Интервју са Драганом Младеновић, песникињом

Песма те тера да мислиш

Пре 18 година, Драгана Младеновић (1977) објавила је своју прву збирку поезије. До данас, иза себе има девет збирки ангажоване поезије, две збирке песама за децу, као и два романа – један за тинејџере и други за нешто мало млађе. Њене песме су превођене на десетак страних језика, део су скоро свих антологија савременог овдашњег песништва. Добитница је више признања, а пре месец дана уручена јој је Награда “Душан Васиљев” за 2020. годину за збирку Фемицид и друге песме (Културни центар Новог Сада, 2020). Дипломирала је и магистрирала на Филолошком факултету у Београду. Живи у Панчеву. Ради у служби за односе с јавношћу у САНУ.

Разговарамо о снази речи и улози уметности, о гласовима у јавности који се (не) чују и шта ти крици и тишине значе, о предрасудама и компромисима, али и о радости коју доноси писање за децу, те дечијој способности да осете реч.

ВРЕМЕ: Пре осам година осмислила си програм Културног центра Београда поводом Светског дана поезије, а наслов тог програма је гласио “Шта може песма?”. Шта може (ангажована) поезија, и уопште књижевност, данас и овде? До кога може да допре и кога да разбуди?

ДРАГАНА МЛАДЕНОВИЋ: Не могу да се отмем утиску који је на мене недавно оставила предивна обрада песме Блуебирд Чарлса Буковског, а која ме је уверила да песма, ако ништа друго, може да ти убаци плаву птицу у срце, коју после никако не можеш да избациш одатле. Но, можда песма може још нешто. Рецимо, да те суочи са истинама које одавно знаш, али не мислиш о њима. На пример, да се дискриминација над Ромима најживље практикује кроз “усмену форму”, тачније кроз вицеве, који су толико смешни, и тако општеприхваћено смешни, да тек заменом речи “Циганин” било којом другом речју за националну припадност долазимо до закључка да ту ништа није смешно. Штавише, побуђује асоцијације на фашизам. Шта још може ангажована песма данас и овде? Реално, може, а и треба, да се попут других видова уметности бави свим горућим питањима, од политике, преко суочавања са прошлошћу и права угрожених скупина, до екологије. Бар према мом схватању, ниједна тема више није сувише непоетична за поетску обраду. С тим да говорим о ангажованој поезији у најконкретнијем смислу, која вероватно неће годити некоме ко трага за песмом ракићевског кова или у поезији тражи прибежиште од суровог света.

На то се надовезује и питање: шта може књижевник, односно која би требало да буде улога (ангажованог) интелектуалца у друштву попут нашег?

Задатак друштвене елите је да дâ преовлађујући тон јавности и да утиче на јавност да прихвати одређене вредности. Тренутно овде то иде мало теже, јер се јавности сервирају садржаји који управо шаљу погрешне вредносне критеријуме и трују јавни простор. Истинска елита овде постоји, као и део јавности који је жељан лепоте и смислених порука, али је тренутно, нажалост, добар део нашег друштва заглављен у празнинама између два рекламна блока.

Чије ти гласове у јавности чујеш и сматраш да су важни? И чије тишине чујеш и како те тишине разумеш?

Па да, доста добро чујем гласове људи заглављених у тој телевизијској празнини. Или гласове жена које по осам сати мотају каблове у фабрици, па онда остану још два сата како би добиле бонус од 260 динара. Или гласове родитеља отетих беба. Или глас жена које су, будући ратни плен, силоване у рату деведесетих година. Али, врло добро чујем и гласове мржње и зловоље у коментарима на неке узнемирујуће вести. Чујем ужасно непримерене одјеке у јавности на нечије страдање, нетрпељивост према неким етничким мањинама и ЛГБТ популацији, поруке зла које су резултат предрасуда и противљења здравој логици.

У својој поезији сецираш личне и колективне предрасуде и како смо их (п)оставили и (п)остављамо их у хоризонту такозване нормалности. Колика је храброст потребна за то писање, и какав желудац? И може ли уопште бити компромиса када се бавиш таквом деконструкцијом?

Компромис мора да постоји. Наиме, неке предрасуде су толико дубоко укорењене да би њихова деконструкција могла бити схваћена као сувише јак шамар или љута увреда, и ја немам храбрости да се с тим зезам. Покушала сам, и не кајем се што сам од тог пројекта одустала.

Последња у низу твојих збирки је Фемицид и друге песме. У књизи су постављени једни за другим овдашњи обрасци односа према женама – присутни у скоро свим сферама, присутни у књижевности и речницима, у медијским написима и на друштвеним мрежама, у породици и на послу, у научном језику и праву. И након читања остаје тај осећај, а садашњост га упорно потцртава из дана у дан да је то толико тешко искоренити. Како ти видиш процес искорењивања те мржње? Односно, видиш ли га уопште?

Фемицид је, нажалост, једна огромна и ужасавајућа тема. Тачније, то је феномен карактеристичан за сва друштва, чак и за она која сматрамо крајње уређеним и рафинисаним. Ево само да поменем да је према извештају УН-а, током 2020. ковид године, на глобалном нивоу СВАКОДНЕВНО од мужа/партнера или члана породице убијено 137 жена. Језиво! У Фемициду и другим песмама сам се бавила овим поднебљем, ослањајући се на све доступне изворе о тој теми. Нисам сигурна ни да ли сам успела да одшкринем та тешка врата…

Све више је женских гласова из региона који се баве сецирањем стварности и чини ми се да је њихов пријем у публици веома добар. Шта то говори и која имена би ти издвојила?

То је једна феноменална промена, толико снажних женских гласова. Они су понекад толико јаки и добри да остану у читаоцу као плава птица с почетка разговора. Ево да наведем само неке од њих: Радмила Петровић, Лидија Дедуш, Моника Херцег, Маша Сеничић, Маја Солар, Јелена Анђеловска… Када још имамо у виду одавно афирмисане ауторке, као што су Радмила Лазић, Дубравка Ђурић, Владислава Војновић, Милена Марковић, Ана Ристовић и друге, па то је заједно једна нова поетска платформа.

Последњих неколико година бавиш се књижевношћу за децу, са заиста великим успехом. Откуд то и колико је писати за децу другачије у односу на твоју поезију о којој смо говорили? Дође ли тај боравак у дечјој књижевности као растерећење?

(Пре)оријентација на писање за децу је нешто најдивније што ми се догодило у каријери. Нема ту много мудровања: лепо је осећати се растерећено, дивно је када је дан пун сунца, фино је када су људи које волиш добро, савршено је писати за децу.

Написала си и збирке за децу млађег узраста, сада и један роман за тинејџере… Колико је компликовано прилагодити стил за толико различита годишта?

Пошто имам две ћерке међу којима је девет година разлике, то ми не представља проблем, прилично су ми јасна и деца од 4 године и она од 13 година. Мислим да је веће изненађење представљао трансфер од поезије ка прози. Једноставно, у роману Све што (ни)сам желела, а реч је о првом делу серијала, настојала сам да направим свет који је идеалан за некога ко има 10, 11 или 12 година и није баш луд за читањем. Нисам се много двоумила да ли ће један тако избирљив читалац радије отворити књигу песама или роман.

По твом искуству, колико су деца осетљива на реч, односно колико су пријемчива за језичке игре и читање као такво?

Вероватно то није случај са свом децом, али никада нисам упознала мало дете које не воли да слуша песме, приче или бајке. Невероватно је, заправо, колико је књижевност у раним годинама важна за учење и разумевање света. Па још ако дете буде позвано да у некој песми или причи учествује активно, да нешто допуни, исправи, да нађе уљеза или погоди праву реч, још теже ми је да замислим да га тако нешто неће заинтригирати. Реално, тешко је нама одраслима да уз све проблеме, обавезе и нервозе савременог доба нађемо времена и стрпљења да свом детету нешто прочитамо, али уверена сам да му се ништа вредније од тога не може приуштити.

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1937942

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
()
x
PANpress