Детаљи из живота Дејана Небригића: екцентрик, мировни активиста, борац против система
Дејан Небригић рођен је у Панчеву, 29. децембра, 1970, а тачно 29 година касније, 1999. године, убијен је у родном граду. Био је борац за људска права, и права ЛГБТ популације, један је од оснивача ЛГБТ покрета у Србији, и прва је особа декларисана као геј.
Заједно са лезбејском активисткињом, Лепом Млађеновић 1990. године, са још двадесетак активиста, учестовао је у организовању прве геј и лезбејске организације у Србији, Аркадије.
Бавио се и мировним активизмом, писао је позоришне критике, филозофске есеје, а био је уредник и неколико часописа. Један је од оснивача мировног часописа „Пацифик“, у коме је током 1992. и 1993. године уређивао геј и лезбејску секцију. Сарађивао је са организацијом „Жене у црном“ и уређивао часопис „Жене за мир“.
Године 2000. Небригић је постхумно добио интернационалмну награду Фелипа де Соуза, коју додељује ИГЛХРЦ за ЛГБТ активизам.
О њему се ових дана поново прича јер је наш суграђанин Бранислав Принцип награђен за документарни филм „Слутња анђела“ који говори о Небригићевом интересантном и екцентричном животном путу. Документарац је добио признање Noizz, за филм о коме се највише говори, на међународном фестивалу ЛГБТ филма „Мерлика“, који је одржан по девети пут у Београду, од 7. до 13. децембра.
У њему су изнети мање познати детаљи из живота Дејана Небригића, о којем сведоче његови пријатељи и сарадници. До бележака, фото и видео материјала, није било лако доћи, каже Бранислав Принцип, аутор филма.
„Остало је доста тога иза Деајана. Његови родитељи су умрли, и не зна се где је велики део његових списа завршио. Једва сам пронашао један кратак снимак из интервјуа за ТВ Мрежу, а доста су ми помогли и људи из организација „Жене у црном“ и „Фонд за хуманитарно право“, који су ми уступили материјал који нигде другде нисам могао да нађем. Много детаља изнели су његови пријатељи и сарадници који су говорили у филму“, прича Принцип.
Небригићева песма „Три анђела“, послужила је аутору филма као инспирација за назив. Такође, Принцип прича како је од Дејана једном приликом добио фигуру Икара, који га симболички подсећа на његов живот.
Дејана је како каже упознао неколико година пре његове смрти, и многе детаље о њему је сазнао и сам из сведочења његових најближих. Додаје да је овим филмом желео да Дејана Небригића сачува од заборава.
„Он јесте познат по геј активизму и као прва геј декларисана особа, међутим он није био само то. Бавио се и књижевним позоришним радом, активизмом, али мислим да је најзначајнија та његова побуна против система и против неких друштвених вредности. Он је био сам у томе, а јако је много урадио и гласно се чуо у време када није било слободних медија, ни интернета. Дејан је човек који је бескомпромисан у свом начину живота и није се плашио ником да покаже свој идентитет. Данас људи би хтели неке промене, али увек очекују да ће то неко други да уради за њих, док је Дејан био симбол борбе и отпора“, објашњава аутор филма.
Дејанову природу најсликовитије описује један догађај, који је испричан и у филму. Наиме, једном приликом када је Добрица Ћосић излазио из зграде Акедемије наука, Дејан му је пришао и пљунуо испред њега, чиме је хтео да покаже неслагање са његовима ставовима и политиком.
„То је баш слика његовог понашања, о свему је имао став и морао је да га искаже“, кометарише Бранислав Принцип.
Према речима нашег саговорника, Небригић је чак имао и термин за своју потребу да у сваком моменту буде као на сцени – да привлачи пажњу и непрекидно комуницира и са познатим и непознатим људима. Назвао ју је „театропатија“.
Иако није имао формално образовање, сви се слажу да је био инталигентан, образован и самоук. Доста је писао о филозофији, позоришту, и већ у његовим двадесетим годинама сматрали су га за зрелог критичара.
Ипак, имао је и своју мрачну страну. Није тајна да је желео да оконча живот, али га је ипак на крају убио Милан Лазаров, његов бивши партнер, симболично 29.12.1999. године, на његов 29. рођендан.
„Много је придавао значаја тим случајностима и датумима. То се види у његовим дневницима, есејима. Из изјава саговорника и садржаја тестеманета, који је послао најближим људима неколико месеци пред смрт, види се одређена његова намера да оконча свој живот. Он је планирао самоубиство, али не мислим да је режирао своју смрт, како сматрају. Пред крај живота је постао религиозан, писао је есеје усмерене према религији“, наводи Принцип.
Филм се бави и чином убиства. Принцип каже да је убиство било лични однос два младића, али да је његова смрт узбуркала тадашњу јавност. Реаговали су и власт и опозиција. Први су покушавали да убиство доведу у везу са Дејановим антридржавним деловањем и спољним факторима, а с друге стране тадашња опозиција је одбацивала ту тезу. Све то је одражавало однос друштва према Дејану и ЛГБТ популацији.
Због своје сексуалне орјентације често је имао проблема. Тукли су га и проваљивали у стан, а због хомофобије повео је и судски процес против оца његовог пријатеља, који га је убио – Властимира Лазарова.
На питање да ли би га данас друштво више прихватило, Принцип одговара:
„Друштво га ни сад би ни сад прихватило. Али, и поред тога он је оставио снажан печат, и врло често ми се дешава да ме активисти за људска права, питају да ли знам Дејана када поменем да сам из Панчева. У региону је још препознатљивији и признатији, па на пример у Сарајеву постоји награда достигнућа у области људских права која носи његово име“.
Осим Бранислава Принципа филм у снимању филма учестововали су Ђурађ Шимића, сниматељи Сеад Богућанин и Вук Белић, док је Дејан Чанчаревић био наратор. Истраживало се и снимало два месеца, почетком ове године, а премијерно је приказан у јуну, у Београду. До сад је приказан на фестивалима у Љубљани и Копру, а намера аутора је да га представи и панчевачкој публици.
У публикацији о Дејану Небригићу „Бунтовник са разлогом“ коју је 2009. године издала организација „Жене у црном“ о њему пишу и наши суграђани.
Снежана Баралић Бошњак: „Излазак из сенке“
Биљана Регодић и ја смо од краја 1992. па до 1994. године припремале документацију, тражиле простор и окупљале жене око новог удружења „Центар за жене Исидора“. Када сам отишла из „Исидоре“, сазнала сам да са Биљаном сарађује један млади човек, врло амбициозан, гласан, а некад и бучан у изјашњавању и интерпретирању својих ставова. Сећам се да сам га први пут видела у нашем градском превозу када ме је Биљана упознала са њим. Нисам ни слутила да ће ме посетити 1998. године када сам била на функцији директорке Дома омладине.
Предложио ми је да организујемо трибину у оквиру тадашње Кампање против хомофобије „Излазак из сенке“. Наравно да сам знала да је тема осетљива, па сам му предложила да то организујемо са ученицима гимназије, односно да разговор модерира тадашњи ученик трећег разреда Урош Михајловић. Дејан је обезбедио за саговорницу уважену Жарану Папић, мислим да је био и Душан Маљковић, као и једна активисткиња из Белгије, не могу да се сетим њеног имена. Трибина је била врло посећена и успешно организована, а Дејан без обзира што он није водио разговор био задовољан што се такав догађај одржао у његовом граду. После те трибине и током наредне године Дејан је врло често свраћао у нашу установу и волео да разговара отворено о свом статусу јавно декларисаног геј активисте, али пре свега активисте који је промовисао културу мира и био храбар да се у тим временима и у таквим околностима не плаши и не стиди да јасно изговара своје ставове.
Као и већина младих у том периоду био је несхваћен и као млади интелектуалац. Волео је понекад отворено да говори и о својим емоцијама и неузвраћеним љубавима, тако да је испољавао и несигурност и сталну потребу да буде прихваћен и вољен. Без поговора сам пристала да у просторијама Дома омладине сазове конференцију за штампу на којој је указао да је он први који у историји судске праксе подноси приватну тужбу против хомофобије против нашег суграђанина који му је претио зато што се дружио са његовим сином, који га је и 1999. године и усмртио.
Била сам на његовој скромној сахрани са свега неколико људи. Његова мајка је тада изговорила речи којих се и данас сећам: „Ево ти другарице која те није могла сачувати“. Наравно да се увек преиспитујем колико сам као грађанка, као тадашња директорка једне установе културе за младе, помогла да се Дејанова борба за људска права, посебно права уважавања различитости, као и антимилитаризам, остварују у нашој локалној заједници. Мислим да сам крајем деведесетих била храбрија и одлучнија да му помогнем да и у својој средини делује и буде видљив, а не само у Београду.
Из садашње перспективе, нисам довољно учинила да се његов случај расветли (чињеница је да је његов убица осуђен на само 4 године), као и да ту његову храброст, доследност и упорност у исказивању свог идентитета кроз његово бескомпромисно деловање преточимо у локални активизам и сачувамо позитивну успомену и сећање на Дејана Небригића, нашег суграђанина.
Мислим да му цивилни сектор у Панчеву то дугује, како би Дејан могао да заузме адекватно место у култури сећања нашег града који је представљао светлу тачку антиратног отпора током деведесетих.
Нандор Љубановић: „Бити „невидљив“ значи не постојати“
Дејан ме научио да бити „невидљив“ значи не постојати. Испричао ми је „Легенду о Геј Исусу“. Његов мото „лично је политичко“ сам разумео као радикално, да је раздвајање личног од политичког лажно: један од извора насиља, опстајање неправедног (читај нехуманог) система, негирање права на различитост и идентитет. Лично, политичко, породица, држава – један су свет. У свом ангажману, ја сам придодао антифашистичком и антиратном активизму феминистички и геј активизам.