Разговор са Браниславом Трифуновићем, глумцем

Повратак коренима позоришта

Једино што дефинише човека је став о било чему. Што се тиче данашњег тренутка мислим да је нужно проговорити

Глумац са ставом, продуцент, редитељ, хуманитарац, бунтовник, један од утемељивача часописа „Лице улице“, сву су то „титуле“ Бранислава Банета Трифуновића. Изнад свега нормалан, обичан човек, којем су битнији садржај него форма, суштина насупрот привиду.

Власник је значајних глумачких награда, играо је у око 70 представа, и у око 20 филмова и серија.

Са Банетом Трифуновићем срели смо се у бифеу „Атељеа 212“, пред представу „Пијани“, коју игра више од годину дана. Договори за сусрет су трајали више од три недеље, али не због уображености саговорника већ због усклађивања мојих и његових обавеза. Бане је желео да се видимо уживо, а не да интервју урадимо мејлом, што ми је било интересантно и навело ме на закључак да се ради о човеку који не прихвата инстант живот.

Да ли је то доказ да ниси пристао на површност коју нам нуди савремени живот?

Ретко дајем интервјуе и мало разговорам када немам шта да кажем. Често одговарам на иста питања. Мислим да интервју губи дух када саговорници не могу да се погледају у очи. Када пишеш трудиш се да добијеш неку форму, да добијеш углађену форму коју лично не волим.

Мислим да нисам пристао на инстант живот и не желим да прихватим та правила игре. Дуго сам размишљао о томе шта могу да понесем са собом кад умрем. Не могу да понесем ни награде, ни људе, ни представе већ само оно што сам научио и рекао. Једино што дефинише човека је став о било чему, наравно не по сваку цену и увек. Али, што се тиче данашњег тренутка мислим да је нужно проговорити. Конкретно ја не могу да замислим себе за 10, 15 година да сам прећутао ово доба. То је мој избор као што је избор оних који ћуте да ћуте, па нека се носе са тим, или нека се само носе.

О томе говори и представа „Пијани“, о самосвести, о мењању друштва, о мењању себе. Да би се друштво променило потребно је да се појединац мења. Имамо ли ми капацитет за промене?

Увек постоји капацитет. Мени се чини да је то пре свега питање образовања и да смо свесно затуцавани годинама. Чињеница је да имамо 1,4 милиона функционално неписмених људи, то је петина становника с којима се врло лако манипулише. Када погледате спотове једног од председничких кандидата видећете коме се он обраћа. Он се не обраћа некоме ко је иоле писмен. Он зна своју публику и зна на кога и шта гађа. Он се управо обраћа тим људима јер њима може да манипулише и да их убеди у своје успехе.

То опет није већина грађана?

Није, али када „демократским“ путем дођете на власт онда у рукама имате полуге моћи с којим могу лако уплаштити људе да било шта кажу. И када добијете ту количину људи ви ћете оне који мисле лако ућуткати или их натерати да раде шта  оно што вама одговора. Није већина, али је добар део већине која омогућава тим људима да владају и раде све ово што раде.

Познат си по томе да учествујеш, али и призводиш друштвено ангажоване представе, које указују на проблеме у друштву. То је твој начин да проговориш и да пошаљеш поруку људима. Да ли си задовољан досадашњим ангажманом и јеси ли успео у својој мисији?

Нема ту мисије, јер немам намеру да преобраћам масу, зато што је то немогуће. Сваки пут када изађеш на сцену обраћаш се једном човеку и надаш се да можеш једног човека да убедиш у то.  Не говорим само о друштвено ангажованим представама него о било којој јер ако имате једног који је изашао другачији ви сте нешто урадили. Ја се увек обраћам појединцу. Представе које смо ми радили јесу изазивале можда и превише пажње и мислим да су многе људе натерале да размисле. То је оно што је мени била жеља. Не можете ви никакве поруке да износите. Позориште служи да натера људе да мисле, то јесте мисија позоришта. Уз то позориште је настало у старој Грчкој на принципу тога да су тада грађани и писци се трудили да проговоре о политичарима који их окружују. Оно што се трудим да радим, већином, не увек јесте повратак коренима позоришта.

Данас то није лако остварити. Твоје представе су забрањивање, оспораване, као што су „Догвил“, „Бетон махала“. Посебно је била спорна „Бетон махала”, у којој игра осам младих људи из Новог Пазара. Није се допала политичарима. Шта се њима није свидело у том комаду? О чему не сме да се прича у Србији?

Мислим да се конкретно није допала Расиму Љајићу то што смо говорили о стварима о којима цео град зна, али само су се ти клинци усудили да о томе проговоре. Такође, било је проблема и у Крушевцу. Међутим, представа се не тиче политике већ говори о животу у Новом Пазару који може да послужи као лакмус папир и за друге градове у Србији. Проблем је био у том што су ствари које су нормалне и природне, попут порука „нећу да ми странка обезбеђује посао“, „нећу да идем из овог града“, „хоћу да живим у граду који има биоскоп и позориште“, „нећу да ми зидају зграду испред куће“ итд,  изговарају са сцене ти млади људи. Они су мислили да је то био напад уперен против њих, што није тачно. Комад је уперен у лудило власти која у својим финансијским малверзацијама и пословима заборавља на обичног човека. То јесте представа о човеку у неком малом граду, и зато и јесте успешна где год смо је играли у региону зато што сваки човек препознаје то као неку матрицу и препознаје начин дељења на „ове“ и „оне“ као један добар начин да се влада. Јер када имате против кога да се борите, онда ћете много лакше владати.

Бане трифуновић

Разговор са Банетом Трифуновићем, у опуштеној атмосфери

Шта се тренутно дешава са представом?

Представа се не зауставља. Играмо је у „Звездара театру“, а ускоро ћемо гостовати у Бања Луци, ићи ћемо опет у Сарајево, такође и у Пулу и Ријеку.

Када говоримо о забранама скорашњи догађаји нам показују да оне још увек постоје. Најсвежији пример јесте забрана концерта Влада Георгијева у Смедереву.

Имао сам искуства са градоначелницом Смедерева када смо играли представу „Јулије Цезар“ на тврђави која је била награђена. Оптужила нас је да позивамо на рушење и убиства. Мислим да су то само ситни људи који покушавају да се додворе „великом вођи“. То говори о структури људи који владају, то су примери како се влада у држави. Мислим да су се преиграли мало и да свака репресија мора да пукне.

Председнички избори се ближе, и ти си се недавно укључио у политику. Откуд потреба за тим?

Политика нам је у сваком сегменту друштва и то што сам глумац не значи да сам оперисан од смисла од људи и од начина на који се води нека држава. То само говори да ми је стало до ове државе. Мислим да људи који се не баве политиком у том смислу и који не изражавају своје ставове јавно, нису искрени љубитељи ове земље. Сашу Јанковића сам упознао много пре него што је постао председнички кандитат и то у позоришту. Човек који редовно долази у позориште, човек који се први јавља када имамо неке проблеме, и човек који се јако трудио да буде ту. Тако да немам никакву дилему да је то човек који може да донесе трачак наде за ову земљу.

Можемо да закључимо да су већ годинама људи уморни од политике и борбе, да су упали у апатију и да често окрећу главу од проблема. Имамо ли право да одустанемо? Да ли си ти некада размишаљо о томе да одустанеш или једноставно одеш?

Никада ми то није била озбиљна опција јер не знам шта бих радио негде тамо и шта бих радио овде да одустанем. Ако некад одустанем то ће бити тако што ћу отићи на неко село и бавити се својим послом и неће ме занимати ништа осим дрвећа и животиња. Не верујем да ће скоро доћи тај тренутак. Свако расположе својим животом и одлучује да ли ће се изаћи на улицу, да ли ће га се тицати то што неко руши по граду у сред ноћи, то што неко окреће судство, намешта парнице, има своје новине. Ако је то људима нормално онда ја нисам нормалан и свечано изјављујем да нисам нормалан. И ако је то мерило нормалности онда сам поносан што нисам нормалан.

Ипак, данас није пожељно имати другачије мишљење, па не чуди што се у људе увукао страх. То и јесте један од разлога зашто они ћуте. Како га превазићи?

Мислим да ће се страх смањити када виде количину људи који су проговорили. Сада смо кроз Апел 100 скупили сто битних људи, што професора, глумаца, јавних радника, редитеља, писаца. Драго ми је да сам видео редове по граду и људе који су чекали по три сата да потпишу кандидатуру Саше Јанковића. То је леп знак, да се људи полако буде и да постају опет свесни да нешто могу да ураде. Годинама су људи убеђивани да њихов глас не значи ништа. Мислим да се буди свест да је сваки глас важан и да опција неизласка или белих листића ради једну лошу ствар за све нас.

Како се данас осећаш као глумац у Србији?

Не мислим да је било боље у скоријој будућности. Бесмислено је причати о култури када је буџет за културу 0,65 одсто што показује однос државе према култури. Што се позоришта тиче мислим да смо им дозволили да постанемо мање битни, да смо ми врло криви што се то десило. Не због тога што ништа нисмо радили и нисмо се бунили, него смо често својим радом и начином на који смо правили представе дозволили да се сроза ниво квалитета који су српска позоришта имала. Ретко постоје релевантне, моћне представе. Пре 15 година су се појављивале неке озбиљне и јаке представе. Позориште је данас ушло у машину прављења неког производа, не водићи се рачуна о садржају. Колико код да је питање државе, сматрам да и ми морамо да сносимо добар део кривице што позориште и уметност нису више на високом нивоу.

Активан си на многим пољима. У којој улози се најбоље осећаш, као глумац, продуцент, хуманитарац…?

Најдраже што сам урадио у животу је часопис „Лице улице“, који има своју сврху и после седам година и даље траје веома успешно. То је нешто на шта сам најпоноснији у животу. Јер кад одеш у пензију имаћеш пет улога које ћеш памтити какав год си глумац, а то је јако мало. Ја већ сад имам 60-70 премијера. А ово је нешто што је конкретно помогло неком, нешто што је било видљиво и опипљиво. Много ми је драго што смо неким људима са улице и угроженим људима успели да вратимо веру да могу да живе у овом окружењу. Такође, веома ми је драга реакција родитеља глумаца из представе „Бетон махала“, који су ми након премијере рекли да им је драго што сам те деце направио људе. Ако сам успео да од осам клинаца направим људе, то је велика ствар за ову државу.

 

Оставите коментар

PANpress