Црна рука као метафора безакоња

🔊 Слушај текст

Ниједна статистика није довољна, ниједан извештај овдашње или међународне организације у последњих годину и по дана не покрива све могуће нападе на новинаре и новинарке. Kако време одмиче, вербалних и физичких напада је све више, па се налазимо у ситуацији да Србија не да постаје, већ је једна од најопаснијих држава у Европи за бављење професионалним и независним новинарством. То су констатовали и чланови међународних новинарских организација Мисије Савета Европе који су боравили у Србији крајем марта.

Како преноси Н1, представници ове мисије наглашавају да је број напада на новинаре и новинарке од новембра 2024. учетворостручен, а само су три особе процесуиране и осуђене због физичких напада и претњи смрћу, претњи силовањем, што потврђују и подаци Врховног јавног тужилаштва.

Драма или фарса

Независни медији и локални новинари и новинарке многе претње и узнемиравања не пријављују, јер су свесни чињенице да нису сви догађаји који их угрожавају и кривична дела. Како истиче експерт за медијско право Вељко Милић из Независног друштва новинара Војводине, ако неки догађај није описан у Кривичном законику, онда није кривично дело.

„Правило у кривичном праву јесте да не може широко да се тумачи, нити да се дају интерпретације кривичних дела која су ту прописана. И то уско тумачење Кривичног законика служи да би заштитило и нас кад бисмо се нашли на удару закона, када би се водили кривични поступци против нас. Да не би неко могао широко да тумачи та кривична дела, да наше речи уподобљава онако како му одговара”, објашњава Милић.

Међутим, додаје он: „Сведоци смо да се у последњих годину дана много шта не поштује. Када су у питању нека лица, Кривични законик се и те како широко тумачи, да се кривична дела растежу до границе пуцања како би се неки људи ставили иза решетака и склонили са улице.”

С обзиром на то с каквим се све недаћама сусрећу колеге и колегинице, од озбиљних притисака, хапшења и физичких напада до отказа, појава „Црне руке” у инбоксу нашег суграђанина и научног новинара Слободана Бубњевића у октобру прошле године наизглед није била ништа посебно, те јој није придавао много значаја.

Како је Бубњевић прокоментарисао овај догађај на Фејсбуку, бизарно је коришћење Црне руке у оваквој организованој кампањи застрашивања.

„Они који ’блокадере’ сваки дан криве да су ’терористи’ овде се крију иза назива најпознатије терористичке организације из наше историје. Притом, реч је о војно-герилској организацији тадашњих официра, а потом ђака и студената, која се борила (па у тој борби, упс, изазвала Први светски рат) за слободу балканских народа и којој би вођа нашег издајничког режима данас вероватно био прва мета.”

Са њим би се сложио и новинар Милош Васић, који је овај феномен коментарисао још пре 15 година за хрватски tportal случају претњи смрћу Вуку Драшковићу, описавши Црну руку као дежурну патриотску бабарогу. Она је, каже Васић, „вишеструко згодан потпис за анонимне хуље, због повијесног и психолошко-симболичког набоја које има у Срба. То је, наиме, постао колоквијални назив за уроту официра који су извели Мајски преврат 1903. и сабљама и револверима искасапили тадашњег краља Александра Обреновића и краљицу Драгу (рођ. Машин)”.

Позивање на Црну руку, тврдио је Васић, позивање је скоро па на архетип: „Друга је ствар то што се некадашња трагедија или драма сада јавља као фарса.”

Црна рука свезнајућа

Порука која гласи „прочитај, црна рука те је обележила, пријатељ” није стигла само на адресу новинара Слободана Бубњевића. У септембру 2025. најпре ју је добила професорка Филозофског факултета у Новом Саду Смиљана Милинков, а потом и чланови Анкетне комисије за пад надстрешнице, који су уједно и професори Београдског универзитета, Огњен Радоњић и Владан Кузмановић, као и доцент на Факултету инжењерских наука у Крагујевцу Вукашин Славковић.

Ова организована кампања настављена је у децембру, када је идентичну претећу поруку на службени мејл добила и професорка Филозофског факултета у Новом Саду Аријана Лубурић Цвијановић, па потом у фебруару, када је исти садржај стигао и народној посланици Славици Радовановић, која је од министра полиције Ивице Дачића затражила заштиту. У исто време, на мети тзв. Црне руке нашла се поново Смиљана Милинков, шефица Одсека за медијске студије на Филозофском факултету у Новом Саду, као и доцент Стефан Јањић и асистенткиња Ксенија Павков.

Забринута за своју безбедност, Милинков је претњу пријавила полицији одмах по добијању прве поруке – сачињена је службена белешка и речено јој је да ће пријава бити прослеђена тужилаштву за високотехнолошки криминал. Другог пута, колеге и колегинице са катедре затражиле су од полиције и тужилаштва да хитно реагују и предузму све мере како би открили ко стоји иза тих застрашујућих претњи. Иначе, њихове колеге дигитални форензичари прикупили су податке о кориснику који стоји иза тих претњи и предале их надлежном тужилаштву, међутим, њихово залагање није имало никаквог учинка.

Независно друштво новинара Војводине огласило се овим поводом и упозорило да се „ћутањем институција на претње насиљем свима који штите интегритет професије, људска права и основне демократске постулате нормализује безакоње”. Оно је упозорило и институције, као и њихове представнике, да саучествовањем у суспензији закона, производњи насиља и прогону грађана и грађанки служе организованом криминалном подухвату:

„Ако се без икаквих последица може претити универзитетским професорима, новинарима и политичким неистомишљеницима, онда у таквој земљи нико и нигде није безбедан. И тога грађани морају бити свесни.”

Озбиљне претње се релативизују

Сведоци смо застрашујућих таргетирања новинара и новинарки, посебно на локалу; медијских кампања које се непрестано воде против њих или се пак против њих подижу SLAPP тужбе како би се још више изнурили и исцрпли финансијски. Такозвани политички моћници не заборављају да су локални медији на првој линији у одбрани јавног интереса и да се, најчешће захваљујући личном ентузијазму и посвећености, супротстављају корупцији и злоупотреби моћи.

„Такви напади имају директан ефекат: троше енергију, стварају страх и уводе аутоцензуру. Људи почињу да вагају шта ће објавити, колико далеко смеју да иду а да не упадну у ризик да ће завршити у затвору, бити засути милионским SLAPP tužbama или се наћи на удару ботова и дигиталних силеџија. То није апстрактан проблем – то је конкретно сужавање простора за професионално новинарство, који је у Србији већ сведен на статистички минимум. Ипак, упркос томе, знатан број новинара наставља да ради свој посао, али по знатно већој личној цени. У овој данашњој Србији то више није само ствар професионалне, већ и моралне обавезе према интересу јавности”, објашњава Ана Лалић Хегедиш, директорка Независног друштва новинара Војводине.

Поред колегијалне помоћи, Независно друштво новинара Војводине пружа новинарима и новинаркама конкретну подршку: бесплатну правну помоћ у случајевима претњи и напада, стручну психолошку подршку за оне који су изложени дуготрајном притиску, као и обуке из дигиталне безбедности.

НДНВ реагује јавно, документује случајеве, врши притисак на институције и обавештава релевантне иностране инстанце о свим случајевима угрожавања безбедности новинара. То је, како каже Ана Лалић Хегедиш, комбинација непосредне заштите и системске борбе, кроз константно алармирање јавности, јер је она неретко наш једини штит.

Када је реч о учинку многих пријављених случајева онлајн-напада, претњи и застрашивања, директорка НДНВ-а каже да су они ограничени, па и занемарљиви:

„Пријављивање јесте изнимно важно јер оставља писани траг и својеврстан притисак, али реакције институција су споре, селективне или потпуно изостају. Једноставно, живимо у земљи заробљених институција, укључујући и судску власт.”

На примеру кампање „Црна рука те је обележила” јасно се види да се озбиљне претње релативизују или игноришу, да се нормализује зло и безакоње и да се ствара атмосфера у којој се гласноговорници кажњавају како би се систем страховладе и репресије одржао.

Генератор напада: политички врх

Насиље је толико нормализовано и релативизовано да нас мало шта може изненадити, а ипак, мало-мало па нас изненади. Полицајци не само што нетремице гледају и изигравају статисте док батинаши насрћу на грађанство, активисте и новинаре већ све чешће и континуирано спроводе насиље.

Честе су и интензивне кампање застрашивања и таргетирања новинара и новинарки, медија, али и удружења новинара. Као да живимо у некој другој реалности, а не овој у којој живимо, недавно смо чули како Србија остаје посвећена унапређењу слободе изражавања и безбедности новинара. О томе је актуелна председница Скупштине Ана Брнабић писала Савету Европе.

Ту „посвећеност” Ана Лалић Хегедиш, директорка Независног друштва новинара Војводине, оцењује као врхунац лицемерја и безобразлука.

„Та наводна посвећеност само је још једна у низу неистина којима режим покушава да ’замаже очи’ европским институцијама, срећом углавном безуспешно. У пракси, кључни генератор притисака и напада управо је политички врх и владајућа партија (намерни оксиморон). Када највиши државни функционери таргетирају новинаре, то се директно прелива на терен – кроз претње, кампање блаћења и физичке инциденте. Не може се говорити о унапређењу безбедности док се истовремено производи атмосфера у којој су новинари легитимна мета, а које представници власти називају ’инсектима’, ’издајницима’, ’багром’, ’плаћеницима’…”

То преливање на терен може се огледати на разне начине, а сваки догађај само је демонстрација силе у малом. Онлајн-претње, кампање блаћења и дигитално насиље постали су, тврди Европска федерација новинара, један од најозбиљнијих изазова за медијске слободе у Европи, а посебно на Западном Балкану.

Вучић – предатор слободе медија

Угрожавање безбедности, претње смрћу, физички напади, неоснована и незаконита праћења, SLAPP тужбе, хакерски напади, таблоидне кампање дириговане из „центара моћи” недвосмислено указују на то да се обрачун са новинарима и новинаркама континуирано наставља од деведесетих година и да се реторика у јавном дискурсу није умногоме променила. О нерешеним убиствима да и не говоримо. На ограниченом узорку медија и актера, Фондација „Славко Ћурувија” забележила је од 1. августа прошле године до 31. јануара ове године најмање 834 вербална напада високих државних званичника на критички оријентисане медије, а највећи број напада од почетка мониторинга констатован је прошлог месеца. НУНС је у марту забележио 30 инцидента, а многи новинари и новинарке били су изложени насиљу на терену док су извештавали с локалних избора по Србији.На основу поднетих кривичних пријава, само у јануару и фебруару формирано је 25 предмета у јавним тужилаштвима, на штету 23 оштећена лица.Сасвим је јасно и забрињавајуће зашто је Србија рангирана 95 места испод Норвешке у Светском индексу слободе медија Репортера без граница. А сасвим је јасно и зашто је Александар Вучић на листи Репортера без граница као предатор слободе медија.

Текст је настао у оквиру пројекта „Медијска стратегија по мери грађана 2025 – 2031“, који подржава Европска комисија, а спроводе га чланице Коалиције за слободу медија: Асоцијација локалних и независних медија „Локал прес“, Асоцијација медија (АсМеди), Асоцијација онлајн медија (АОМ), Независно удружење новинара Војводине (НДНВ), Независно удружење новинара Србије (НУНС), Фондација Славко Ћурувија и ГС КУМ Независност, у периоду од марта 2025. до фебруара 2027. године

За садржај овог текста искључиво је одговорна редакција која је текст припремила и ни под којим условима се не може сматрати да одражава ставове Европске уније.