Стрес, анксиозност или исцрпљеност нису лични неуспех новинара и новинарки

Већ више од годину дана живимо у својеврсном ванредном стању. Непрестана репресија, насиље, говор мржње, претње, хапшења, SLAPP тужбе, пропагандне кампање локалних и националних прорежимских таблоида, константни напади ботова на друштвеним мрежама – све је то део наше реалности.

🔊 Слушај текст

Окружење за новинаре, медијске раднике и медије озбиљно се погоршало, констатује и Европска комисија у Извештају за 2025. годину. Поред угрожене слободе говора, евидентан је политички и економски утицај на медије, као и на уређивачку политику, што „представља озбиљан разлог за забринутост”. Оценили су да је окружење за медије и њихово слободно, независно и професионално деловање ограничено.

Како истраживање Синдиката новинара и медијских радника Србије, од прошле године показује, новинарске слободе су међу најнижима у региону, тврди струка, а свакако су мање него у Европи. С обзиром на услове рада, изложеност сталним притисцима и висок ниво стреса, безмало 60 посто колега и колегиница рекло је да новинарски посао негативно утиче на њихово ментално здравље, а нешто више од 50 посто изјавило је да је доживело бурноут илити синдром сагоревања.

Тешке теме, потискивање и SLAPP тужбе

Истраживање спроведено 2023. године на иницијативу ОЕБС-а потврђује чињеницу да је новинарство стресније него већина занимања. Висок ниво стреса на послу доживљава скоро половина колега и колегиница, а као узроке наводе кратке рокове, велики број радних задатака, потплаћеност, финансијску несигурност, изложеност трауматичним темама…

Новинарство је посао који се носи кући. И као што је поменула колегиница Софија Богосављев, новинарка КРИКА-а, тешко је и оптерећујуће, посебно ако неко ради дневну хронику.

Она се нагледала саобраћајки, убистава и суочавала се с породицама настрадалих људи. Све то пратиле су честа нервоза, негативне емоције и мрачне информације којих је било тешко ослободити се. Многи новинари и новинарке се труде да одвоје емоције од посла, јер не могу да дозволе себи да их свака прича погоди – не би могли дуго да издрже у том послу. Међутим, на крају дана, тврди наша саговорница, сви то носе у себи и потискују.

„Када сам прешла у истраживачко новинарство, осетила сам нови облик стреса. Више нисам била ја та која гледам са стране све те мрачне, тужне и трагичне приче, већ сам и сама учесница у том стресу. Зато што смо и ми као новинари мете напада. Тотално је другачије јер се сада бавим врло озбиљним темама које се тичу организованог криминала и корупције. Трудим се да свој посао обављам професионално, а на крају дана као одговор добијам нападе. И то носим кући", признаје Софија Богосављев.

Софијину прошлу годину обележила је кривична тужба коју је против ње поднео „Стартинг”, један од подизвођача радова на Железничкој станици у Новом Саду, где је 1. новембра 2024. пала надстрешница и усмртила шеснаесторо људи. Тужили су је због наводних неистина о пословању фирме, чиме је, како кажу, нарушила углед компаније и приказала је у негативном контексту.

Кривична тужба, сматра наша суграђанка, представља званичан облик претње. Када ју је добила, није била изненађена јер се редакција КРИК-а тренутно бори с петнаест СЛАПП тужби (стратешким тужбама против јавног иступања).

„То је њихов нов начин како да се боре против нас. Док нисам отишла на прво рочиште, нисам била свесна колико је све то стресно. Тада сам схватила да сам окривљена, да морам да долазим на свако рочиште, да треба да припремам одбрану. Све то изискује време и непријатно је. Суђења обично пратим у професионалном смислу, као новинарка из публике, а тад сам се одједном нашла на оптуженичкој клупи. Осећај је био потпуно неприродан, јер не треба да будем на том месту зато што професионално радим свој посао", објашњава Богосављев.

Премда је знала да је текст написала користећи званична документа, да је базиран на доказима и да због свега тога не може да изгуби процес, у судницу је одлазила с мучнином и под стресом. Као што то обично бива, и њена породица је стрепела шта ће бити.

„Било је непријатно, али сва срећа није дуго трајало – свега неколико месеци. Била сам на три рочишта, и онда је 'Стартинг' повукао тужбу против мене, што сматрам нашом мини-победом. Иако бих више волела да је суд био тај који је утврдио да нисам крива, ипак, они сами су признали пораз тиме што су званично повукли тужбу чим је процес почео".

Психолошка подршка учинковита и конкретна

Баш зато што је новинарство у Србији постало високоризична професија, не само физички и правно већ и психолошки, програмски директор Независног друштва новинара Војводине Динко Грухоњић каже да су за чланове и чланице увели бесплатну и поверљиву психолошку подршку, индивидуална саветовања, као и радионице посвећене управљању стресом, траумом и професионалним сагоревањем.

Посебну пажњу посвећујемо новинарима који су изложени дуготрајним притисцима, таргетирању, SLAPP тужбама, претњама и кампањама дискредитације, јер управо је код њих ризик од озбиљних последица по ментално здравље највећи – објашњава Грухоњић.

Он каже да искуства новинара који су користили ову врсту подршке показују да учинак постоји и да је конкретан. А најважније од свега – разбија се стигма:

„Новинари схватају да нису сами и да стрес, анксиозност или исцрпљеност нису лични неуспех, већ последица услова у којима раде. Наравно, психолошка подршка не може да 'поправи систем', али може да помогне људима да остану функционални, професионално активни и да не напусте новинарство због последица притисака".

Психолошкиња Ксенија Масловар, сарадница на пројекту „Очувања менталног здравља: Психолошка подршка новинарима суоченим са претњама и притисцима” НДНВ-а, каже да су запослени у медијима генерално често изложени тешким садржајима, али да немају простор да о томе говоре.

„Један од првих корака јесте дозвола коју ће себи дати да тај стрес препознају као реалан. Такође, важно је градити мале рутине које омогућавају предах, као и тражити стручну подршку прије него што дође до потпуне исцрпљености. То укључује развијање стратегија као што су организовање времена, тако да има мјеста за одмор, постављање граница у раду с тешким садржајима, и стварање простора за емоционалну регулацију. Код људи који нису директно у новинарском послу, ови принципи су једнако важни, јер стрес који долази из окружења може бити подједнако интензиван. Конзистентна подршка и оснаживање да потраже помоћ прије него постану преплављени важан је дио очувања менталног здравља", упозорава Ксенија Масловар.

Она сматра да је свест о менталном здрављу међу новинарима и новинаркама у порасту, али да брига о себи често долази тек када се тегобе интензивирају. Према њеном искуству у раду с новинарима, новинаркама и медијским радницима, они ретко себе препознају као некога коме је дозвољено да стане:

„Постоји снажан осјећај одговорности, али и навика да се сопствене тешкоће потискују. Често се јављају тек када стрес почне да утиче на свакодневно функционисање, на концентрацију, сан или односе с породицом, пријатељима и колегама".

Новинарство траје 24/7

Такозвана култура 24/7, која подразумева да су новинари и новинарке непрестано доступни, да у прекарним условима раде много дуже од формалног радног времена, али и недовољно развијена вештина да поставе границе, отежавају њихов професионални и лични положај.

Како је наведено у извештају Европске федерације новинара и холандске организације The Self-Investigation „Јачи умови, јачи медији: Зашто је заштита менталног здравља новинара кључна за будућност новинарства”, дигитални уређаји додатно онемогућавају новинарима и новинаркама искључивање, јер их у било које доба дана и ноћи може контактирати било ко. Осећај да раде важан и друштвено одговоран посао, често доприноси нормализацији преоптерећења и дуготрајног стреса.

Истраживачка новинарка Софија Богосављев каже да се она и њене колеге и колегинице боре с различитим облицима притисака од вербалних напада, преко претњи функционера и функционерки, до тужбе као најмоћнијег средства за урушавање слободне речи и демократије. Она сматра да о менталном здрављу новинара и новинарки треба много више да се прича и да би свака редакција требало њиме више да се бави – поготово у данашње време.

„Морам да похвалим моју редакцију, она заиста брине о менталном здрављу новинара. Омогућава нам психолошку подршку. Ако доживимо бурноут, ако прегоримо, можемо да одсуствујемо дуже време. Ишла сам једно време на психотерапију, међутим, тренутно не идем јер не осећам потребу за тиме. Мислим да би требало да иде свако ко се бави овим послом, и то више не би требало да буде табу тема. Важно је да се прича о менталном здрављу новинара, поготово о менталном здрављу новинара на локалном нивоу. А посебно о менталном здрављу новинарки. Њима је много теже јер су изложеније неким другим видовима стреса, напада и притисака", тврди Богосављев.

За њу је најуспешнији рецепт у борби против стреса – тренинг. Теретану је пронашла као нови вид терапије. Време издвојено за тренинг је само њено и тада не размишља о послу, већ се труди да избаци лошу енергију из себе.

„Такође, волим да се склоним, да отпутујем некуда. Кад год је могуће, а ретко кад је могуће, искључим нотификације, не читам вести и не пратим шта се дешава. Мислим да то мора сваки новинар да уради с времена на време. Некада није могуће ни на одмору да се одморимо, али мислим да треба да се угаси телефон и да се оде некуда".

Систем смишљено доприноси угрожавању менталног здравља новинара и новинарки

Тешка година је за нама – препуна неизвесности, протеста, насиља и стреса који је континуиран. Удружења новинара непрестано апелују на власт да хајка на професионалне новинаре и новинарке престане, а психолози упозоравају да такво окружење утиче на отпорност свих који раде у медијском екосистему.

Како објашњава Ксенија Масловар, манифестује се кроз појачану анксиозност и осјећај сталне напетости, јер се тражи способност брзог реаговања, док се истовремено покушава сачувати сопствено ментално благостање.

Годишњи извештај Репортера без граница о кршењу слободе и насиљу над новинарима и новинаркама поражавајући је, и јасно је куда мржња води. У њему је забележен 91 напад у 2025. години на новинаре и новинарке, а бар за половину њих одговорна је полиција и атмосфера којој је допринео Александар Вучић с вербалним нападима на медије.

Без околишања, Динко Грухоњић за Панпрес каже да систем у Србији директно, смишљено и озбиљно доприноси угрожавању менталног здравља новинара:

„Говоримо о комбинацији политичких притисака, економске несигурности, правне репресије, режимских таблоидних кампања и некажњивости напада на новинаре.
Када имате окружење у којем су претње нормализоване, институције не реагују, а новинари се свакодневно излажу јавном линчу, то неминовно оставља последице. Ментално здравље новинара у таквом систему није колатерална штета, већ предвидива последица".

Грухоњић истиче да је зато психолошка подршка неопходна, међутим, она не сме да буде алиби за систем који производи стрес. Без промена у институционалном и политичком окружењу, реч је само о санирању последица, а не о решавању узрока.

Према речима Ксеније Масловар, таква ситуација исцрпљује капацитете за суочавање са стресом, јер не постоји осјећај стабилности, што се може манифестовати кроз појачане физичке и психолошке симптоме стреса. Психолошкој подршци Независног друштва новинара Војводине јављале су се колеге и колегинице с тегобама анксиозности, осећаја немира и нападима панике, осећаја беспомоћности и губитка контроле, као и перцепцијом „заглављености” без јасно дефинисане могућности напретка.

„Особе са којима радим често описују осјећај емоционалног замора, тешкоће у концентрацији и пад толеранције на фрустрацију, што се директно доводи у везу са повећаним излагањем стресу", наводи Масловар.

Ова психолошкиња додаје да брига о менталном здрављу кроз одмор, постављање граница, разговор и стручну подршку има директан и дугорочан утицај на очување физичког здравља, нарочито у контексту продужених криза и друштвене нестабилности.

Колико смо далеко од светских стандарда када је реч о чувању и унапређењу менталног здравља новинара, новинарки и свих медијских радника?

Прилично далеко, каже програмски директор НДНВ-а:

„У многим земљама психолошка подршка новинарима је део редовних редакцијских политика, професионалних стандарда и синдикалне заштите. Код нас је она углавном резултат иницијативе струковних удружења и донаторских пројеката, а не системског приступа. Проблем није само у недостатку ресурса, већ и у чињеници да се ментално здравље новинара у Србији и даље не препознаје као професионално питање, већ као приватни проблем појединца. То је суштинска разлика у односу на развијеније медијске системе".

Чињеница да се о менталном здрављу новинара и новинарки више прича и да се периоднично ради мониторинг, представља одређени помак и даје бољи увид у проблеме запослених у медијима. Одређене препоруке већ постоје – НУНС и НДНВ обезбеђују бесплатну и квалитетну психолошку подршку, као и едукативне радионице које се тичу превладавања стреса и изградње отпорности на њега. Солидарност међу колегама и колегиницама је више него драгоцена, разговор делотворан, а развијање свести о сопственим капацитетима је неминован.

Текст је настао у оквиру пројекта „Медијска стратегија по мери грађана 2025 - 2031“, који подржава Европска комисија, а спроводе га чланице Коалиције за слободу медија: Асоцијација локалних и независних медија „Локал прес“, Асоцијација медија (АсМеди), Асоцијација онлајн медија (АОМ), Независно удружење новинара Војводине (НДНВ), Независно удружење новинара Србије (НУНС), Фондација Славко Ћурувија и ГС КУМ Независност, у периоду од марта 2025. до фебруара 2027. године.