Разговор са Љиљаном Спасић, председницом НВО „Грађанска акција“ Панчево и добитницом награде „Освајање слободе"
Суочавање са прошлошћу јесте темељ наше будућности
Грађанска акција Панчево је протеклог месеца организовала два догађаја – трибину „Права грађана у Србији – на папиру и у ставрности“ на којој је гост између осталих био и Саша Јанковић, заштитиник грађана и обележавање 24 године од смрти Срђана Алексића. Отворио се простор за дијалог са суграђанима, али се десио и један непријатан догађај. Како схватате ту поруку ширења транспарента преко пута места где је одржана трибина?
- Добра ствар је што је те вечери било око 200 људи који су очигледно заинтерсовани за алтернативу која је другачија од мејнстрима. Када се суочите с тим да сте као организација онемогућени да радите у јавним просторима, па добротом једног човека који разуме шта ви заправо радите, добијете простор за ту врсту догађаја. За тај транспарент са увредљивим садржајем нисам знала раније, али он је био упућен свима нама. То је оно што је у једном делу покварило читав догађај, али су публика и гости били врло позивитни и цела атмосфера пуна осмеха је деловала охрабрујуће. С друге стране, послали смо једну ружну слику из града који је увек важио за град демократије и слободе. Данас тај ореол носи Шабац. Сваке године положимо цвеће на спомен-плочу Срђану Алексићу и то је редовна активност. Када вам година почне са именом Срђана Алескића треба да заслужено носите то име. Не постоји питање ваше храбрости, страха, а сви га имамо природно, поготово данас када чини ми се живимо у страховлади. То стајање код те табле или сам пролаз би требао у свакоме од нас да пробуди ту врсту осећања да смо ту и због других, а не само због себе. Сваке године се окупља исти број људи, има ту и млађих људи и то је врло охрабрујуће. Ми смо се једва и изборили за тај пролаз и две године је трајало објашњавање зашто је важно да имамо тај пролаз. Питање шта ће Требињац у нашем граду је неразумевање оног што он је заправо био, а то је херој.
Већ две године Грађанској акцији је онемогућен приступ јавним установама културе. Знате ли због чега је то тако?
- То је прећутна забрана која се огледа у томе што ми упутимо захтев да организујемо трибину на тему грађанске храбрости, на којој треба да учествује Кокан Младеновић, а онда не добијемо одговор за две недеље и термин за трибну прође. Када стигне одговор у њему стоји да та тема није у складу са пословном политиком Дома Омладине. Та ситуација није добра за институције, јер би јавни простори требали да буду на располагању свим грађанима.
Колико је данас развијено грађанско друштво, има ли активних грађана међу Панчевцима и Панчевакама?
- Дефицит грађанина који постоји у целој Србији огледа се и у Панчеву. Мислим да ми немамо грађанско друштво и да данас не постоји простор за разговор.
Видите ли ипак неке помаке када је реч о грађанском активизму?
- Охрабрујуће је постојање нових покрета као што су Не давимо Београд, Иницијатива скупштине станара у Нишу, Подржи РТВ. То говори да у друштву итекако постоје појединици који се труде да мењају ствaри у нашем друштву. Не смемо да сметнемо са ума да живимо у периоду једне планетарне кризе, и мало је позитивних примера за које бисмо могли да се „ухватимо“.
Дуго радите на имплементацији универзалних вредности. Ваш двадесетпетогодишњи рад је и препознат прошле године када сте добили награду Освајање слободе „Фонда Маја Маршићевић Тасић“. Какав је ваш утисак о том признању?
- Кад добијете награду која носи име слободе, а живите у оваквом друштву онда она постаје врста терета. Слобода се никад не може освојити у потпуности. Доживела сам је као нешто што јесте моја обавеза, да ако ништа друго онда бар да у години у којој је носим радим најбоље што могу, да неки начин дам допинос нечему за шта са се залагала све ове године. Мислим да јачање односa прeма другом и другачијем треба да буде приоритет. Ми смо уништили једно друштво које је било засновано на различитости, у Југославији где се Стерија играо у позоришту, или се читао као писац у Загребу. Контра томе сте имали Држића у Србији. То је нажалост ратовима поптуно уништено. Диван је осећај бити награђен посебно када то признање долази од жена од којих можете пуно да научите. Све те дивне жене које су ми доделиле тако велико признање својим радом, деловањем и начином живота служе као пример. И дивно је било добити статуу Мрђана Бајића, на којој на рукама и главе жене стоје три куће, дакле цело друштво која има невероватно велику вредности. Награда није новчана и ово уметничко дело доказује да није све у новцу. Пре овог признања додељено ми је још једно велико признање 2011. године. То је награда коју ми је доделио Фонд „Биљана Ковачевић-Вучо“ за активизам у области промоције и заштите људских права, залагања за мир и правду.
У Панчеву нема пуно невладиних организација, посебно оних који се баве питањима, слободе, демократије, грађанских вредности. Може се рећи да сте у том послу ширења ширења тих основних постулата савременог друштва сами. Како се осећате у вашем граду, средини – као пријатељ или непријатељ?
- Постоји једна врста препознавања оног што је вредно што ради Грађанска акција. Веома је тешко бити препознат у својој заједници, али ја ту никоме ништа не замерам, јер свако носи своје бреме. Али, онда имамо ситуацију да одједном након вишегодишње сарадње, више не постојимо за медије у граду. Чак се не објави ни вест о томе да је награда Освајање слободе стигла у Панчево јер је то награда и наших суграђана, оних који деле вредности друштва за које се залаже Грађанска акција.
Ускоро би требало да буду расписани председнички избори. Каква су ваша очекивања?
- Мислим да ће кампања бити више него страшна сходно приликама у којим живимо. Нисам од оних који ће осудити беле листиће, јер људи имају право на разочарење, али сад на овим изборима мислим да људи немају право да не гласају. Охрабрујућа чињеница је да имамо два, а надам се и трећег опозиционог кандидата. Исход не могу да предвидим, али не мислим да је све готово.
Да ли ће планови Грађанске акције за ову годину бити у знаку освајања слободе, у складу са наградом коју сте добили?
- Све ће бити засновано на грађанској храбрости, на охрабривању медија, а онда и грађана да реагују на негативне појаве у друштву. Идеја коју бисмо волели да реализујемо тиче се организације једног регионалног скупа који би се бавио темом суочавања са прошлошћу. Мислим да је то апсолутни приоритет јер суочавање с прошлошћу јесте темељ наше будућности. Бежећи од узнемиравајућих промена свако идеолошки етаблирано друштво настоји да се застити како рефлексно тако и промишљеном и организованом инструментализацијом људског страха. Употребљавајћи методе хајке, поруге и промовисање послушника и послушниства као друштвено пожељног понашања, власт се учвршћује, не бирајући средства, начин ни интезитет тог учвршћивања. Ми ћемо се као ораганизација увек борити против тога и то јесте наша оставштина за будућност. Верујем да ће једног дана ову земљу водити образовани, умни, мислећи, етички проверени људи.