Пројекат „У мојим ципелама”

У огледалу желим да видим само жену, без иједног одраза мушкости

Како изгледа живот особе која мисли да је рођена у погрешном телу, описује нам наша суграђанка Вања Гајић

Вања Гајић је тридесетосмогодишњакиња која воли да вози бицикл, иде на пијацу и гаји мачке. Кинезима држи онлине часове енглеског, а када се одмара од наставничког посла, воли да игра игрице. То је једина страст које се није одрекла чак ни онда када је одлучила да живот промени из корена. Вања је рођена као мушко.

Никада нисам била феминизирани дечак, али сам врло рано схватила да се осећам као женско и да бих то волела да будем. То је у мени одувек чучало, али није било сасвим освешћено и није било признато од мене саме. Када сам тога постала свесна, са једно 8, 9 година, мислила сам да је то нешто погрешно, срамотно и неприхваћено од стране друштва, тако да сам то закопала у себи и нисам дозволила никоме да за то сазна”, почиње Вања сторију о себи.

Прве љубави и сексуалне везе донеле су јој анксиозност, панику и страх. Ни у тинејџерским годинама није дозволила себи да призна да је осећај сексуалности и рода битан проблем у њеном животу.

Ја сам то покушавала себи да представим као нешто што јесте део мене, али и као нешто што могу да проживљавам када сам сама. Родитељи ништа нису посумњали, а претпостављам да су, ако су икада и видели неке женске ствари у мом гардероберу, помислили да то припада мојим девојкама”, каже ова Панчевка.

То што је у своја четири зида имала моменте олакшања, у смислу депилације ногу, шминкања и облачења женске одеће, доводило је до осећаја стреса пред светом.

Никада нисам имала храбрости да се аутујем ниједној партнерки јер сам знала да ће то уједно бити и крај везе и крај живота каквог сам до тада знала”, искрена је Гајићева.

Ипак, све се променило када је у Амстердаму, где је била у посети пријатељу, упознала Зулу, родом Американку која је већи део живота провела у Европи.

„Допала ми се и врло брзо смо схватиле да та веза има потенцијал да прерасте у нешто више. Због тога смо се одлучиле на заједнички живот, а ја сам наивно поверовала да је то шанса да живим ”нормалан” живот. Међутим, чим је она дошла да живи са мном, у Србији, осетила сам се као да сам у кавезу и да више немам простора за свој двоструки живот. Кренуле су трзавице и проблеми и то је трајало једно годину и по дана”, прича Вања и додаје:

„Када сам схватила да смо пред раскидом и да ће она отићи, рекла сам себи да јој морам рећи истину јер је особа која то заслужује. Аутовала сам јој се 11. фебруара 2016. године и она је била мало изнанађена, али ме је подржала. Та њена подршка ми је толико значила јер сам осетила као да сам скинула огроман терет са леђа, а уједно ме је и толико охрабрила да сам малтене од те ноћи кренула у транзицију”

Први кораци били су прикупљање информација, а Вања је почела и да чупа обрве, пушта косу и сређује нокте. Желела је да кроз физичке промене наведе своју најближу околину да сама закључи да се Вања мења.

Прво сам се аутовала оцу, у августу те исте године. Он ми је рекао да треба да знам да ће ме родитељи свакако волети и да треба да живим онако како желим. Мајци сам истину саопштила у децембру и њена реакција је била нешто бурнија, почела је да плаче и да ме пита како и зашто то. Покушала сам да јој објасним кроз које процесе ћу проћи, али да промена пола неће довести до промене нашег односа, да ћу ја и даље остати њихово дете. После неког времена је све дошло на своје и данас ми се ужа породица обраћа у женском роду”, каже Вања.

И већина пријатеља је добро прихватила Вањино аутовање и жељу да промени пол.

Додуше, један другар ме је питао: Шта, желиш да будеш жена?! Је л си ти свесна да ћеш бити ружна жена?”, каже Вања са осмехом.

Са Зулом је остала у вези још две године. Није јој сметало да се Вања облачи као женско и да се шминка, али је Гајићева још увек осећала нелагоду да се у јавности појављује у феминем улози.

Зули сам бексрајно захвална на доброти, подршци, разумевању и толеранцији. Једно време смо имале идеју да оснујемо породицу иако сам ја трансродна особа, али смо на крају схватиле да то не можемо јер је она једноставно хетеросексуална, а ја сам геј. Остале смо у пријатељским односима, а ја сам, након раскида са њом, почела у јавности да се представљам као жена. Ватрено крштење било је на панчевачкој пијаци где сам се први пут у јавности појавила нашминкана и у женској гардероби, а продавци су ме ословљавали са ‘секо’ и ‘госпођице?'”, прича Гајићева.

Пре две године, Светска здравстева организација објавила је да се трансродност више не третира као ментална болест већ као сексуална инконгруенција (нескладност). У том смислу, у свету више није потребно да психијатар идентификује и додели шифру трансродној особи. У Србији је, пак, пракса другачија.

„Када се неко изјасни као трансродна особа, она креће на разговоре са психијатром. Ја сам првој психијатрици са којим сам разговарала рекла да нисам сигурна да ли желим и да оперативно променим пол, а она је то доживела као нетипичност и несигурност, па ме је уверавала да је закон такав да, ако не желим операцију, не могу ни да примам хормоне, што наравно није истина. Онда је она отишла у приватну праксу, а на њено место дошла друга психијатрица која је наследила њен приступ пацијенту. Мене су ти одласци код психијатра почели да фрустрирају, враћала сам се плачући и видела да ме то не води никуда, па сам чак и била решена да се распитам и почнем да узимам хормонску терапију на своју руку. Баш у том тренутку су се некако коцкице сложиле и мој случај је преузела трећа прихијатрица која је показала већи степен разумевања и предложила хормонску терапију”, каже Вања и додаје: Сада примам хормоне више од годину дана, а у децембру прошле године оперисала сам и Адамову јабучицу.

Осим тог хирушког захвата, Гајићева је естетски кориговала и усне, а то исто планира да уради и са носем. Ипак, на операцију пола још увек није спремна.

Један од разлога зашто нисам спремна да прихватим тај ризик је тај што познајем особу која је имала хирушку интервенцију која није баш најбоље прошла и сада нема функционалан орган, па ће морати да се подвргне још једној операцији. Друга, и много важнија ствар је та што ја јесам трансродна, али највероватније нисам транссексуална јер немам толику дисфорију према полном органу и полности. Једноставно, полни орган ми није толико битан за изражавање рода колико ми је битно да живим као жена и да ме други тако доживљавају – тврди Гајићева.

„Мој утисак је да се однос друштва према трансродним особама мења на боље, а у прилог томе говори и то што су усвојили закон који дозвољава промену пола без претходне операције. Раније је то било много ригорозније и особа је морала да оде на операцију или није била призната као трансродна “, истиче Вања.

На питање да ли као напредак у друштву види и одржавање Прајда, као и да ли на исти иде, Гајићева каже: Не идем на Прајд. Лепа је то идеја, али је то истовремено и лицемерје у смислу праћења европских вредности, а земља нам се по свим осталим основама распада. Ја сам више за то да се свако од нас лично ангажује, подржавам лични активизам. Ако ће ова моја прича некога да охрабри да изађе из ормара, биће ми драго. Опет понављам, нико не треба да живи у лажи и нескладу са собом.

А на питање да ли је она сада срећна и да ли је успела да пронађе свој мир, Вања одговара:

Срећна сам, али бих волела да дођем до тренутка у коме, ненашминкана и нага, гледам себе у огледалу и задовољна сам оним што видим јер видим само жену, без иједног одраза мушкости”.

Текст је настао у оквиру пилот пројекта „У мојим ципелама” који је покренуо сајт Панчево Си Ти

https://www.pancevo.city/heroji-svakodnevice/u-ogledalu-zelim-da-vidim-samo-zenu-bez-ijednog-odraza-muskosti/

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress