Живот у зрелим годинама
У нашој средини већина људи већ уласком у средње године почиње да смањује жеље и да се повлачи из друштвеног живота. Такво понашање је делом последица економске ситуације, али је и делом последица традиције и наученог понашања. Да би се људи дуже осећали младим потребно је да негују дух, да уче и даље, да упознају нове људе и пределе. Због тога се људи у економски развијеним земљама школују и у средњем добу, баве се пословима који им пружају задовољство и корист. У тим срединама старији људи се друже, баве се спортом примереним њиховим годинама и путују.
У нашем друштву људи кад оду у пензију посвећују се деци и унуцима, а своје жеље отписују. Овакво понашање није добро зато што води гашењу воље за животом, а може да доведе и до депресије кад дође време да више нису неопходни деци и унуцима у смислу неге и бриге. Став да су потребни деци докле год су живи иако се не баве задовољавањем њихових потреба за храном и негом јесте добар зато што им омогућује да се баве собом и уживају у животу. Уколико су испунили задатак да су децу оспособили за самосталан живот могу да се окрену себи и да живе што квалитетније. Тако људи који су интелектуално активни, могу да стварају интелектуална и уметничка дела и у седамдесетим, и у осамдесетим годинама. Такви људи квалитетно живе и од користи су себи, својој деци и широј друштвеној заједници. Економски стандард утиче на ниво ових активности. Међутим ,и људи са нижим стандардом могу себи да приусте многе ствари, а ипак то не чине.
На пример, код нас старији људи ретко иду у биоскоп, позориште, концерте. Ретко читају књиге или иду на изложбе. Обично се крећу у познатом друштву, ретко упознају нове људе. Ако немају новца за велика путовања, могу да иду на излете. Промене које човек уноси у свој живот повећавају његову виталност и жељу за животом и зато од нас у великој мери зависи колико дуго ћемо бити духом млади и колико квалитетно ћемо живети. Моја порука је да људи који су прешли педесету годину не треба да размишљају о повлачењу и крају већ треба да задовољавају своје жеље и интересовања за која раније нису имали времена.
Пише: Светланка Кнежевић, психотерапеут