара у тренуцима када тај осећај безнађа постане неподношљив. То сигурно могу бити блиске особе из окружења, али и волонтерске и професионалне службе које се тиме баве:
Хитна медицинска помоћ (у случају покушаја извршења самоубиства); Национална линија за превенцију самоубиства (0800/309-309, 00-24 часа); Центар за пружање емотивне подршке особама у кризи и превенцију самоубиства „Срце“, на телефон 0800/300-303 (сваког дана од 17 до 22 сати), путем е-маил-а: [email protected] или на чет: www.centarsrce.org; изабрани лекар и психијатар у дому здравља и вишим нивоима здравствене заштите (не чекати да се изгуби снага за обраћање за помоћ); психолози у дому здравља, клиникама и др. установама.