Прича о самоубиству је апел за помоћ

Статистика показује да годишње око хиљаду људи дигне руку на себе, а скоро сваки трећи је малолетник. Депресија је водећи узрок смрти у узрасту од 11 до 24 године, а 40-90 одсто младих с депресијом има још неки поремећај, наводе стручњаци.

Прошлог викенда девојчица од петнест година одузела је себи живот вешањем, а од почетка година најмање троје деце је извршило самоубиство.

Разлози за самоубиства и покушаја суицида су комплексни. Према речима Марине Јаћимовски, психотерапеуткиње, запослене у Центру за социјални рад Солидарност Панчево, адолесценција је сама по себи тешка јер представља транзицију, у којој се дешавају драматичне промене.

„У адолесценцији по први пут у животу аутодеструктивост букне и управо зато се каже да је овај развојни период пун ризика од покушаја или остварења суицида. Поред адолесценције, у којој се развојно гледано дешавају бројне и драматичне промене у индивидуи која сазрева, постоје многи други бројни фактори ризика за покушај самоубиства. Овај период младалаштва представља транзиторни период развоја у којем су млади суочени са бројним изазовима како унутар себе ( самоспознаја, тражење идентитета, откривање сексуалности..),тако и унутар породице (реорганизација дотадашњег начина функционисања, померање граница, промена ставова, испитивање ауторитета родитеља), у односу на ужу и ширу социјалну средину ( упознавање ширег круга особа у окружењу , тражење свог места у друштву , нова очекивања и одговорност коју им постављају институције друштва)“, наводи наша саговорница.

Због интензивних биолошких, физичких и когнитивних промена, уз емоционалну борбу да поставе границе и дистанцу између породице и спољашњег света, млади су у великој мери подложни развоју бројних симптома и тешкоћа, наводи Марина Јаћимовски.

„Непроналажање себе у новој групи и одговор на нове изазове у овом периоду неретко могу да доведу до различитог степена менталних сметњи, депресије, алкохолизма, наркоманије, покушаја самоубиства и других неуротичних и психотичних стања. Такође, услед брзог технолошког развоја адолесценти су окренути савременој технологији и сајбер животу, чиме слабе њихови капацитети за интерперсоналне односе , топле и емоционалне размене, за ефективну комуникацију и решавање практичних, животних проблема и тешкоћа“, каже Јаћимовски.

Што се тиче суицидалних мисли, то је нешто што родитељи често застрашујуће доживљавају. Студије показују да ни половина свих родитеља деце који су покушали самоубиство није знало како су се деца осећала. Иако ретко може да се говори о томе, суицидне мисли постоје чак и код мале деце.

Упозоравајући знаци

Дете са депресијом може бити и пасивно и повучно, нервозно, испољава немир и раздражљивост.

„Ако ваше дете постане депресивно, мало је вероватно да ће о томе да разговара. Први упозоравајући знаци ће бити промене у понашању који могу да сугеришу узнемирост и незадовољство. Деца која су била активна могу изненада постати тиха и повучена. Добар ђак почиње да добија слабе оцене. Неки од уобичајених знакова депресије може да дође када школа, социјалне или породичне обавезе почну да представљају превелик притисак за дете. Не значи да је дете депресивно ако постоји само један од ових знакова“, прича наша саговорница.

Дете може, међутим, бити депресивано и потребна је стручна помоћ, ако постоје необјашњиве промене у његовом понашању, или ако приметите неколико следећих знакова депресије:

Промене у осећањима– дете може да показује знаке да је несрећно, уплашено, криво, љуто, плашљиво, беспомоћно, безнадежно, усамљено или одбачено.

Физичке промене – дете може почети да се жали на главобоље, локалне болове или болове по целом телу. Приметан је недостатак енергије, спавања или проблемима са исхраном или осећање умора.

Промене у размишљању – дете може говорити о стварима које указују на самооптуживање или ниско самопоштовање. Дете може имати проблем са концентрацијом, или искуство са негативним мислима, може чак и да размишља о самоубиству.

Промене у понашању – дете може да се повлачи од других, показује мање интересовања за спорт, игре и друге забавне активности које дете иначе воли, имају изненадне изливе беса или суза на релативно мале инциденте. Неопходно је ослушкивати и пратити понашање детета, некада и безазлена промена може да резултира најгорим могућим исходом. Превенција је неопходна у овом узрасту.

Како помоћи?

С обзиром на то да деца и адолесценти који размишљају о суциду пате, осећају безнађе и бесмисао живота, подршка је једна од основних ствари коју им можемо пружити, напомиње психотерапеуткиња. Она може да варира од стручне помоћи, до слушања проблема које особа проживљава, преко различитих покушаја указивања на чињеницу да није све црно и да живот има смисла.

„Самоубице праве негативне генерализације које кажу да је апсолутно све изгубљено и негативно вредновање зивота. Узевши у обзир да су такве генерализације претеране и нетачне, подршка се може сводити и на побијање истих. Некада је довољно пружити пажњу и љубав. Међутим, уколико је тежња за суицидом проистекла из озбиљнијег проблема, може бити заиста неопходно обратити се за стручну помоћ“, истиче Марина и додаје:

Оно што би ваљало поновити и запамтити је да је прича о самоубиству – апел за помоћ.

Дискредитовање позива да помогнемо особи која пати, њој може изгледати као да дискредитујемо њу као личност, прича стручњакиња. То, онда, може и потврдити њену ирационалну идеју да живот нема смисла и повећати шансе да га себи одузме. Из тог разлога је истакнута важност уважавања доживљаја, осећања и мишљења особе која вам се поверила да јој је «доста живота».

Самоубиства нису ретка појава. Али, колико год ова тема била озбиљна, некада је довољно, напомиње она, показати људскост, саосећајност и брижност, да би суицидалној особи дали разлоге да преиспита своје мотиве за одузимање живота.

Превенција

Као и у сваком проблему, велику улогу у спречавању суицида има превенција. Ипак, код нас она је мало заступљена. Како каже Марина Јаћимовски, институционалну подршку највише траже родитељи деце која су већ покушала суицид.

„Адолесценти се тешко  отварају када имају било какву врсту проблема јер је ово узраст на коме се млади стиде и имају страх да због несигурности потраже помоћ са стране, а неретко се слабо поверавају родитељима и са њима деле своје тешкоће. Због тога је радионичарски рад у школама и њиховој групи адекватан простор за усвајање вештина у циљу превазилажења стресних ситуација и других изазова“, истиче наша саговорница.

Она напомиње да је последица интензивних промена и турбуленција у Србији, пораст суицида на овом узрасту последњих година, а узрокован је бројним факторима. Због тога је, сматра она, са децом на овом узрасту неопходан превентиван интензиван рад кроз едукацију и радионице, као и психотераопијска подршка како њима, тако и родитељима организована у школама.

Помоћ се може потражити и на Одељењу психијатрије Опште болнице Панчево. Др Дивна Керничан, неуропсихијатар, објашњава да су психијатријске болести и даље стигматизоване, и да је одлазак психијатру још табу тема. Код младих људи препознаје различите разлоге за депресију и суицид - неузвраћена љубав, емоционална незрелост, сукоб генерација, социјална проблематика.

„Није то никавка срамота то је неки вид `менталног гипса`. Ми овде решавамо проблеме да не би прерасли у нешто што може да буде трагично. Дискреција је сигруна, то за сваког колегу могу да кажем јер то нам је професионална доктрина. Трудимо се да опустимо наше пацијенте, да се ослободе, јер смо ту да им помогнемо“, каже докторка.

Она додаје да у својој пракси нема много адолесцената који јој се обраћају. Додаје да се депресија може лечити медикаметнима, али и психотерапијама, које се спроводе колико је пацијенту потребно.

Стручну помоћ и подршку могуће је добити у Центру „Срце“ из Новог Сада, који се бави пружањем емотивне подршке особама у кризи и превенцијом самоубистава. Број телефона 0800/ 300-303, од 17-23 сати.

У јануару је у Клиници за психијатријске болести "Др Лаза Лазаревић" отворена и прва Национална СОС линија за превенцију суицида.

На телефонски број 011/7777-000 могу да се јаве сви они који помишљају на самоубиство или њихова породица, а са њима разговарају психијатри, психолози, социјални радници.