У једној кући три генија

Када у породици имате једно изузетно надарено и талетовано дете, то је прави дар од бога; када их имате двоје, то је озбиљан понос, а када је све троје деце најбоље, свако у свом узрасту из физике и математике онда је то заиста невероватно! Управо то се десило Ђури и Гордани, родитељима Стефана, Марка и Ање, који годинама доминирају на такмичењима из физике, математике и програмирања.

Стефан је студент треће године Електротехничког факултета у Београду, Марко је четврта година Математичке гимназије у Београду, а Ања похађа шести разред у Основној школи „Свети Сава“ у Панчеву.

Још од малих ногу Стефан је био изузетно дете. Са две године научио је бројеве и слова, и много латинских речи и израза делова тела. Непрестано је постављао питања и интересовале су га много теме. Кад је пошао у школу све му је ишло лако, а посебно га је заинтересовала математика.

„Увек сам волео да размишљам логички и да решавам нестандардне проблеме. Тај аналитички приступ свакодевним проблемима ми је увек био занимљив и никад нисам одустајао када наиђем на проблем“, прича Стефан.

У четвртом разеду почињу прва такмичења и успеси и он се, с обзиром на то да се показао као таленат, придружује Центру за таленте „Михајло Пупин“ Панчево.

У петом разреду наставица математике Соња Пурић препознала је његов дар и уводи га у посебан режим рада. Он постиже максималне резултате, прве награде на такмичењима су његове. Због изузетности предложено му је да по завршетку шестог разреда полаже пријемни испит за упис у седми разред Математичке гимназије, односно основношколских одељења која се налазе у оквиру школе, што и чини, након чега школовање наставља у Београду.

Ређају се прве награде на државним такмичењима, а данас у својој колекцији Стефан има око 50 диплома и медаља. Каже да му је Математичка гимназија била лепо искуство и да је тада, као и данас улагао много напора и времена за стицање знања.

„Није ми жао. Да нисам то радио улудо бих изгубио време, а то није добро. Увек доста радим и можда је то припрема за наставак живота. Спреман сам да још пуно радим“, каже овај момак и истиче да након завршеног факултета би волео да остане у Србији и да се бави примењеном физиком или инжењерством.

Циљ је већ сада близу – до сада је положио 33 испита са оценом 10, а осим тога предаје физику у Центру за таленте и у Математичкој гимназији.

Стефановим стопама кренуо је и његов три године млађи брат Марко. Преломан је био трећи разред када је почео да учествује на такмичењима, и осваја најсјајнија одличја. Од шестог разреда такмичио се из три предмета – физике, математике и програмирања. Остварује изузетне резултате и осваја прве републичке награде. Сваке године, од седмог разреда основне школе, када такође као брат Стефан прелази у Математичку гимназију, па све до четвртог разреда средње школе Марко осваја прве награде на републичким такмичењима из физике.

И Марко у својој колекцији има преко 50 медаља и диплома, а најдража му је како каже бронза са Светске научне олимпијаде у Индији, 2013. године. Најсвежије признање је злато на Румунском мастеру из физике, одржаном у марту ове године.

Сјајни резултати ове године довели су га и до Кембриџа. Он је у јануару примљен на тај престижни универзитет, а да ли ће га похађати зависи од тога да ли ће добити стипендију. Година на Кембриџу кошта 42.000 фунти, тако да је стипендија једини начин да Марко настави школовање у Енглеској. Због изостанка новчане нагаде његов брат Стефан који је такође пре неколико година примљен на Кембриџ, није отишао у Енглеску.

Своје утиске са пријемног на једном од десет најбољих универзитета на свету, Марко је поделио са нама:

„Стефан и ја смо се трудили да се увек школујемо у најбољим школама. То је оно што ме је вукло да пробам да се упишем на Кембриџ. У октобру сам почео да скупљам документацију, у децембру је био интервју и тест. Пријемни није био много тежак, као на пример задаци на државним такмичењима код нас. Једино што тамо постоји и усмени део испита. За мене је то једно ново искуство и још увек не знам да ли ћу тамо студирати, али свакако је част то што сам примљен на Кембриџ“, закључује Марко.

Уколико остане у Србији, Марко ће уписати Електротехнички факултет, без полагања пријемног с обзиром на државне награде из физике.

За велике успехе потребан је напоран рад, а Марко свакодневно вредно ради. Поред школских обавеза има и додатну наставу, викендом и часове у Центру за таленте, који му такође много значе.

„Тај вид наставе је доста допринео мом развоју. Веома је значајна средина у којој учите, јер смо ми сви слични, међусобно се подржавамо и брже напредујемо. Центар је растао заједно са нама.  Сада смо у ситуацији да ми Стефан предаје физику, а да ми његов школски друг математику. Предавачи су имали исти пут као ми. Центар нам помаже да се развијемо, а после његови бивши ученици помажу следећим генерацијама, и то је заиста леп систем“, истиче Марко.

Он каже да му и поред много обавеза, не мањка слободног времена:

„Некада када имам жељу да радим и кад је неко такмичење близу у стању сам да радим и цео дан, док некад просто одлучим да се одморим, играм неки спорт или гледам ТВ. Све може да се постигне уз добру организацију. Мислим да је кључно да то што радим волим, и не пада ми тешко да уложим доста времена у то“.

Себе види у свету физике и математике, а да ли ће то бити чисто бављење науком или примењеном физиком, још са сигурношћу не може да каже. Али, свакако успех неће изостати.

Свој први велики успех забележила је и Ања, Стефанова и Маркова сестра која је још од првог разреда кренула њиховим стопама. Она такође планира да од следеће године, од седмог разреда, похађа Математичку гимназију, а ускоро је очекује и пријемни.

Ања се са Државног првенства у физици пре десетак дана вратила са највишим одличјем- првим местом. Пре тога освојила је прве награде на општинском и окружном такмичењу. Она каже да се за природне науке заинтересовала управо због браће, а онда је видела да јој математика лежи. Већ у првом разреду учествовала је на Аримедесовом такмичењу у маматици у категорији других разреда и добила похвалу. Низала су се такмичења и награде, а од прошле године почела је да се такмичи и из физике. До сада је сакупила 17 диплома. Првенства су наизменична, што јој некада ствара проблем јер се теже „пребацује“ са једног на други предмет. Каже да јој браћа радо помажу, када су код куће. Али, да воли да ради и сама.

„Кад не идем у школу скоро све време радим. Мени некад буде тешко, али ја то схватим, присетим се и буде ми лакше. Стварно не разумем шта је тешко толико у томе“, закључује Ања.

Она истиче да се некад пожели слободног времена, јер поред свих обавеза иде и у Балетску школу. Али, закључује Ања, ту је распуст.

Тада је цела породица на окупу, али зато је током целе године у породици Шушњар „трка и фрка“. Ђуро и Гордана се и поред напорног посла труде да испрате децу. Станују далеко од града, па често морају да их развозе, а прате их и на такмичења.

„Супруга и ја радимо у сменама. Немамо слободне викенде, празнике, из ноћне смене често настављамо даље, без одмора и спавања. Када се ово има у виду онда је јасно о каквој се подршци ради. Ја у шали кажем да ја радим колико и моја деца, ми бисмо били милионери. Они немају слободан викенд, једини одмор им је летњи распуст. Таленат је једно, али за постизање великих успеха потребан је напоран рад“, прича Ђуро Шушњар, Стефанов, Марков и Ањин отац.

Мајка Гордана каже да је поносна на своју децу, али да их је понекад тешко пратити.

„Они имају толико обавеза да је то веома захтевно и за нас јер желимо да им помогнемо и будемо ту за њих. Ипак, они то заиста воле и успешни су у томе што раде. Веома се добро слажу и помажу једни другима. Стефан је за Марка од малена био узор, и заједно су на том путу ка знању. Ања је једном изјавила да неће да се такмичи из математике и физике, и не знам како је успела то да прекрши“, каже Гордана.

Она истиче да јој је жеља да Стефан, Марко и Ања остану и Србији, да имају посао од којег ће моћи лагодно да живе и да буду задовољни. Школовање им је до сада било бесплатно, захваљујући њиховом залагању, а велику захвалност, каже Гордана, дугују и Центру за таленте и државном систему, који овакву децу са посебним даром третира на прави начин.

Стефан и Марко су носиоци државних стипендија, а надамо се да ће држава и надаље подржавати овакве генијалце, и омогућити им да остану у својој земљи.