ВОДИЧ КРОЗ ЖИВОТ

Да ли децу треба кажњавати?

Захтеви морају бити јасни и примерени узрасту детета

Васпитање је процес који треба да припреми дете за самосталан живот. Како ћемо своју децу васпитавати зависи од много фактора, од стила васпитања који су наши родитељи примењивали, од нашег система вредности и од утицаја околине.

Начин како долазимо до жељеног циља се разликује од породице до породице.

Технике које се користе у васпитању су захтев, награда и казна.

Родитељи код деце награђују жељена понашања како би их деца усвојила и кажњавају нежељена понашања да би их елиминисали. Свака породица има своја правила и своје навике које дете треба да усвоји. Дете треба да зна шта се од њега очекује да би могло да поштује правила. Због тога су у васпитању, поред награде и казне, важни и захтеви који се постављају пред дете. На дневном нивоу је добро да родитељи у једнакој мери користе и захтеве и награде и критике.

Захтеви морају бити јасни и примерени узрасту детета. Уколико су захтеви прениски, дете неће развити радне навике и бице размажено. Уколико су захтеви превисоки, дете ће бити несигурно и без самопоуздања.

Похвале треба упућивати на личност и понашање детета, али оне морају бити реалистичне да не би дошло до инфлације похвала. На пример, похваљујемо понашање које желимо да дете учврсти, али кад овлада њиме, престајемо са похвалама и прелазимо на друго понашање. Честе и претеране похвале и награде могу довести до недостатка жеља код деце. Награде могу бити и материјалне, међутим, морају бити примерене понашању, али награда је и осмех и загрљај.

Ми увек кажњавамо децу кад смо љути, а љутња је захтев да дете промени понашање. Кажњавање треба да иде у неколико корака. Прво информација због чега смо љути, затим претња казном, затим ако дете наставља да се понаша на нежељн начин, казна. Уколико родитељ одреди казну мора да истраје у њој. Због тога она мора да буде примерена прекршају и везана за нежељено понашање како се не би десило да цела породица буде кажњена. На пример „нећеш ићи на море ако не будеш одличан”. Казна мора имати директне последице за дете, а не за родитеље. Није добро рећи „полудећу због тебе” или „разболецу се због тебе”. Никако није добро применити као казну игнорисање. Код деце ова казна ствара дугорочне последице.

Када похваљујемо или критикујемо, то треба да буде у сагласности са оним што говоримо, као и наш израз лица, тон и држање. Деца више реагују на невербално понашање него на оно што говоримо. На пример ако кажемо детету да не сме да псује и ако се насмејемо кад опсује, оно неће престати.

Неки родитељи не хвале децу да их не би покварили, неки не кажњавају децу да их не би малтретирали, неки имају очекивања, али их не формулишу у захтеве па деца не знају ста су правила. Најбоље је примењивати и похвале и казне и захтеве у истој мери, и успех неће изостати.

Svetlanka

Пише: Светланка Кнежевић, психотерапеут

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress