Професионална оријентација – помоћ у избору школе и занимања

Приближава се крај школске године и пријемни испити за велике и мале матуранте. У породицама које имају ђаке овог узраста расте узбуђење око уписа на даље школовање. Избор занимања је тема којом се свако од нас бавио бар једном у животу. Тада смо себи постављали питања: којим путем да пођем, чиме да се бавим? Неки су направили добар избор, задовољни су послом и воле оно што раде. Такви људи су и веома успешни у својим професијама.

Међутим, има и оних који су погрешили у избору, незадовољни су и осећају се неуспешнима. У раду проводимо велики део свог живота и зато је важно да то време буде што квалитетније проведено.

У нашем друштву млади се два пута у току школовања налазе пред овом одлуком. Први пут по завршетку основне школе, када се одлучују за упис у средњу школу, а један број младих други пут, када бира факултет на ком ће наставити школовање. Ово је прва значајна одлука коју доносе у свом животу.  Млади од петнаест година још увек нису сасвим спремни да самостално изврше овај избор. Они су још увек под јаким утицајем родитеља и наставника. Тај утицај постоји и код матураната средњих школа пред којима је дилема: студирати или не. Они који се одлуче за студирање имају проблем избора факултета. Питања која се јављају су: да ли да студирам оно што волим, да ли ће ме примити на жељени факултет, да ли ћу моћи да се запослим кад завршим…

Улога родитеља у овом тренутку је веома важна. Уколико родитељи добро познају своју децу, знају њихове способности и таленте и имају став да је добро радити оно што волиш, они ће бити добри саветници својој деци. Међутим,нису сви родитељи у стању да буду објективни кад су њихова деца у питању. Понекад су њихова очекивања превелика, а понекад  премала.

Наиме, неки родитељи намећу деци одлуку да студирају, иако она нису способна за то или им не дозвољавају да студирају да би се што пре запослила. Став родитеља да треба радити оно што се исплати, да је само зарада важна, такође може да одведе децу у погрешном смеру. Уколико млада особа изабере занимање само зато што се исплати у данашње време, или зато што није могла да се упише на жељени факултет јер није положила пријемни испит, па је одабрала нешто друго, а при том нема интересовања за то, мале су шансе да ће остварити професионални успех, чак и ако успешно заврши школу. Понекад се дешава да заврше школу, али да се никад не баве том професијом. Млади такође после неадекватне средње школе уписују факултете који нису у вези школом коју су завршили. Тада им је студирање знатно теже јер немају добру основу. Догађа се да и после завршеног факултета промене професију, односно да се не баве оним што су завршили.

Одлучујући фактори у избору занимања треба да буду интересовања и способности. Интересовања су стечене могућности које су релативно трајне и садрже сазнајну, емоционалну и акциону компоненту. То значи да са више пажње и љубави приступамо ономе што нас интересује. Што нека особа има више интересовања, њен живот је богатији, мање има изгледа да јој буде досадно и има веће шансе на успешност. Мала деца имају много интересовања, али она нису ни снажна ни дуготрајна. Задатак родитеља је да подстичу радозналост и да омогуће деци да пронађу оно што их интересује. Неки родитељи се жале да су њихова деца много ствари започињала, али су све напуштала. Ово није показатељ да њихова деца нису истрајна, већ говори о томе да она траже нешто што ће их заинтересовати. Деца не могу да знају док не пробају да ли је нека активност њима занимљива. Током одрастања интересовања се мењају и по броју и по интензитету. Тек у периоду адолесценције услед сазревања и већег искуства, формира се мањи број интензивних интересовања која остају и делују као мотивациона снага.

На формирање интересовања утичу и таленти која деца поседују. Уколико родитељи препознају таленат код своје деце и омогуће им да га развију, добиће успешно и задовољно дете, односно особу. Нажалост, неки родитељи виде таленат код своје деце, али им не дозвољавају да га развију због уверења да се од уметности или од спорта не живи, или да живот није забава него борба, или да опстају само они који тешко раде. Ове особе целог живота жале за тим што не раде оно за шта су талентоване, и уместо да уживају у животу, оне живот доживљавају као патњу.

Показало се да су чешће грешке у избору занимања после основне школе него после средње,што значи да им је помоћ у овом периоду веома потребна и значајна. Понекад се изабере занимање које је модерно, или школа у коју иде друштво из претходне школе или краја, што може бити грешка јер тада могу да схвате да нису на правом месту за њих. У том случају или мењају школу, или морају да уложе много већи напор да би је завршили.

Некад родитељи желе да деца наставе њихов посао, не водећи рачуна о способностима и интересовањима деце, што код деце може да створи конфликт између његових жеља и очекивања родитеља. Сви ти разлози који су споља наметнути  могу да одведу дете у погрешном правцу. Најбоље је да слушају себе, да размисле који су то предмети из којих добију добру оцену са најмање труда или шта радо читају и изван школе. Уколико не могу да се определе, добро је да затраже професионалну помоћ стручњака за професионалну оријентацију. Стручњак може да им помогне тако што ће утврдити које су им способности најразвијеније, које особине личности поседују и која интересовања имају. До ових података стручњак ће доће обављањем интервјуа, тестирањем личности и интересовања, тестирањем интелектуалних способности, а узеће у обзир и физичке и здравствене способности.  У односу на ове налазе предложиће групу занимања која највише одговарају тој особи, а не једно занимање, јер нико није рођен само за једно занимање. Тако ће млада особа уз помоћ стручњака и других важних особа у окружењу лакше моћи да на крају сама донесе одлуку.

Међутим, ако погреши и одабере факултет који је не занима треба јој омогућити да исправи грешку, да не би робовала годинама погрешном избору. Дугогодишње искуство које имам у професионалној оријентацији деце и омладине показало ми је да они који изврше добар избор  успешно студирају и имају успешну каријеру, док они који не послушају себе могу да имају проблеме и у другим пољима живота, а не само у професионалном пољу.

Понекад је младим људима потребна само потврда од стручњака да су извршили добар избор што им знатно подигне самопоуздање. Понекад дођу на професионалну оријентацију млади људи који су се определили за неко занимање али стрепе да ли су довољно способни да заврше жељену школу и да се баве одабраном професијом. Њима ће мишљење стручњака помоћи уколико потврди тај избор, да буду сигурнији у себе.

Постоји и један број младих који немају никаквих професионалних интересовања. Они знају да нешто морају радити да би се издржавали, али не знају шта. Њих води или спољашња мотивација, нпр. кажу свиђа ми се да будем лекар, али не свиђа ми се да учим толико, или нису подстицани да развију своја интересовања, што говори да су можда су били занемарени од стране родитеља или, пак размажени. Са њима треба радити са много стрпљења да би развили мотивацију и постали самостални и успешни, јер је успех је највећи мотиватор у професионалном животу.

Избор занимања треба препустити младима, веровати да они најбоље знају шта је за њих добро, јер је то период када преузимају одговорност за сопствени живот. Родитељи треба да кажу своје мишљење, такође треба да саслушају мишљење своје деце, да учествују у процесу доношења одлуке тако што ће да пружају психолошку и материјалну подршку и на тај начин олакшају својој деци овај тежак период у животу. То је оно што деца од њих очекују. Несигурност и страх од неизвесности су карактеристични за овај узраст. Задатак родитеља и стручњака је да ту неизвесност претворе у што извеснију успешност. Професионална оријентација је одличан инструмент за одређивање смерница те успешности и давање подршке младима на том путу.

Пише: Светланка Кнежевић, психотерапеут