Светски дан превенције самоубистава, 10. септембар

Десет самоубистава у Панчеву у 2018. години

Србија једна од водећих земаља у свету по броју људи који дигну руку на себе

Ове године се по други пут 10. септембар, Светски дан превенције самоубистава, обележава под темом: „Радимо заједно како би се предупредило самоубиство“ и она ће се задржати у кампањама и наредне године. Тема је изабрана како би се истакао суштински елемент за ефикасну глобалну превенцију самоубиства – сарадња.

Превенција самоубиства и даље остаје свеприсутни изазов. Сваке године, самоубиство је међу 20 водећих узрока смрти у свету међу људима свих узрасних доби. Одговорно је за преко 800.000 смртних случајева, што је еквивалентно једном самоубиству сваких 40 секунди, саопштавају из Завода за јавно здравље Панчево.

Статистика стопа самоубиства у Србији (Војводини) и другим државама

У Србији је стопа самоубиства износила 13,5/100.000 становника 2018. године, односно 949 случајева (720 мушкараца наспрам 229 жена).

У Војводини је у 2018.години број самоубистава био 305 случајева, од тога у Јужнобанатском округу 33, а у Панчеву 10 случајева, према подацима достављеним Заводу за јавно здравље Панчево.

Индикатор распрострањености самоубиства на одређеној територији назива се стопа самоубиства и представља број извршених самоубистава на 100.000 становника.

У Србији 2016. године стопа самоубиства износила је 13,6 и сврстава нас у водеће земље по броју самоубистава у свету. Нарочито је забрињавајуће стање у Војводини, у којој је стопа самоубистава у 2016. години била 15,3 (288 самоубистава укупно), али се запажа значајан тренд пада стопе у последњих 15 година (са 29,6 – 2000. године на 15,3 – 2016. године на 100.000 становника). Иако је стопа самоубиства у Војводини у опадању, и даље је висока, јер према подацима Светске здравствене организације из 2012. године,стопа самоубиства у Европи износи 13,8/100.000 становника.

Стопе самоубиства се значајно разликују у различитим државама. Према извештају Светске здравствене организације, стопе самоубиства су највише у земљама источне Европе, укључујући Литванију, Естонију и Руску Федерацију. У овим земљама стопа самоубиства се креће од 45 до 75 на 100.000 становника. Најниже стопе самоубиства забележене су у медитеранским земљама и у доминантно католичким земљама Латинске Америке (Колумбија, Парагвај) и у Азији (Филипини) и у муслиманским земљама (Пакистан). Ове земље имају стопу самоубиства испод 6 на 100.000 становника. У развијеним земљама Северне Америке, Европе и Аустралоазије, стопе самоубистава се налазе између ова два екстрема, крећући се од 10 до 35 на 100.000. Подаци за многе земље Африке и Јужне Америке нису доступни.

Спречавање самоубиства је често могуће и било ко може бити кључан у томе. Можете утицати на промену околности као члан заједнице – као нечије дете, пријатељ, колега или комшија. Много је ствари које можете учинити сваког дана, али исто тако и на сам Светски дан превенције самоубиства. Можете утицати на повећање свесности о овој теми, едуковати себе или неког другог о узроцима и упозоравајућим знацима самоубиства, показати саосећање и бригу за оне који су под одређеним ризиком у вашој заједници, преиспитивати предрасуде о самоубиству, суицидалном понашању и проблемима са душевним здрављем и делити сопствена искуства.

Свако може допринети спречавању самоубиства. Суицидно понашање је универзално, не зна за границе, утичући на све.

Уколико сте приметили да особа коју познајете пати, ако посумњате да губи вољу за животом, понудите јој разговор. Потребно је да јој покажете да није сама.

Поставите се у позицију те особе и  то ће вам помоћи да боље разумете кроз шта пролази, а и помоћи ће вама да реагујете на природан начин.

Будите пажљив и непристрасан слушалац. Не критикујте је, не моралишите, не сажаљевајте и немојте да јој говорите шта је најбоље за њу да уради. То може да је затвори и удаљи од даље комуникације.

Важно је да покажете да особу прихватате такву каква јесте.

Покажите да саосећате са њом, будите топли и стрпљиви. Немојте се устручавати да поставите питање о самоубиству. Не можете јој “усадити ту идеју у главу”, а уколико заиста размишља о самоубиству, осетиће олакшање што са неким може да подели тешко бреме.

Ако вам особа каже да размишља о самоубиству схватите је озбиљно. Немојте покушавати да је “развеселите”, ни утешите тако што ћете омаловажити проблем (“ма проћиће ти то”, “није то тако страшно”). Немојте се усредсредити на решавање проблема (савети, примери других у сличним ситуацијама и др.) или држати слово о вредности живота и праву на самоубиство.

Будите стрпљиви; толеришите тишину. Особи која се бори са суицидним осећањима понекад је врло тешко да о њима прича, па јој треба дати времена да објасни како се осећа.

Ако сумњате (и ако утврдите) да је особа суицидна, врло је важно да утврдите да ли има план самоубиства и да ли има средства да тај план оствари, јер то говори о висини суицидног ризика. Не остављајте је саму. Склоните све предмете којима би могла себе да повреди.

Помозите јој да схвати да су проблеми РЕШИВИ и да постоје друге алтернативе осим самоубиства. Помозите јој да схвати да неподношљиви унутрашњи доживљај који има неће трајати вечно, и да самоубиство не мора бити решење.

Нажалост, већини људи је врло непријатно да разговарају о самоубиству. У нашој култури је то табу-тема и друштво углавном игнорише постојање проблема. Али чињеница је да у свету готово милион људи годишње изврши самоубиство. Зато се не треба устручавати да понудите помоћ ономе коме је потребна!

Знаци упозорења

У литератури се често наводи импулсивност као једна од карактеристика особа које су извршиле или покушале самоубиство. Међутим, велики број појединаца који су извршили или покушали самоубиство, претходно су интензивно размишљали о томе, одлучујући се да ли да то учине и планирајући како, када и где. Зато је јако важно знати да се знаци овог процеса често могу препознати и да се може понудити или потражити помоћ.

Истраживања су показала да 8 од 10 људи који изврше самоубиство неко време пре смрти показују неке од следећих знакова:

  • промене личности – тужни су, повучени, осетљиви, нервозни, уморни, неодлучни, безвољни, некад узнемирени и хиперактивни;
  • промене понашања – не могу да се сконцентришу на посао, школу, редовне обавезе, незаинтересовани су за свој изглед;
  • промене у спавању – претерано дуго спавају или имају несаницу, буде се јако рано ујутру, имају ноћне море;
  • промене у навикама исхране – немају апетита и слабе, или превише једу;
  • губе интересовање за пријатеље, секс, хобије, уопште активности у којима су раније уживали;
  • много брину – о новцу, болести (правој или умишљеној);
  • плаше се губитка контроле, да ће „полудети“, да ће повредити себе или друге;
  • оптерећени су осећањем кривице, стида, самомржње;
  • немају наде за будућност – „никад ми неће бити боље, увек ћу се овако осећати“;
  • злоупотребљавају дроге или алкохол, интензивирају пушење;
  • недавно су изгубили вољену особу (смрт, развод, раскид…) или нешто друго што им је важно (посао, новац, статус, самопоуздање, самопоштовање, веру…);
  • сређују своје послове, дугове, поздрављају се са пријатељима и родбином, поклањају вредне личне ствари;
  • имају суицидалне импулсе, идеје, изјаве, планове, раније покушаје самоубиства;
  • понашају се на начин који може бити опасан (неопрезни су у саобраћају, возе под дејством алкохола…);
  • били су или јесу жртве злостављања (психичког, физичког или сексуалног);
  • учествују у кривичној истрази / одлазе у затвор или излазе из затвора.

Наравно, свака од ових карактеристика, сама по себи, не мора ништа да значи, али комбинација неколико њих често упућује на то да постоји ризик да ће особа извршити самоубиство (извор: https://www.centarsrce.org/znaci_upozorenja.php).

Сваки губитак живота представља губитак нечијег партнера, детета, родитеља, пријатеља или колеге. На свако самоубиство долази око 135 људи који претрпе интензиван бол или су на други начин погођени. То чини 108 милиона људи годишње који су дубоко погођени суицидалним понашањем.Суицидално понашање укључује самоубиство али и суицидално размишљање и покушаје самоубиства. На свако самоубиство долази 25 људи који га покушају и много више оних који имају озбиљна размишљања о суициду.

Самоубиство је резултат конвергенције генетских, психолошких, социјалних, културних и других ризичних чинилаца, понекад удружених са искуством трауме и губитка. Људи који одузму себи живот представљају неуједначену групу, са јединственим, сложеним и вишеструким узрочним утицајима који претходе самом завршном чину. Таква хетерогеност представља изазов за експерте који се баве превенцијом самоубиства. Ови изазови се могу превазићи усвајањем приступа у превенцији који је на више различитих нивоа и кохезиван.

Неке од конкретних мера које се предлажу за превенцију самоубиства су следеће:

  • Обука особља из примарне здравствене заштитеза рано идентификовање (PHQ-9 скрининг-тест и специјалистички психијатријски преглед), адекватан приступ лечењу менталних поремећаја који су значајно повезани са појавом самоубиства, али и запослених у школама, полицији и јавности уопште (примећивање и реаговање на понашање које указује да особа размишља о самоубиству);
  • Контрола приступа средствимакојима се суицид може извршити (контрола поседовања ватреног оружја, продаје пестицида, седатива… ограничење приступа мостовима и високим грађевинама са истицањем порука дежурних теле-апел центара за помоћ у кризи итд);
  • Оснивање центара за интервенцију у кризикоји су лако доступни корисницима (нпр. СОС телефонске службе, психолошка саветовалишта);
  • Рад са ризичним групама(преживели чланови породице, адолесценти, затвореници…)
  • Одговорно извештавање медијао самоубиству – постоји читав низ упутстава о томе како би медији требало, а како не би требало да извештавају о самоубиству. Свакако је потребно избегавати објављивање фотографија особа које су извршиле самоубиство и места где је оно извршено, избегавати извештавање о детаљима употребљеног метода и никако сензационалистички извештавати о самоубиству (насловница, велика слова, употребљавати опис „успешно извршено“ итд).

Предрасуде

Највеће препреке у превенцији суицида резултат су незнања. О самоубиству се говори мало или кроз систем предрасуда – тако се суицидне особе често перципирају као кукавице и слабићи, грешници, манипулатори и сл. Овакво социјално обележавање (стигматизација) додатно изазива осећања срама, страха и кривице код суицидалних особа, што их спутава да гласно затраже помоћ. Социјалним обележавањем погођене су, не само суицидалне особе, већ сви који имају проблема са менталним здрављем.

 

 

 

Оставите коментар

PANpress
%d bloggers like this: