Циљеви васпитања
Млади људи кад добију дете налазе се пред тешким задатком-како бити добар родитељ. У том тренутку немају ни искуства ни знања о родитељству. Сваки родитељ има своје искуство које носи из своје породице, али поставља себи питање: да ли желим да будем онакав родитељ какви су били моји тата и мама. Тада обично кажу – не желим да поновим њихове грешке, али не знам како то да избегнем.
Партнери који постају родитељи потичу из различитих средина, имају различите системе вредности. Први корак је да се они договоре шта им је циљ, шта желе да постигну васпитањем. Што више ускладе своје циљеве, мање ће бити неспоразума и сукоба око васпитања деце. Циљ који има већина родитеља је да припреме децу за самосталан живот и да их пусте да оду. Међутим, велике су разлике у мишљењима како доћи до тог циља је се родитељи разликују у захтевима и у очекивањима.
Разлика између захтева и очекивања је битна. Уколико родитељи имају очекивања која нису изражена у виду захтева може се догодити да буду разочарани ако се она не испуне. Очекивања нису добра јер су пасивна, као и нада да ће њихова деца успети у животу или уверење да ће генетика одрадити своје. Много боље је деци рећи шта од њих желимо и шта за нас значи успех, зато што ћемо тада заједно са њима ићи у правцу којим желимо.
Васпитање је активан процес који родитељи креирају, и они су одговорни за његов исход. Због тога је наш став да родитељи треба да поставе циљеве својој деци и да им при том упућују јасне захтеве, похвале кад их испуне и критике кад раде нешто што родитељи не одобравају. Проблеми настају када су циљеви превисоко постављени или прениско, а нарочито кад их нема уопште. Уколико захтевамо више него што дете може да испуни, односно ако су циљеви постављени превисоко, бићемо незадовољни његовим постигнућем и критиковаћемо га, а похвале му нећемо упућивати уопште, или врло ретко. Такав однос родитеља ствара код детета мишљење да није способно и довољно добро за своје родитеље. Оно ће и само себи постављати превисоке циљеве у животу које неће моћи да достигне и на тај начин ће формирати лошу слику о себи. Када су циљеви постављени прениско, такође није добро, јер дете стиче уверење да родитељи мисле како оно није способно за више и губи самопоуздање. У том случају не научи да користи своје способности које има, него одустаје код прве тешкоће.
Добро постављени циљеви су они који су у складу са узрастом детета, са његовим способностима и особинама личности. То значи да се циљеви мењају током одрастања и прилагођавају детету. Они морају бити изражени на детету разумљив начин, временски ограничени и са јасним правилима, шта следи ако их оствари, а шта ако не. Васпитање треба да изгледа као добра партија шаха са јасним правилима и у којој се тачно зна који потез доноси позитиван поен, а који негативан.
Пише: Светланка Кнежевић, психотерапеут