Прича Синише Јанковића

Ко је Абрахам Кепиш, шта је радио 11. јануара 1722. године и какве то има везе са нама Панчевцима?

Кажу да 1722.године била јака зима и за оно време. Толико је снега нападало да су путеви били непроходни.

Хладан ветар је лагано фијукао око његове главе, али га је нова шубара добро штитила. Амбијент је допуњавао топот коња. Сунце које је после пар дана огрејало, пружало је осећај уживања у санкању и непредледној снежној белини.

–          Кад сам правио запрежне санке, сви су ми говорили да то не чиним. Јер кад зима дође а снег напада, онда се никуда не иде, па ми санке неће требати. А критичари не знају да се посао уговара баш на зиму, када нико нигде не путује. Тада можеш уговорити све оно што не би могао да је лепо време.

Није био сигуран да га кочијаши чују, али се један окрену ка њему и задовољно се насмеја, јер су ни мало лак задатак испунили. Он, расположен, настави:

–          Добро је да сам раније кренуо, иначе бих скроз окаснио. А то Земаљска администрација губерније Темишварске не воли – рекао је Абрахам Кепиш, грејући се испод крзнених покривача у отвореним санкама које су вукла два пара коња.И није му било важно да ли кочијашу тачно чују шта је рекао, он је бодрио самог себе.

Задњи километри пута од Пожуна до Темишвара били су му право задовољство за вожњу.

–          Добро је што за дана стижем. Моћу ћу да се јавим грофу, да зна да сам стигао.

И био је гроф не мало изненађен, али му је било драго, када му јавише да је стигао предузетник заинтересован за јавно-приватно партнерство, те да ће се за 12.1.1722. године планирани састанак одржати.

. . .

–          Имали сте среће да на време стигнете госн Кепиш – обрати му се гроф чим је у тачно заказано време ушао у салон.

–          Уважени грофе – рече, па се блако наклони – Не знам да ли сам је имао, то ћемо тек видети. А на време сам стигао јер сам на пут кренуо пет дана раније.

Гроф не рече ништа, само се крајичком усне насмеши. Пријало му је да ће поклонити поверење човеку који ништа не препушта случају. Показа му руком да седне за сто, за којим ће разговарати као равнопрвани саговорници.

–          Дакле, и даље сте при вољи да оснујете не једну, како вам предлажемо, него одмах три пиваре?

–          Да, уважени грофе. Боље се послује када се на велико ради. Уз то, ако у једном граду посао не иде, остају ми друга два.

–          Да, да. То сте у праву. А зашто мислите да ће вам се посао примити у Паншова? Па тамо тек да има четрдесетак кућа. То је забит у мочвари коју су и Турци избегавали.

–          У праву сте. Мало је то место, само војничко насеље. Али, немирна су времена, војске на граници често буде много. Уз њих иду ковачи, тесари, пинтери, сарачи, ћурчије, видари и њихове породице. Онда се и трговина развије. А пиво уз све то добро иде. А могу га и преко Дунава продавати. Мислим да ми је Паншова и бољи избор него што су Паланка и Карансебеш.

. . .

Где год да је те зиме стигао, Кепишеве санке изазивале су пажњу. Већ за следећу зиму поручио их је неколико. И то да се израде исте као његове. Санке су му донеле предност у развоју пиварства и трговине, јер је посао обављао и зими, што до тада није био случај. Зиме су у Банату биле дуге и јаке, са пуно снега, а Кепиш их је победио санкама.

На жалост, није се Кепиш дуго задржао у власништву пиваре у Паншова, али његове санке јесу. Како би се које поломиле, прављене су нове, а све по узору на Кепишеве. И све тако до дана данашњег. Једне санке и сада се налазе у пивари коју је основао, у згради енергане. А и снега има прилично, као и те зиме. Фале нам само кочијаши и неко да у њих седне.

Град у мочвари је нарастао управо онако како је Кепиш предвидео. А да ли имао среће, видећемо сутра, на дан када је пре три стотине година основао пивару у Паншова.

На крају, за оне који мисле да је ово прича о пиву, е, није. Ово је прича о нечем другом.

Синиша Јанковић

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress
%d bloggers like this: