Како код младих пробудити аутентичност

Свако време има своје Феме

Као што народ уме да каже, не треба трчати пред руду. И још кад смо млади да покушавамо да ископамо из себе неку личност која се једноставно не уклапа у наше тело и лик, потребно је да се задовољимо ониме што јесмо, поготово у младости, када нема потребе да ужурбаним кораком улазимо у живот, већ треба да пустимо наше жеље и ум да обликују оно што заиста јесмо.

У ово време, мало момака и девојака је задовољно оним што јесу. Да, они отварају своје очи, али гледају само у оно што је око њих. Покушавају да формирају своју личност тако да виде задовољство  у туђим очима, а не да осете исто у срцу. Нису ради да прихате свој одраз у огледалу, већ га мењају водећи се угледом на оно што они сами заправо нису. Склони су да мењају тај одраз, прилагођавају га, све док не виде оно сто желе да виде. Међутим, нису свесни да су изнутра и даље они стари, да покушавају да сакрију оно што треба да покажу, да се стиде онога чиме треба да се поносе. Када израсту у праве, одрасле особе, њихов карактер, изглед, све што је њихово ће испливати на површину и поново се показати, јер то су они, то је оно што не могу да сакрију.

Чак и да нисмо задовољни собом, треба да сагледамо ситуацију реално и будемо оно што јесмо, и да уживамо у томе, да прозивимо живот у оном лику који нам одговара.

Немања Бадрљица ОШ „Стевица Јовановић” VII-1

Оригинал или имитација

Писмени задатак овог тинејџера јасно осликава понашање младих у нашем друштву. Под утицајем медија и друштвених мрежа нуде се узори који намећу систем вредности који води ка униформности, ка губитку идентитета и губитку аутентичности.

Код нас се не негују разлике, млади се не уче да прихватају себе и друге онаквим какви јесу, него је тренд да се то управо прикрива. Тако добијамо девојке и момке који сви личе једни на друге и који се облаче једнако без обзира на личност, начин живота или социјални статус.

Онај ко се не уклапа у тренд биће изопштен из друштва. У тинејџерском узрасту је најважније да их прихвате вршњаци те отуд принуда уклапања. Родитељи ,такође, учествују у овоме тако што купују деци скупу гардеробу и мобилне телефоне, само да се не разликују од других и на тај начин им стварају илузију да живе боље него што је у стварности.

Међутим, како су у лажи кратке ноге, кад тад се дође до истине, до границе кад глума не помаже. Много је боље помоћи деци да створе реалну слику о себи и мотивисати их да напредују зато што ће се тако развити у људе који су способни за живот. Потребно је понудити им и друге узоре да имају могућност избора. Показало се да је ово могуће са појавом Новака Ђоковића који је постао узор многим младим људима. Овај писмени даје наду да има младих који то разумеју и који су на путу да постану зреле, аутентичне и независне личности.

Пише: Светланка Кнежевић, психотерапеут