Притисци и напади

Нема солидарности са нападнутим новинаром у Панчеву: Страх, интерес, цензура

Само су два портала у Панчеву јавно стала иза Ненада Живковића, кога је у серији прилога безочно напала Радио-телевизија Панчево. Док су такозвани новинари режимских медија спремни на све да би се додворили центрима моћи, грађани губе поверење у новинарство

Медијски притисци и хушкачке кампање против новинара и новинарки, и поред недавне поруке председника Србије да ће држава радити на унапређењу медијских слобода, и даље трају, а последњи јавни окршај панчевачког медија РТВ Панчево са неистомишљеницима снажно је одјекнуо у јавности. На нишану приватног режимског медија био је – не први пут – Ненад Живковић, новинар независног сајта Панчево цитy.

Након што је говорио на протесту #1од5милиона у Панчеву, у петак, 22. фебруара, на РТВ Панчево појавио се прилог чији је аутор Мирослав Милаков, уредник тог медија.

Живковић је у том прилогу назван „смрадом“, „класичном лажовчином“, „сепаратистом“, „дангубом“, „полусветом“. Кампања против новинара Ненада Живковића настављена је затим на друштвеним мрежама, али и током наредних дана.

На Радио-телевизији Панчево емитована су још три прилога сличне садржине – који представљају класичан вид пропаганде и са новинарством немају никакве везе – у којима је Живковић означен и као шпијун.

Да ли новинари и новинарке могу да очекују подршку колега када се нађу у оваквој ситуацији, и да ли су грађани и грађанке спремни да их заштите?

Новинари и новинарке са којима смо разговарали сагласни су да колеге и колегинице треба подржати. Ипак, до сада нису сви локални медији објавили вест о новој медијској хајци на колегу Живковића, а већина њих није забележила ништа ни о политичком притиску на тог колегу прошле године.

Грађани и грађанке, оцењују наши саговорници, солидарисаће се са новинарима и медијима у које имају поверења. Нажалост, све је више оних који не раде у њиховом интересу, па и подршка изостаје.

Најмања подршка медија у свом граду
Ненад Живковић каже за Цензоловку да није очекивао такав медијски напад „пропагандне машинерије СНС-а“ на њега, који је изазван „поименичним прозивањем људи који управљају градом и наносе ненадокнадиву штету не само јавним финансијама него и целом друштву“.

„На делу је апсолутно посрнуће професионалног новинарства у некада угледном медију. Ово је пример докле су све спремни да иду такозвани новинари зарад послушности центрима моћи, и на тај начин упропашћавају темељна начела новинарства и професионалну етику. Страшна је то појава јер се на тај начин цртају мете свим личностима које нису под контролом СНС-а“, каже Ненад Живковић за Цензоловку и додаје да његов правни тим разматра могућност тужбе против Радио-телевизије Панчево, за коју он мисли да има основа.

Додаје да друштво у којем је јавна комуникација на оваквом нивоу не може да буде здраво и оцењује да ће уколико се оваква пракса настави – последице бити несагледиве.

Пропагандистички прилог јавно су осудили НУНС, НДНВ, УНС и два панчевачка портала, док се други локални медији тим поводом још нису огласили.

Солидарност међу новинарима у Панчеву није на завидном нивоу, слажу се колеге са којима смо разговарали. С друге стране, управо је колегијалност предуслов за одупирање политичким притисцима, али и почетак формирања механизма за заштиту од јавних притисака у заједничком наступу кроз, на пример, удружење, које Панчево такође нема.

Ово није први притисак на колегу Живковића. У року од два месеца, прошле године га је због текстова објављених на сајту Панчево цитy, два пута тужио Бранко Маловић, повереник Српске напредне странке за Јужнобанатски и Подунавски округ. Ипак, после нешто више од месец дана, тужбе су повучене. Живковић претпоставља да се то догодило због притиска јавности и присутности ове теме у медијима.

Колеге и медији га јесу подржали, али је најмања подршка стигла из његовог града.

Колеге и медији га јесу подржали, али је најмања подршка стигла из његовог града.

„Жалосна је чињеница да већи број медија у Панчеву није пренео ту вест. Очекивао сам да ће та подршка бити јасно изражена, не због сопствене сујете, већ због тога што је тужен неки колега. У том смислу сам очекивао не само да пренесу него да јавно, јасно и гласно искажу свој став противљења и изразе солидарност са туженим колегом. Такође, да буду спремни да пруже разне врсте помоћи, да организују друге врсте акција, заједничка саопштења, трибине… Имали смо протест у оно време – „Новинари не клече“ – дакле, безброј је начина јавног, демократског и ненасилног испољавања мишљења о некој друштвеној теми. Било је личне подршке колега који су ми рекли да не очекујем да ће се појавити нешто о томе у медијима за које раде, али да су ту ако могу лично да ми помогну“, прича Живковић.

Прилог о томе да је тужен Ненад Живковић, између осталих, није се појавио ни на РТС-у.

Горан Јовичић, шеф панчевачког дописништва РТС-а, каже за Цензоловку да је идеја била да се прате суђења, али до њих није дошло. Он сматра да колеге увек треба подржати, а разлог за изостанак солидарности види у цензури и аутоцензури неких медија и колега.

Ипак, напомиње да у његовом случају, за 19 година, колико је шеф дописништва РТС-а, није било притисака, цензуре и директних претњи, већ само неколико сугестија.

Без сагласности о оснивању удружења новинара
Након три деценије, управо на иницијативу Ненада Живковића, у новембру 2017. године новинари и новинарке града Панчева окупили су се на округлом столу ради унапређења сарадње и разговора о темама битним за рад професионалних медија.

Договора тада није било, али јесте конструктивних предлога, који, нажалост, ни до данас нису реализовани. Горан Јовичић, који је предложио оснивање удружења новинара Панчева, и даље сматра да је оно Панчеву, као центру јужног Баната, неопходно.

„Некаква организација би допринела сигурности и могућности да се кроз заједнички наступ изборимо за боље услове рада. Били бисмо сигурно јачи да заједно наступимо када су битне теме у питању, и да дискутујемо о проблемима са којима се суочавамо. Мислим да би кроз то удружење морао да се изврши огроман притисак на расподелу новца из градског буџета за конкурсно финансирање медија, у смислу да локални медији добију већи део колача“, сматра Јовичић.

Он наводи да је могуће основати удружење, али да то није лако:

„Сви гледају неке своје интересе, неки немају снагу да то покрену, а недостају нам и искусне и утицајне колеге. Некада је било много више новинара, дописника великих београдских медија. Такође, нема ни младих новинара.“

Живковић сматра да када би постојала таква врста организације, солидарност би се лакше изражавала, а наступ, утицај и позиција новинара у граду били би ојачани, те властодршци можда не би могли да држе добар део медија под контролом.

Он додаје да је окупљање новинара и новинарки у новембру 2017. године био скуп ниског интензитета и испод очекивања, а да је идеја била да се новинари и новинарке у граду повежу.

„Нажалост, показало се да то још није могуће јер не постоји сагласност о новинарским интересима у граду. Тренутно, они нису објективно, професионално и слободно новинарство. Проблем је у томе што су такозване колеге у многим такозваним медијима спремни на ту врсту договора, сарадње или прихватање притиска. Од сајтова, новинара, медија који одраније постоје па су пронашли нове модалитете сарадње, до вештачких парамедија и новоформираних предузећа, и нису ништа друго него пропагандистички промотери активности власти у јужном Банату и Панчеву. С друге стране, то су перионице пара које стижу из јавних извора, најчешће преко конкурсног суфинансирања медија и директне државне помоћи. Мислим да ће се окупљање десити када се једни ослободе страха, други престану да пристају да буду робови, и када се буду појавили новинари са интегритетом и ставом“, наводи Живковић.

Тешке деведесете и „златно доба“ новинарства
Осамдесетих година је у Панчеву постојао Актив новинара, који је, како наводи Ненад Живковић, занемарујући идеолошку димензију, представљао врло згодну форму комуникације између новинара о проблемима струке.

Немилосрдне деведесете, обележене ратовима и санкцијама, за панчевачко професионално новинарство биле су „златно доба“. Славица Јовановић, новинарка која је 34 године провела на Радио Панчеву, некада симболу слободног новинарства, каже да је пре три деценије било више солидарности и новинара који су држали до професије, а мање притисака. Присећа се догађаја из 1993. године и штрајка новинара и новинарки Радио Панчева, који је трајао шест месеци.

„Главна уредница је била смењена. Ми смо сматрали да је то неоправдано и сви смо стали уз њу. Нико није могао да нас натера да прекинемо штрајк. Није било редовног програма, имали смо само Грађански парламент, где су се укључивали грађани који су нас подржавали. Наш бојкот је на крају успео јер је уредница враћена на посао и нико није добио отказ“, прича Славица Јовановић.

Сарадња са колегама на дневном нивоу је за Мирјану Марић, новинарку недељног листа Панчевац, задовољавајућа. Она пак сматра да постоји системски проблем непоштовања институција, па самим тим и непоштовања новинарских удружења.

У годинама када су притисци, вербални и физички обрачуни са новинаркама и новинарима све чешћи, солидарност колега је још потребнија, али је веома значајна и подршка грађана и грађанки.

„У оној мери у којој постоји међу грађанством поверење у медије на основу аутентичности медијског садржаја, толика ће бити и подршка грађана медијима. Међутим, бојим се да данас нема медија који уживају толико поверење грађана да би их они масовно бранили. Јер велики број њих постоји да би ширили пропаганду, а не да би ишли у сусрет проблемима грађана“, објашњава Ненад Живковић.

Када се новинарство врати у оквире професионалних норми и стандарда, када га буду чинили људи од интегритета, заната и самопоуздања, а не партијски послушници, тада ће, сматрају наши саговорници, новинари стати једни уз друге и изборити се за рад у нормалним условима, без политичких притисака и аутоцензуре.

Оставите коментар

PANpress
%d bloggers like this: