Водич кроз живот

Насиље у породици – одлазак после првог шамара

У медијима је све више вести о насиљу у породици које се често завршава смрћу жене. Забрињавајући је број убијених жена од стране мужева у Србији. Има и насилних жена, али знатно мање, што је условљено физичком и психичком конституцијом жене.
Насиљу у породици претходе поремећени односи брачних партнера, недостатак поверења и недостатак поштовања. Уколико партнер који је насилан, вређа партнерку најпогрднијим именима, ако се то дешава пред децом и другима, такво понашање указује да ће доћи и до физичког насиља. Када насилник једном пређе границу и прође накажњено, он ће наставити са таквим понашањем. Понекад се догађа да партнер удари жену још пре брака, или заједничког живота и она пређе преко тога и почне да живи са њим, то за њега значи зелено светло да може да настави са таквим понашањем.
Друштвене околности у сиромашним срединама погодују појави насиља. Насилник је обично незадовољан човек, без обзира на степен образовања, он се обично осећа неостварено или недовољно поштовано, а за то увек криви друге или околности, никад себе. Он нема осећање одговорности за свој живот, него кривца за своје неуспехе увек тражи споља и то често буде брачни партнер, зато што је лакше окривити другог него себи рећи – „Ја нисам довољно добро урадио нешто у свом животу“.
Жене које немају самопоуздања, које имају лоше мишљење о себи, понекад и поверују да су криве, да су га изазвале, да су нешто погрешиле и да их је зато партнер ударио. Грешка у логици је што налазе оправдање за понашање које се не може оправдати ни са чим. Како време одмиче оне више и не знају шта је грешка шта није, изгубе потпуно самопоуздање и почну саме о себи да мисле да су лоше. Такви односи дуго трају зато што обично понашање партнера није увек насилно, него се смењује топло и хладно. Кад он помисли да ће жена отићи, куне се да се то неће поновити, куне се да је воли и она сваки пут поверује.
Жена крије насиље јер то доживљава као своју срамоту, као доказ да она нешто не ради како треба. Када насиље изађе на видело, жене у почетку правдају своје мужеве, затим се правдају што не одлазе, а тек потом траже помоћ.
Родитељи и родбина у почетку помажу, међутим, како се жена стално враћа партнеру у нади да ће се он променити, да он њу ипак воли, да не може без ње, они одустају и препуштају је насилнику. Породице које не помажу жртви обично и саме имају поремећене односе или одобравају насиље као васпитну меру.
Порука женама је да оду после првог шамара и да знају, да ако остану, да ће се то сигурно поновити. Оне које живе у браку у ком су жртве насиља треба да оду што пре, да престану да верују да ће се он променити, потребно је да оне јачају себе, да постану независне и да верују да живот може бити леп и квалитетан иако су саме, односно да су способне да живе саме. Задатак друштва је да, поред увођења закона који кажњава насилнике, што је учињено, уведе и сталну обуку жена о њиховим правима и да ради на јачању њихове свести. Обука је могућа преко медија, али треба увести и лични рад са женама које су жртве насиља.

Светланка Кнежевић, психотерапеут

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress