Девојка која руши границе и предрасуде
Колико је успешна и посебна показују признања стицана током читавог школовања – ђак генерације у основној школи, друго место на Републичком такмичењу из српског језика у осмом разреду и четвртој години Гимназије, те проглашење за најбољу средњошколку међу слабовидим ђацима, дванаеста на пријемном за факултет, стипендија у Немачкој…
Међутим, Јелена на успехе не гледа са висине. Скромно говори о својим резултатима и са истим ентузијазом, вољом и упорношћу наставља ка свом циљу. Јунски рок се недавно завршио, али за Јелену нема много одмора- јулски је већ на прагу. Са положеним свим испитима из прве године, она већ размишља о испитима који је чекају у следећој години, и размишља шта би волела да ради када заврши факултет.
Већ сам кренула полако маминим путем, која је учитељица. Повремено држим часове, тако да сам ушла у просветарске воде. Рад са децом ми се допада, а следеће године добијам изборни предмет превођење, што ми је занимљиво јер бих волела да се усавршим и за симултаног преводиоца, што би било добро јер не бих морала да оптерећујем вид, а радила бих оно што волим, каже Јелена.
Сада је цео живот прилагодила немачком језику, тако да осим што јој је мобилни телефон подешен на немачки, редовно гледа филмове на том језику и прати вести. Ипак, за језик се случајно заинтересовала. Иако јој је српски одлично ишао, уписала је природно- математички смер у Гиманзији „Урош Предић”. Преломни тренутак у одабиру факултета била је стипендија коју је добила од Гете института у трећој години, и три недеље је провела у Немачкој.
„Почетком треће године имали смо прилику да у Гете институту полажемо за цертификат А2. Тамо сам отишла из чисте знатижеље, положила тест и заинтересовала се за језик. Постојала је могућност да напишемо саставе и да конкуришемо за стипендију, тако да сам ту прошла и добила прилику са другарицом са којом се иначе дружим отпутујем у Немачку. Тамо сам се ослободила и почела опуштеније да причам на немачком. Схватила да желим да студирам немачки и да ми се поред самог језика интересантна и њихова култура”, прича Јелена.
Пријемни за факултет спремила је, како каже са лакоћом, и била је 12. на листи примљених студената. Део испита – српски језик- није полагала захваљујући освојеном другом месту у четвртој години на Републичком такмичењу.
Као и током читавог школовања и професори на факултету јој излазе у сусрет и увеличавају јој материјал јер због малог процента вида, када чита користи двоструке наочаре, а слова морају да буду крупна. Највише јој одговора да учи током дана, а вештачка светлост јој умара очи. Јелена ипак каже да је научила да живи са овим проблемом, и да јој приликом учења треба више времена него другим студентима. Ипак, она својом упорношћу, вољом и инталигенцијеом веома успшено то правазилази.
Јеленина мајка је учитељица у ОШ „Бранко Радичевић”, коју је похађала и Јелена, и потврђује да је она имала подршку учитељице, али и свих наставника и другара из разреда. Основну школу завршила је као ђак генерације, а посебно су јој добро ишли српски, биологија, хемија из којих је ишла на такмичења. У средњој школи придружила се Центру за таленте „Михајло Пупин”.
„Сви наставници су се трудили да Јелени олакшају процес образовања. Тада мрежа услуга за децу са инвалидитетом није била развијена, тако да смо сви радили спонтано према свом осећају, на свој начин, али није било наставника који јој није изашао у сусрет. Она је то својим радом узвраћала, и није јој никада био проблем да све обавезе испуни”, објашњава Смиља Абрамовић.
Јелени је много значила подршка личног асистента којег је имала у трећој години Гимназије.
Шест месеци сам имала личног пратиоца, девојку која ми је записивала лекције на часовима, али ми је читала и лектиру, што је за мене било од непроцењивог значаја. Искрено, мислим да не бих сама могла, поред других обавеза, да прочитам лектиру која је била баш обимна. Њена помоћ ми је стварно много значила, па сам се након што је она отишла мало и опустила, и било ми је тешко да се вратим у ритам. Међутим, ту су били моји другови из одељења који су ми помагали, као и професори који су ми пружали максималну подршку, каже Јелена.
Због својих успеха 2013. године, када је завршила прву годину Гимназије, проглашена је за најбољу средњошколку оштећеног вида у нашој земљи, и од Савеза слепих и слабовидих Србије добила лаптоп с говорним програмом.
На питање одакле црпи вољу и енергију за учење и како постиже сјајне резултате Јелена скромно одговара:
„Перфекциониста сам по природи и волим да завршим оно што започнем. Никад ме нико није терао да се трудим и учим, али мој карактер је такав – упорна сам и истрајна”.
Као прави борац прошла је кроз тешке периоде и повремено неразумевање. Ипак, Јелена наводи да је успела да се избори са тим и снашла се.
Наша саговорница објашњава на какве препреке наилази у свакодневном животу. Она каже да иако не види добро, ипак се не ослања само на звук приликом преласка пешачког прелаза. Међутим, Јелена објашњава да семафори, поготово у центру, на највећим раскрсницама нису довољно јаки, тако да би било добро да надлежни покушају да унапреде и побољшају светлосну сигнализацију.
Такође, наводи да су обавештења на огласним таблама у јавним установама написана у највећем броју случајева ситно, због чега она не може да их прочита.
Упркос свему, јунакиња наше приче наставља крупним корацима да следи своје снове, и да тражи своје место под сунцем, рушећи пред собом границе, предрсуде и баријере.
Текст је настао у оквиру пројекта „Мрежа пријатеља инклузивног образовања – медијски допринос развоју инклузивнијих заједница у Србији“, који спроводе ЦИП – Центар за интерактивну педагогију (ЦИП Центар) у сарадњи са Фондацијом за отворено друштво Србија. Ставови и мишљења изнети у овом тексту не одражавају нужно ставове ЦИП Центра и донатора.