Панчевачка туристичка атракција

Стари бувљак-егзистенција у блату

Роба се излаже на шофершајбнама од аутомобила, у гепецима, на ћилимима, на најлону…

За неке губљење времена, а за неке страст према колекционарству и антиквитетима. За неке узбудљиво путовање кроз прошла времена, за неке неке стециште гомиле непотребних, старих ствари. Како год схватали бувљаке, они су већ деценијама место где се може пазарити за мало новца, али и пратити винтиџ трендови.

У Европи бувљаци су део мејнстрима, туристичке атракције, места на која иду и богати и сиромашни. Код нас место где сиротиња може да купи ципеле за 200 динара, књиге за 100, мајица 50 динара…

Ако бисмо почели да набрајамо шта се све на тим импровизованим тезгама може наћи, овај текст не би имао крај. Довољно је рећи да се познати панчевaчки бренд Стари бувљак протегао на чак два километра, у дужину. Поред пута. Баваништанског.

Не, то није бувљак са тезгама, надстрешницма, бетоном, тоалетом… Сваке недеље изјутра банкине поред Баваништанског пута, и дуж Улице Стeвана Шупљикца „оживе“ и постају изложбени простор старих ствари. У блату, трави, тик поред пута, где продавци седе на имповизаним столицама, на киши, сунцу, снегу, по ветру, купајући се у опојном мирису издувних гасова који настају сагоревањем бензина и дизела, сваког последњег дана у седмици настаје прави вашар – шаренило боја, мириса, укуса, звукова народних певачица који допиру из отворeних аутомобила. Робу „излажу“ на шофершајбнама од аутомобила, у гепецима, на ћилимима, на најлону…

На Старом бувљаку радило се, кажу продавци и за време Тита, али не поред пута. Тада је постoјао ограђен простор, а људи су имали више пара.

„Муке су овде. Народ нема пара. Кад му тражиш сто динара као да си га убио. Овде немамо ништа, ни тоалет. Срећа што је пумпа близу, па замолимо да идемо тамо. Али, не можемо другачије, кад живимо од овога“, каже један продавац.

Његов колега две године долази на Стари бувљак, сваке недеље. Пензионер је, али примања су мала, и некако се морају појачати. Због велике гужве како би обезбедио место дође суботом и забије колце у земљу. Па онда разгрне ћебе на траву и седне такође на траву. И седи цео дан на сунцу.

„Две године долазим. Продајем делове за ауто и алат. Данас је посебно слаб дан, али и иначе није нека зарада. Људи немају пара, криза је. Некада није смело овде да се продаје, али од кад је дошао Вучић, он пушта људе јер је криза. Пре Вучића је долазила инспекција, јурили су нас, узимали робу, а последњих година инспекција не долази уопште. Услови су никакви, али шта ћемо, морамо да живимо“, закључује наш саговорник, продавац и пензионер.

Аутомобили који су паркирани дуж пута, на бензинској станици, откривају да овде долазе и људи са стране. Има купаца из Чачка, Зрењанина, Вршца, Београда, али и из комшијске Црне Горе.

Право је чудо и срећа што до сада нико од бројних купаца није страдао приликом обиласка Старог бувљака јер је приликом мимиолажења са другим купцима, излазак на пут неминован. Да бувљак потенцијално „отежава саобраћај“ и „доноси значајне безбедносне ризике нарочито за саобраћај који се на магистралном путу ка Ковину и Смедереву одвија отежано и успорено“ коначно су схватили и чланови градске власти. Додуше из ове изјаве чини се да су представници власти ипак мало више забринути за саобраћај који се одвија успорено, а не за безбедност купаца и продаваца.

Први корак је дакле направљен, а на следећи ћемо судећи по изјави градоначелника Саше Павлова, из фебруара ове године, морати да сачекамо до краја године или на завршетак новог затвора лоцираног на Баваништанском путу.

„Како је рекао, моменат извођења тих радови бити искоришћен да се стари бувљак пресели на бољу и безбеднију локацију. За сада није познато где је та локација, али је Павлов споменуо да град планира да од старог бувљака на новој локацији Град Панчево има и приходе“, пренели су тада медији градоначелникову изјаву.

Из те изјаве се не види каква је веза новог затвора и Старог бувљака, где ће бувљак бити пресељен и када? Извесно је једино да град жели да од бувљака има приходе.

О Старом бувљаку написано је много текстова, углавном са позитивном поруком – како за грађане представља „спас за џеп“, називали су га шеталиштем, местом за излазак недељом ујутру… Мало се међутим размишља о томе да је то заправо место где почиње и завршава се сва наша беда и сиромаштво, место на којем се људи проналазе спас од глади и боре се за голу егзистенцију. Истим тим људима нису обезбеђени ни елементарни услови, достојни човека, па се они из недеље у недељу под паролом „снађи се“, боре за комад хлеба.

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress