Слобода је увек питање избора појединца
Поштујући препоруку писца да се у прва три месеца по издавању књиге на промоцијама не разговара о детаљима радње романа, промоција последњег романа „Рудник“, Миодрага Мајића, одржана у четвртак, 2. фебруара, у кафе клубу Купе, провела нас је кроз упознавање јунака, њихових карактера, мотива њиховог деловања, карактеристика друштвених околности у којима је радња смештена. Тиме је дата шанса посетиоцима који још нису прочитали „Рудник“ да у потпуности имају сопствени доживљај трилерских заплета приликом првог читања.
Догађај је организовала Грађанска акција Панчево, а са аутором је разговарала Жељка Јанковић, доценткиња на Филолошком факултету у Београду.
Последњи роман Миодрага Мајића „Рудник“, објављен у октобру прошле године, сврстава се у жанр дистопијске фикције, али се својим заплетом не може раздвојити од трилера. Кроз роман пратимо главног јунака Богдана Бањца, који је прототип губитника, али и најамник сотоне. Како се та трилерска спирала размотава тако се одвија и сама радња романа. Богдан Бањац је средовечни мушкарац, коме се у једном тренутку отварају врата оног што друштво данас дефинише успехом. Реч је о психијатријском болеснику који своје доживљаје приповеда у психијатријској установи, у репресивној атмосфери. Тиме се доводи у питање истинитост његовог казивања, које у одређеним моментима има примесе фикције.
О друштвеним околностима описаним у роману, главном јунаку и теми аутор каже:
„Мени се чини да смо ми једно од друштава које се јако труди да створи паралелну реалност у којој је потпуно небитно да ли напољу пада снег ако вам ми кажемо да је време за бикини или у којем је потпуно небитно да ли је напољу глад ако вам ми кажемо да је време за забаву и весеље. Мислим да је то јако опасно и 'Рудник' се значајним делом бави тим преиспитивањем - у којој мери вас прво други, а онда и ви сами могу уверити да оно што видите није истина или пак да оно што не видите, али вам се сервира јесте истина".
Додаје да је о главном јунаку размишљао на различитим равнима, као некаквом представнику свих људи различитих боја и вероисповести.
„Мислим да је свако од нас потенцијални болесник и да се вероватноћа да је то заиста у реалитету повећава са степеном луднице у којој живимо, јер живимо у прилично озбиљној лудници и шанса да постанемо на овај или онај начин психијатријски болесници веома je висока. Али бити луд у друштвима која изврћу стварност, заправо је једини Божји исправан пут. Бити нормалан у лудници није добра идеја, и обрнуто. To значи да нешто не видите, не сагледавате како треба. Људи који немају бојазни да ће се извитоперити, променити своје биће у извитопереним временима, су они који мене плаше јер је онда питање колико у њима има хуманог материјала, колико су постали машине. Читаоцу је остављена могућност да се и сам преиспита шта је оно чему он верује, колико Богдана Бањца има у њему у свакодневним ситуацијама, колико је спреман да прихвати наметнуту дијагнозу или да је одбије. Богдану Бањцу се на почетку романа саопштава да ако прихвати болест, ако прихвати званични суд, да ће се за њега живот вратити у нормалне токове. Та опција и тај мач над сваким од нас виси. Некад је то губитак посла, изопштење из средине, губитак пријатеља и привилегија... Сваки човек може себи поставити питање: шта сам ја спреман да урадим да би ми владари вратили живот", напомиње Мајић.
Аутор је истакао да се и ова његов роман бави темом борбе и потраге за слободом појединца, без које нема среће.
„Компонента те борбе је свакако спремност да се проговори о ономе што се види, а ако је то зло страшније и нехуманије онда је та потреба већа. То је питање сталне дебате, да ли књижевност као врста уметности сме, може, треба, мора бити ангажована, да ли има своју подстицајну улогу или је ту искључиво ради уметности. Склонији сам да верујем да у поприлично трауматичним временима за једно друштво, прилично је комотно писати и стварати нешто што нема апсолутно никакве конекције са тим друштвом и са временом у ком се ствара. Ја се не бих осећао добро, то не бих био ја ако би у тренутку у ком је једно друштво, чији сам део, бременито најозбиљнијим фундаменталним проблемима, писао о средњовековним темама. Ако у рату пишете љубавне романе, то је сасвим у реду, али остаје питање да ли је могуће да вас ништа од оног што се дешавало око вас није довољно инспирисало да проговорите. Мени се чини да је толико горућих тема овде и сада, и не само код нас, да осећам потребу да о њима говорим и да подстакнем читаоца да размишља", истиче Мајић.
Жељка Јанковић: Потрага за срећом и борба за слободу иду раме уз раме. Како појединац може да се бори за слободу ако је систем поставио људима довољно тешке услове да им сломи дух? Да ли је у таквим условима слобода питање избора појединца?
„Слобода је увек питање избора појединца, ту немам никакву дилему. Прво сам себи био стражар и кротитељ када је у питању писање. Сада имам пуно кротитеља. У окружењу оваквог типа већина се значајно одрекла своје слободе. Први корак у њеном освајању је да се суочите сами са собом. Када човек може да се суочи са тим када и у којој мери се лишио нечег што је иманентно људским бићима, без чега је људско биће само биолошка маса, онда борба крене сама. Ако то не уочимо и не признамо онда неће ни доћи борба јер онда верујемо да је баш све у реду".
Јанковић: Ви сте одабрали да свог јунака у једном тренутку уваљате у блатоиз из ког се после повачи. Зашто?
„Зато што је то људски и зато што се то већини нас догоди. То је сјајан корак јер ако паднемо, поклекнемо, учинимо нешто недостојно, нешто чега се стидимо и успепомо да то препознамо и уздигнемо се, то је онда прави пут раста, то је онда победа. Превазилазећи то и отићи даље, тада креће раст и тада креће борба. Не волим хероје без мане и страха једнако као што не волим зликовце који су само зликовци. Кроз свој основни посао сам се исувише пута уверио да нема ислључиво зликоваца и да нема искључиво феноменалних људи, само је пиање чему смо ближи и чему више стремимо. Овај роман није посвећен нама, у њему нема топографских одредница, постоји само измишљено сеоце Лугови. Дубоко промишљајући и пишући о овоме схватио сам да је ово универзални проблем. Живот и симболчки и стварно, на тој затрованој земљи је проблем. Из лоше земље не расту добри плодови. Зашто верујемо да ће се дешавати друге ствари, ако своју подсвест не очистимо од зла и о томе не проговоримо. Можда се зато овде циклично дешавају проблеми, људи страдају, ни једна генерација не може да заврши како ваља. То је размишљање о томе у којој смо мери условљени тим на чему растемо".
Јанковић: На тој затрованој земљи одвија се једна љубавна прича, између ликова који себе дефинишу као ,,рођене у погрешном такту погрешне арије“ и којима је,, преостало да поднесу терет времена које им је додељено“.
„То је нешто о чему често размишљам. И у тежим и у горим временима питање које човек себи поставља је - шта ако су оваква каква су ово моја најбоља времена и ако никада ништа од овога неће бити боље?. Онда их морамо прихватити таква каква јесу, живети у њима и трудити се да будемо најбоља верзија себе у таквим временима. Ја сам врло брзо научио шта је највећа лепота оног што радим, а то је да када вам предам текст он престаје да буде мој у пуном смислу. Он добија своја читања, своја тумачења, своја слагања, неслагања. Читаоци често у мојим писањима саопште ствари које ја нисам видео. Они допишу роман тумачењима, размишљањима, даљим промишљањима. Грубо речено за сада сам уочио две групе читалаца овог романа. Прва група, која је заведена нечим чиме сам ја желео да се поиграм, не без разлога, који су ово читали као роман о Рио Тинту. Они су по мало разочарани што од средине романа креће нешто попут апокалипсе, зомбија, од сумрака до свитања... Друга група која тек од средине романа доживи причу у потпуности. Било која врста тумачења за мене је легитимна.
Јанковић: Да ли је порука романа оптимистична или ће читаоци остати на Бодином становишту који каже ,,схватио сам зашто овде никада неће бити боље“ ?
„Богдан Бањац кроз читав роман, иако пада иако је разочаран јесте човек који носи и доноси светло. Тако је настала задња сцена где он упућује поруку наде и светлости. Да се чувају владари, да се чувају тирани. Јер без обзира колико моћи имали, оно што сигурно неће имати, то је миран сан. Да ће свака кртица, свако дрво, свака стабљика носити у себи семе освете. Ако ми не можемо као генерација неке ствари да поправимо остаје сигурно могућност да нове генерације које долазе на бољој подлози реше оно што ми нисмо успели. Има наде. Само што да би дошли до светла морамо да сиђемо у јаму, а то људи често избегавају. Не може се ценити светло док се мало не искуси мрак. И сам сам склонији да верујем људима који су нешто мало мрака видели када ми причају о светлу.
На питање из публике „да ли ви имате цену и која је", Мајић је одговорио:
„Што се тиче цене могуће је да је имам, али сам срећан што је још ивек нисам ни близу упознао. Све варијанте на тај начин су пропале".
По роману првенцу Миодрага Мајића снимљена је истоимена серија ,,Деца зла“ која своје премијерно приказивање неправедно чека у неком од фундуса Србије. У нади да серија неће своју премијеру доживети ван ове земље, и да ће ускоро бити доступна домаћим гледаоцима завршена је промоција у препуном простору клуба ,,Купе“.