Интервју са Сањом Павловић, из Аутономног женског центра

Сексуално насиље је веома распростањена појава, али и велики табу

Окуд толико сексуалних напасника међу образованим људима и људима од интегритета? Да ли друштво разуме размере проблема овакве врсте насиља и да ли на њих реагује? Какав је одговор институција и коме жртве могу да се обрате за помоћ? У светлу нових случајева сексуалног узмениравања у Истраживачкој станици Петница, о овим темама разговарали смо са Сањом Павловић, из Аутономног женског центра, женске невладине организације која ради на оснаживању жена и превенцији свих типова насиља над женама.

Недељник Време открио је да је у Петници, која спада у елитне институције, током више деценија било сексуалног узнемиравања девојака од стране запосленог у тој установи. Више девојака је сведочило је да су биле жртве манипулације, присиле и злостављања. Шта нам говори чињеница да се сексуално злостављање дешава у елитним и образовним установама, а злостављачи су у свим случајевима који су актуелни последњих годину дана угледни, образовани људи?

Све исповести жена и девојака од почетка године потврђују оно што је већ одавно познато, али се чува као „јавна тајна“ – а то је да је сексуално насиље веома распростањена појава са једне стране, а са друге стране и даље велики табу. Сексуално насиље се девојчицама, девојкама и женама дешава од малих ногу, дешава нам се у кућама, на улици, у образовним институцијама, на радном месту, у медицинским институцијама… Заједничко је само то да потпуно безбедног и сигурног места заправо нема, а да су сексуални насилници веома разнолика група људи која укључује, можда и посебно, оне на позицијама моћи унутар својих микро заједница (било у породици, на послу, или у образовању).

Разлика између случајева сексуланог насиља које су пријавиле глумице Данијела Штајнфелд, Милена Радуловић и Ива Илинчић и друге глумице, јесте у томе што је насиље пријављено сада, а десило се пре више година, док у случају Петнице, неке девојке су пријављивале насиље и више пута управи, док се насиље дешавало, али управа није адекватно реаговала. Бивши директор Петнице Вигор Мајић, каже да му је жао због тога и да 2014. године, када је између осталог и пријављивано насиље, није схватио озбиљност проблема. Шта нам то говори, да ли као друштво нисмо довољно освешћени о томе шта је прихваљиво понашање, а шта није, или је у питању било институционално заташкавање?

Сматрам да је одговор двострук. Са једне стране засигурно говоримо о недовољном разумевању трауме и последица сексуалног насиља, о незнању из које простиче минимизовање проблема. Са друге стране, чак и када проблем почне у нашој свести да добија свој облик, огромна је потреба да се он заташка, да се тиме не бавимо – јер најчешће не знамо ни како бисмо се бавили, што нас враћа у питање незнања, али исто тако и не бисмо да од тога правимо већи проблем него што јесте. А заправо, проблем је велик, највећи и управо тај његов обим је видљив кроз то што управа Петнице више саосећања показује за колегу кога девојке оптужују, него за њих саме чија су права повређена и којима је уништавано достојанство у институцији где је требало да добије лични раст и развој.

И поред тога што су жене које су изашле у јавност и говориле о силовању и сексуалном злостваљању које су доживеле биле и нападнуте да су изманипулисане, да не говоре истину, кривили су их зашто су толико дуго ћутале. Ипак, излазак у јавност жртава сексуалног злостављања се даље дешава и ови ранији иступи сигурно су охрабриле жене из Петнице да направе исти корак. Како то коментариштете? На који начин жртве могу додатно да се охрабре да изађу у јавност?

То да ли ће жене јавно проговорити зависи од много фактора, пре свега од тога како се оне лично осећају. Међутим, на тај лични осећај утичу бројне друштвене околности – какве су реакције најближе околине, какве су реакције друштва на друге жене које су јавно проговориле, какви су одговори система и постоје ли заслужене казне. Додатно, како смо имале прилике да видимо, чини ми се да женска солидарност такође долази у први план и да многе жене одлучују да јавно говоре управо како би спречиле да се насиље деси још некој. То су велики чинови солидарности и храбрости и сматрам да морамо неговати ту културу и пре свега пружити поверење у гласове жена.

У случају Петница, па и у ранијим пријављеним случајевима сексуалног насиља, институције су брзо реаговале. Како ви оцењујете реакцију институција у овим случајевима?

Чини ми се да је целокупан институционални систем помало неспреман за проблем сексуалног насиља јер многи професионалци и професионалке такође не познају одлике и последице трауме. Сви ови случајеви биће прекретница и за њих, оне су сада на тесту и само од њих самих зависи да ли ће га положити.

Коме жртве сексуалног насиља могу да се обрате и потраже помоћ?

Жене које су доживеле сексуално насиље могу да се јаве било којој женској организацији која пружа директну подршку (линк списка организација Мреже Жене против насиља). Помињем прво женске организације јер оне једине пружају услуге на начин да жена може бити анонимна и да се не дају савети шта је најбоље за њу, већ се прати њено стање и њене потребе и јачају се њени механизми самопоштовања и вере у себе. Сматрам да је увек добро да се жене прво са неким консултују и спознају своја права, па тек онда да пријављују институцијама када су опремљене знањем.

Каква су ваша искуства у раду са жртвама сексуалног насиља, да ли вам се обраћају, како им помажете и какве последице та траума оставља на те девојке/жене?

Од почетка године је приметно да наш СОС број телефона више позивају жене управо са искуством сексуалног насиља. Оне су звале и раније, али у много мањем броју и често је траума сексуалног насиља последње о чему желе да говоре. Од почетка године то се мења – жене зову управо због тога и многе говоре да су случајеви који су доспели у јавност пробудили њихове трауме. Многе од њих нам кажу да је то први пут да некоме говоре о свом искуству. То нам показује колико су дубоке ране сексуалног насиља и да је потребно у континуитету говорити о томе о оснаживати жене да говоре о својој трауми – јер говор о њој је један од путева ка исцељењу.

Који су начини да се предупреде оваква трауматична искуства девојака и девојчица? Да ли би превентивно деловање помогло, односно упознавање девојака и младића још од ране младости са тим које понашање је прихватљиво, а које не?

Превентивно деловање је нужно, оно више уопште није упитно само је питање када ће држава да ’преломи’ и почне у формално образовање да уноси и ове теме како би стварала боље друштво будућности. Нужно је и са девојчицама и са дечацима говорити о равноправности, самопоштовању и поштовању других, о постављању својих и поштовању граница других људи и вредновању девојчица и жена.

 

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress