Инклузивно образовање у пракси

Добра воља, велико срце и подршка система

Са увођењем инклузије у образовни систем променила се и улога професора и наставника у процесу обављања њихове професионалне обавезе

„Инклузивно образовање  је највише етичко питање и као такво је значајно за појединце, групе, друштво, државу. То можемо посматрати кроз неколико визура: као остваривање права на подједнако учествовање свих особа у друштвеном животу, њихову партиципацију у свету науке, уметности  и рада и пружање могућности за остваривање нових шанси за будућност. Такво образовање гради друштво људи са капацитетом за емпатију, пружање помоћи и заштиту оних којима је то потребно. Школској деци и омладини нуди предуслове за развој моралних компетенција, а самим појединцима јединствено сазнање о једнакости, прихватању и  уважавању индивидуалних карактеристика“, оцењује Силвија Паталов Трајковић, педагог у Гимназији „Урош Предић“.

Законом о основама система образовања и васпитања Републике Србије створена је могућност и обавеза да школе прихватају децу са тешкоћама у развоју. Инклузивни приступ је заснован на идеји равноправности и поштовања људских права, а инклузивно образовање је део система вредности у коме свака особа мора бити уважавана, док се различитости разумевају као богатство и извор учења.

Улога педагога у спровођењу инклузивног образовања јесте, како објашњава Силвија Паталов Трајковић, настојање да створи услове за одвијање инклузивног процеса – да омогући сарадњу родитеља, ученика са одељењским старешином, већем, стручном службом, руководством школе и свих структура међусобно. Да стручно  подржи и координира процес, да информише чланове Стручног тима за инклузију, те да руководи посебним тимовима подршке ученику/ученици. Да омогући ученику/ученици у инклузији  права која им решењем додељује Интерресорна комисија града, да усмерава, прати, вреднује резултате и води рачуна о напретку ученика/ученице. Да паралелно сарађује са асистентима у инклузији и да се труди да створи и одржи климу прихватања у разреду и школи.

Са увођењем инклузије у образовни систем променила се и улога професора и наставника у процесу обављања и остваривања њихове професионалне обавезе у школама. За свако дете са сметњама у развоју или са инвалидитетом постоји посебан инидивуалан план. Рад са таквом децом за Сању Маљковић, професорку географије у Гимназији „Урош Предић“ представља велики изазов и захтевнију припрему, коју планира и осмишљава консултујући друге професоре, педагоге и психологе.

Посматрам дете и гледам шта је њему корисно од дате наставне јединице како би се осамосталило у животу, колико је то могуће. Методе које користим у настави прилагођавам индивидуалним способностима детета водећи рачуна о садржају наставне јединице, узрасту и његовом претходном знању. У почетку користим монолошку и дијалошку методу, а касније уколико детету прија социјализација уводим и рад у пару и групи. Уколико то није могуће користим индивидулане задатке које прилагођавам детету – рад на карти, нема карта, задаци у свесци, објашњава Сања Маљковић.

Наставнике је потребно образовати и оснажити, с обзиром да као и код свих људи код њих може да се јави осећај страха од нечега новог или отпор из незнања, како би били у могућности да квалитетно реализују своју професионалну обавезу, јер су компетенције наставника кључни фактор у остваривању квалитетног образовање за сву децу. Наша саговорница каже да је пре осам година била преплашена када се први пут срела са инклузијом.

„У једном одељењу петог разреда основне школе, где сам тада радила, био је аутистичан дечак. Много ми је помогао његов учитељ, и ја сам полако и стрпљиво опипавала терен и прилагођавала наставу детету, стално размишљајући шта је све од тога њему стварно потребно у свакодневном зивоту. Овај дечко је сада на факултету, имамо свакодневни контакт преко друштвених мрежа, он је задовољан, а ја пресрећна јер сам имала ту привилегију да радим са њим и научим га нечему корисном у његовом животу“, прича Сања.

Међу наставницима и професорима има и оних који рад са ученицима са сметњама у развоју или са инвалидитетом доживљавају као додатно ангажовање за исти новац. Постоје пак и они који желе да раде са децом са сметњама у развоју, али немају потребна знања јер нису прошли адекватну обуку.

„Када ми је у разред дошло дете које је глуво и немо, ја то нисам ни знала јер ме нико од особља у школи није о томе обавестио. Радила сам са њим како сам знала и умела, а ни до сада нисмо прошли никакве обуке како да радимо са децом са сметњама у развоју. Имам жељу да им пружим знање, али не знам како“, прича професорка једне средње школе.

Гусеничар користи један ученик Гимназије

Гимназија „Урош Предић“ је примењивала инклузивно образовање и пре законских оквира који су га омогућили и учинили обавезним. Према речима Силвије Паталов Трајковић, последњих осам година инклузија се успешно спроводи, са већом или оскуднијом подршком локалне самоуправе и система.

„Ради смо и спремни да прихватамо ученике којима је потребна додатна образовна подршка, јер имамо адекватну унутрашњу мрежу подршке, те добре односе и квалитетну сарадњу са помагачима из спољне мреже. Успешно сарађујемо са владиним и невладиним сектором, аплицирамо на конкурсе, пратимо вести из ове области. Разумемо који општи бенефит остварујемо оваквим ставом, проинклузивним понашањем“, истиче наша саговорница.

Ипак, потешкоћа у спровођењу инклузије и даље има, како у Гимназији, тако и у другим образовним установама. Недостају образовни софтвери, а објекти у највећој мери нису приступачни за ђаке који користе колица.

То говоре и подаци. На територији Града Панчева постоји 20 основних школа од чега 11 у граду, а девет у насељеним местима. Средњих школа има осам. Само неколико основних школа адаптирано је за несметан прилаз деци са отежаним кретањем и то само на приземној етажи. Ни у једној школи није приступачан простор на спратовима. Прошле године две средње школе – Гимназија и Електротехничка школа „Никола Тесла“ добили су из донације по један гусеничар, средство за помоћ при кретању особама које користе инвалидска колица.

У Гимназији само један ученик се пење уз степенице уз помоћ гусеничара, јер се испоставило да друга ученица, која се креће уз помоћ колица на моторни погон, није могла да користи тај гусеничар. Ове године, према речима Силвије Паталов Трајковић, добијена су средства за електричну рампу која ће решити  и ту ситуацију.

Према подацима Секретаријата за јавне службе и социјална питања у основним школама тренутно је 456 ђака из друштвено осетљивих група услед сметњи у развоју и инвалидитета, предшколца има 68, док средње школе похађа њих тридесет четворо.

Град Панчево од прошле године финансира услугу личних пратилаца, и прошле године било је ангажовано њих двадесет двоје. Због повећања броја деце која имају потребу за том услугом, ове године број се попео на 25. Према речима Миленка Чучковића, члана Градског већа задуженог за подручје рада, запошљавања и социјалне политике ове године из буџета је издвојено 6,5 милиона за њихово ангажовање.

По први пут ове године у Граду Панчеву у десет основних школа од новембра, па у наредних четрнаест месеци биће распоређено 32 педагошка асистента. Програм је одобрен из средстава ИПА 2013, у оквиру Програма „Развој ефективних услуга у заједници у области образовања и социјалне заштите на локалном нивоу“, а вредност уговора је преко 197.000 евра.

Пројекат „Уз малу помоћ пријатеља-превенција раног напуштања школе у Панчеву“ град спроводи у сарадњи са Домом за децу без родитељског старања „Споменак“.

Како је објаснила Татјана Божић, чланица Градског већа задужена за образовање, пројектом је обезбеђена материјална, методолошка и педагошка помоћ деци, њиховим породицама и школама у циљу постизања бољих резултата деце у учењу. Школе ће добити помоћ у опреми, која укључује ИТ опрему, дидактичке материјале и школски намештај, а стручне службе у школама ће учествовати у креирању и усвајању инструмента за  праћење деце у ризику.

Постоји читав пакет законских регулатива који се односи на инклузију у образовању. Од Устава Републике Србије, преко закона који се тичу образовања и васпитања до правилника о инклузивном образовању и стручних мишљења министарства просвете о питањима инклузије. Ту су и приручници, сликовнице. Те писане речи помажу, каже Силвија Паталов Трајковић. Али, често се дешава, закључује наша саговорница, да се у недостатку системске подршке запослени ослањају претежно на добру вољу и велико срце актера у образовању.

Текст је настао у оквиру пројекта „Мрежа пријатеља инклузивног образовања – медијски допринос развоју инклузивнијих заједница у Србији“, који спроводе ЦИП – Центар за интерактивну педагогију (ЦИП Центар) у сарадњи са Фондацијом за отворено друштво Србија. Ставови и мишљења изнети у овом тексту не одражавају нужно ставове ЦИП Центра и донатора.

 

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress