Шта треба променити у образовању?

Међународни програм процене ученичких постигнућа PISA (Programme for International Student Assessment) најобухватније је међународно истраживање образовања. Организација за економску сарадњу и развој (OECD) први пут је покренула ову студију 1997. године, а њен циљ је процена квалитета, праведности и ефикасности образовних система. У PISA студији 2018. учествовало је 79 земаља из целог света, укључујући Србију.

PISA истраживање, поред ученичких постигнућа, прикупља и обиље других, врло корисних, података за унапређење система образовања. С тога је Србија у оквиру студије PISA 2018. узела учешће у програму „Водећи аналитичар“ који су организовали и подржали Организација за економску сарадњу и развој (OECD) и Фондације за отворено друштво Лондон и Београд (ФОД).

Програм је омогућио анализу других података који нису само постигнућа ученика, на шта се најчешће ставља акценат.

Постигнућа ученика не треба посматрати изоловано од породичних, школских, срединских, системских, ширих друштвених фактора који утичу на постигнуће али на ставове и однос ученика према школи. Циљ ове студије био је да пружи податке који ће помоћи у постављању чврстих темеља за креирање образовних политика заснованих на подацима у правцу повећања функционалне писмености, омогућити бољу расподелу средстава у образовању, побољшати квалитет средине у којој се ученици образују, квалитет наставе и обезбедити већу подршку породице и заједнице

Такође, нагласак студије је на једнакости, равноправности, једнаким шансама и приступу ресурсима. У том смислу инклузивност, као одговор на различите потребе ученика, учествовање у процесу учења, културама и заједницама, остаје важна тема.

У партнерству Фондације за отворено друштво, Института за психологију, Завода за вредновање квалитета и Министарства просвете и технолошког развоја (МПНТР) креиран је извештај чији смо сажетак видели, док ће комплетан извештај бити одштампан до краја године. Шта значе ова постигнућа за даље школовање, запошљавање и сналажење наших ученика у савременом свету? Како ученици вреднују школу и колико изостају са наставе? Колико осећају припадност школи? Како се осећају у школи? Колико је насиља? Колико социјално-економски статус утиче на постигнућа? Какве су образовне аспирације и како су оне повезане са социјалним статусом ученика? Овом студијом промишљају се ова и друга важна питања.

Постигнућа и ранг Србије на тестирању нису најважније вести, али ако и кренемо од „лоших“ постигнућа, треба имати у виду, најпре, да је образовни систем у Србији праведнији него OECD просек, што значи да низак социоекономски статус представља нешто мању сметњу академском успеху, него што је то случај у већини других земаља. Успех ученика из Србије јесте бољи него што би се могло очекивати када се узму у обзир веома ниска улагања у образовање. Затим, Србија је први пут радила електронско тестирање које је у прошлом циклусу тестирања у коме Србија није учествовала, утицало на пад резултата многих земаља, што се Србији није догодило.

Даље, сама чињеница да се МПНТР са OECD и ФОД упустило у ову анализу говори о храбром суочавању са проблемима и решености да се проблеми решавају. У том смислу предвиђено је даље промишљање и дискусија узрока и даљих корака са свим заинтересованим странама (Национални просветни савет, наставници, родитељи, пословни сектор итд.) у првој половини следеће године. Најављено је и повећање улагања у образовање које би свакако требало да буде у складу са закључцима оваквих и сличних анализа како се не би десило да се улаже у нешто што не доноси напредак.

Ако, међутим, четвртина ученика у Србији мисли да није вредно трудити се у школи, скоро половина неоправдано изостаје са часова, ако су образовне аспирације ниже код ученика лошијег социјално економског статуса чак и када су им постигнућа висока, а повратна реакција и брига наставника изостаје баш за ученике слабијег социјално-економског статуса, сасвим сигурно треба размислити о аспектима квалитета који морају да се унапреде.

Ако се сваки пети ученик понекад или увек у школи осећа тужно и уплашено, каква је атмосфера и начин рада у школи? Да ли је и то разлог огромног процента изостајања или кашњења у школу?

Ако је око половине ученика доживело неку врсту насиља у школи ли, да ли говоримо о искључености великог броја деце из образовног процеса? Да ли дечаци имају ниже резултате и ниже образовне аспирације од девојчица зато што постоји перцепција у друштву да за мушкарце постоје друге, неакадемске, могућности напредовања у животу? Ако сваки трећи ученик наводи да ученици на часовима не слушају наставника, а индекс дисциплине у Србији је на нивоу OECD просека, да ли различито разумемо дисциплину и да ли бука и неред могу да буду конструктивнији и у функцији развоја и учења?

Додатни подаци омогућавају да разумемо шта треба променити да би образовање било у функцији економског и друштвеног развоја земље. Закључци ове студије навели су ауторе да дефинишу препоруке које већ имају или ће имати утицај на ревизију стандарда компетенција, унапређење професионалног развоја наставника, осавремењивање наставе, смањење изостанака ученика, повећање доступности и квалитета раног образовања, већу подршку ученицима који заостају у постигнућима. Верујем да су ово све добре вести за Србију.

Ауторка је координаторка образовног програма у Фондацији за отворено друштво Србија