Нестајање бренда Вајферт пред нашим очима

Од најстарије пиваре у овом делу света остали само оронули зидови

Панчевачка пивара је успешно пословала скоро три века пре него што јој је октобра 2008. године стављен катанац на врата. Зашто нисмо успели да сачувамо бренд који је вековима настајао и због чега се немарно понашамо према споменицима културе од великог значаја?

Веровали или не, лик човека чија је породица прославила панчевачку пивару виђате готово свакодневно. Човек са брковима на новчаници од хиљаду динара је нико други до Ђорђе Вајферт, пети по реду гувернер Народне банке Србије и син Игнаца Вајферта, амбициозног индустријалца из 19. века. Но, кренимо редом.

О оснивању и настанку бренда Вајферт
Панчевачку пивару основао је Абрахам Кепиш, Јеврејин из Пожуна. Земаљска администрација склопила је уговор са њим 12. јануара 1722. године и дала му право да производи пиво. Мануфактура је почела са радом 22. маја 1722. године, али, како Земаљска администрација није била задовољна квалитетом пива, након три године је Кепишу одузела право закупа и уступила га другом Јеврејину, Волфу Менцеру. Власници ће се смењивати све до 1847. године када пивару преузима двадесетједногодишњи Игнац Вајферт, имућни индустријалац немачког порекла. Од друге половине 19. века па све до Другог светског рата, фабрика ће остати у власништву породице Вајферт и тада доживети свој процват. Вајфертови су значајно унапредили производњу пива, увели најмодерније немачке технологије тог времена у обе своје пиваре, панчевачкој и београдској, а успели су да прошире продају далеко изван Панчева и околине. У то време, Вајфертово пиво конзумирало се у Бечу, Будиму, Пешти, Пожуну и Београду, као и на српско-турском ратишту. О томе колико је било популарно, најбоље говори слоган из тог времена: „Ко најбоље пиво бира, Вајфертово конзумира”. Стиче се утисак да породица Вајферт, производњом пива, није створила само добро познати бренд, већ је у погранично место на Тамишу појачала дух грађанства и урбаности.

Национализована фабрика шири понуду својих производа
После Другог светског рата, фабрика је национализована. Од новембра 1946. године звала се „Народна пивара”, све до почетка 1950. године када се решењем Президијума НР Србије спаја са београдским пиварама „7. јули” и „Београд”. Држава је покренула иницијативу 1962. године за реорганизацију пољопривредних организација и прехрамбене индустрије, па је на седници Скупштине општине Панчево 25. септембра те године донета одлука да се формира Пољопривредно индустријски комбинат „Тамиш” у чији састав је ушла и Пивара. У то време почиње производња црног пива „Национал”, као и две нове врсте специјалног пива: светло „Елит” са 16% и тамно „Нектар” са 18% сладног екстрата. Истовремено, стара зграда Панчевачке пиваре и околна инфраструктура привлаче продуценте и редитеље из Београда и света да баш ту снимају филмска остварења која ће касније постати кинематографски класици, попут Павловићевог „Кад будем мртав и бео”, Балерићевог „Балкан експреса” и Понтијеве „Мама Лучије” и многих других касније снимљених филмова и ТВ серија.

Отварање Нове пиваре и нестајање Вајфертове пред нашим очима
Нова зграда Панчевачке пиваре отворена је септембра 1977. године у насељу Котеж ИИ. Отварање новог погона означила је уједно и крај производње напитка од хмеља у старој згради, оној истој у којој се производило током три века. Трговинско предузеће „Металургија” узело је у закуп зграду Старе пиваре и тај простор користило као складишни. У септембру 1994. године, Дирекције за изградњу и уређење Панчева склопила је уговор о закупу Старе пиваре са фирмом ТМБ „Диамонд” која се, између осталих послова, бави производњом и трговином дрвне галантерије. Кроз уговор се провлачи да је реч о објекту који је културно добро, па се закупац обавезује да при реконструкцији поступа у складу с одговарајућим прописима, а да ће уложена средства бити компензована ослобађањем од плаћања закупнине. У међувремену, компанија „Диамонд”, која и дан-данас користи овај простор, отворила је и ресторан у једном од 17 објеката, колико их Стара пивара има.

Пиво у зеленој флаши и смрт пиваре
Туробне деведесете обележила је и потрага за пивом у зеленој флаши. У то време, светло пиво Wеиферт било је могуће купити у зеленој и браон стакленој амбалажи, али су купци радије бирали ону зелену јер је кружила градска легенда да постоји објективна разлика у укусу, због различитог преламања светлости приликом сазревања пива. Те године донеле су и трансформацију у пословној структури пиваре, па је постала акционарско друштво, у коме су запослени имали већински пакет акција. На ред су дошле транзиција и приватизација, па је 2004. године Панчевачка пивара продата турском „Ефесу”, да би 2008. године „Ефес” продао већински пакет акција „Хајникену”. Након преузимања Пиваре, компанија „Хајникен” објавила је да се производња пива у фабрици обуставља. Смрт панчевачке пиваре није само означило гашење бренда који се вековима стварао на овим просторима, већ и крај пивопијске културе какву смо до тада познавали.

(Не)намерно занемаривање споменика културе
Комплекс Вајфертове пиваре представља споменик културе од великог значаја, о којем брине Завод за заштиту споменика културе Панчево. Комплекс је оивичен улицама Николе Тесле, Кеј Радоја Дакића и Др Касапиновића, и састоји се од седамнаест објеката, међу којима је и Вајфертова родна кућа. Објекти су претрпели велика оштећења у пожару који је захватио комплекс априла 2005. године. Више од десет година касније, 2016. године, санирани су неки објекти и изведени радови на делу магацина како би се спречило даље пропадање, али је та акција изведена прилично неуспешно, у смислу да је потребно спровести далеко опсежније радова на санацији. Објекат је даље у веома лошем стању и сваким даном све више пропада. Протеклих деценија било је неколико покушаја да се Стара пивара реконструише и пренамени, али безуспешно. Пре пет година, Удружење грађана Музеј пиварства „Ђорђе Вајферт” отворило је истоимени музеј, али је и он убрзо затворен.

Негајење културне баштине
Панчево може да се похвали чињеницом да се први хмељни напитак на овим просторима, у овом делу света, правио баш у овом војвођанском месту, богатом индустријском и интелектуалном баштином. Зашто онда Панчевци, а и друштво у целини, не гаје културу очувања и сећања на оно чиме би се развијени свет поносио, а у комерцијалне сврхе, брендирао и комерцијализовао? Према речима Илдико Ердеи, професорке на Одељењу за етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду, друштво које не осећа бол проузроковано социјалним резовима и приватизацијама, заправо и не постоји. Онда и не треба да нас чуди што се о пивским пионирима и напредним технологијама које су за то време користили мало зна. Нити су они заслужили нас, а још мање ми њих.

Овај текст је настао у оквиру пројекта „Индустријско наслеђе – европски пут нашег националног идентитета” који реализују „Глас Шумадије” из Крагујевца и „Панчево Си Ти” из Панчева. Пројекат је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије.

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress
%d bloggers like this: