Осећам се понижено као грађанин, добар део времена и као људско биће

У новој књизи „Хигијена несећања“ ликови су твоји вршњаци, рођени осамдесетих година прошлог века, чије проблеме осветљаваш. То иде у прилог тези да си гласноговорник своје генерације. Да ли је по твом мишљењу то „изгубљена генерација“ и због чега?

Дубоко верујем да једино смеш бити гласноговорник самога себе; није ни то мало, већина бира да ћути. Ако пак у ономе што кажем још неко пронађе себе, свакако није лоше. Али то ми засигурно није ни почетна, ни крајња намера; покушавам да артикулишем оно што мислим и осећам, да то преточим у приче, јунаке, поглавља или песме; обраћам се свету искључиво из свог ја, не из некаквог општег, генерацијског ми. С друге стране, овде сам и знам шта се људима дешава; то негледљиво карневалисање стварности, које једне тера у иностранство, друге у цинизам и лекове а треће у озбиљне компромисе с душом, буди у мени нешто налик осећају дужности да документујем време кроз оно што радим.

Наравно, то се не мора. Још су Светозар Марковић и Лаза Костић онако надахнуто бистрили је ли бактање актуелним тренутком најсветији посао уметности или пак нешто што се од стваралаштва нипошто не сме тражити.  Бирам оно нешто између: да, желим да архивирам актуелни тренутак, али никад по цену да прича буде лишена свевремене полемике о човеку.

Ах, да: је ли генерација изгубљена? Тачније а болније речено: протраћена је.

Шта ти је највише недостајало у одрастању, а шта ти данас фали?

Рођен сам у првој половини осамдесетих, што значи да је добар део мог детињства смештен у деведесете, оне и онакве: суноврат који тера људе да измисле сурогат. За све. Материјално, фалило је шта год ти падне на памет: то је било време сурогат сока, сурогат вегете, сурогат чоколаде, ”шангајки” које су сурогат старке, родитеља са сурогат занимањима. Била је то сурогат стварност, коју смо онда заменили за сурогат демократију, после чега је постало сурогат напредно, и сад нам је, ево, сурогат добро.

Није исто, и није лепо тврдити да је сад исто или чак горе, али истина је да фали једна иста ствар: суштинска воља да се манемо шмирања. Но, како ће шуто са (су)рогатим.

У роману ти млади људи добијају мефистовску понуду од контраверзног бизнисмена да направе „пакт са ђаволом“ и тако се одрекну својих принципа, морала, вредности, себе… Такве понуде људи у Србији свакодневно добијају. Чини ми се да живимо у атмосфери где су сви спремни на све. Да ли смо ми у некој врсти пакла?

 Јанко Жагар, тај наречени негативац, ради све што ради отуда што се разликује у једноме: има нулту толеранцију управо према шмирању било које врсте. Он је отворено ужасан и отворено звер, бескрајно расположена да демаскира свачије лакрдијање, па и лакрдијање доброте. Као некакав обизарени Вергилије оран да Дантеа детаљно проведе кроз пакао у коме се овај већ налази, крхајући му притом у комаде ма и најтананију илузију да се ту има видети понешто од чистилишта, камоли од шансе за рај. И баш као сваки социопата, Жагар нема саосећања. Код њега ни у траговима не постоји никакво ”опрости им, господе, не знају шта чине”, он напросто сматра да свако, па и онај с истински племенитим настојањима, саучествује у архитектури пакла овдашњег. Овде си? Саучесник си. И посебно га забавља да баш такве раскринкава (Лео, главни јунак, бива му нешто веома налик кућном љубимцу и бокс-врећи, истовремено), да им подробно доказује колике су тачно будале. Жагар није тек силник и насилник, он је превасходно интелектуални садиста; њега тек периферно забавља да те упуца пиштољем или физички злоставља – не, он жели да ти (зло)стави до знања да су твоја најдубља уверења промашена, да си бедник управо онамо где мислиш да си светац, те да је ово у чему смо се обрели немогуће поправити. То ће рећи, уместо колективне тактике уздизања пропалости у небеса, он жели нешто конкретније и реалније: да нас све дигне у ваздух. Право према толико жељеном Царству небеском, да га најзад досегнемо.

У наслову књиге скрећеш пажњу на колективно несећање, заборав, амнезују која је свеприсутна у нашем друштву. Имаш ли теорију због чега тако лако, брзо и изнова заборављамо?

Зато што је тако лакше. На сто метара. У великој трци, то је сасвим сигурно погубно. Наслов романа, омаж стиху Симе Пандуровића, сублимира баш то: не несећање као такво, него брижљиви рад на несећању, свесну тежњу да се неко не сећа. У првом плану је Леово потиснуто трауматско сећање из детињства, нека врста детективизма над самим собом не би ли се открило шта стоји иза; авај, кроз настојање да се сети, ми читамо и једнако силну жељу да се не сети. А упоредо с тим, прича нам слика и како читаво једно друштво ради то исто. Утеха је на оба фронта истоветно јалова, а последице катастрофалне.

У земљи у којој се системски, деценијама урушава систем вредности данас су на врху пирамиде политичари и бизнисмени, старлете и криминалци, а на дну су уметници, професори, интелектуалци, лекари… И у „Хигијени несећања“ долази до судара та два света. Каква је твоја процена, ко ће победити?

Други том ”Хигијене” биће објављен крајем године; не би било поштено да унапред коментаришем шта ће се онамо, у причи, догодити. Што се пак стварне стварности тиче, то стоји овако: а) ништа не улива наду да ће ”добри момци” победити; б) ово под а апсолутно не сме бити алиби да се од борбе одустане, икад.

 Како се осећаш у Србији као уметник, писац?

Више је ствар у томе што се осећам понижено као грађанин, добар део времена и као људско биће. А ово што питаш, па, није ни тај део пријатан, али није за чуђење: не очекујем од ноторних балвана да гаје икакво, чак ни лажно поштовање према свету уметности и културе. И онда се тобоже говори о елитизму или чак култур-фашизму, иако то, све и да постоји, нема практично никаквог утицаја на велику слику, за разлику од опште балванизације, која велику слику најдиректније унакажава по сваком замисливом (а и незамисливом) основу.

Видите, са вашом се децом неће десити ништа лоше ако не гледају, рецимо, „Културни дневник” – истина, неће имати увида у актуелна дешавања те врсте, штета, али то је другачија врста штете, штета што се није отишло у плус. Али ако вам деца слушају, рецимо, Ђуку, Мартиновића или Вулина (први степен; после следи мастерклас код Вучићевића, Марића и Митровића) – посреди је балванизовање, штета која стварно штети, она што тера у минус.

А ако још десет година буду овако као сад, на сваком кораку, изложена радијацији класе Вучић, добићемо нацију малих циника и дрзника склоних примитивном мангупирању сводљивом на иживљавање из групе „мама, тата, ЈА сам сила, а ви сте све време више волели мог бату”.

Па сад, ја не бих волео да ми дете буде мали сноб, али ако бирам да ли да буде то или мали осветољубиви садиста чија је сујета и буквално црна рупа што закривљује стварност целе једне земље… нека, ћеро, слободно се горди цитатима из Шекспира и расправљај је ли већи Шиле или Климт.

 Свој бунт си покушао да каналишеш и кроз грађанске покрете, да не кажем политику. Због подршке Саши Јанковићу на председничким изборима имао си доста проблема приликом организовања концерата, као и многи други људи који су га подржали. Како си схватио те забране, да ли је за тебе то била нека врста репресије?

Ех, па зар ћемо репресијом називати ситницу кад неко не да људима да раде, ма ајте, то су само педагошке „били сте неваљали” пацкице. Приде неуспешне, јер бих у свако доба радије с правим људима делио несрећу него краљевску софру с беспризорнима. То је живот: или тако, или се презиваш Сарапа. Елем, мала исправка: нема множине, никакви „покрети”; у великој мери нема ни једнине, никакав покрет. Подржао сам једног човека, оног за кога налазим да је био најбољи кандидат. То сматрам грађанском дужношћу и с тиме ни раније не бих имао проблем – да се појавио ико коме бих макар шта поверовао. Претполитичко друштво оценило је овакав потез „уласком појединих јавних личности у политику”, а радило се једино о покушају колективног уласка у политичко друштво. Већина се изјаснила да неће. Молим лепо, штоно кажу јужније – изволте у вагону. Једино је уврнуто што је гесло и даље „ко побеђује, има права да се љути”. Ено победника, и даље љутито ћирилише и баца тешку реч. Ми губитници научили смо да нема смисла љутити се на бесмисао још ономад кад је Пекић изгубио у Раковици од Шешеља. Тога се увек ваља сетити кад ухватиш себе како се овде ичему чудиш.

Како би у једној реченици оценио данашњу власт?

Није то материјал за језгровити афоризам, него за озбиљне студије у будућности, за какав научни округли сто где говоре антрополози, психолози, социолози. Тим редоследом.

Недавна одлука министра Вулина да постави фотографије председника републике у службене просторије војске и просторије Министарства одбране поздрављена је од стране Владе Србије. Премијерка је рекла да „треба наставити јачање култа националних симбола државе“. Како теби звучи ова изјава?

Веле приде да је тако радио и Тадић; хоће се рећи да је ико нормалан ваљда тада налазио да је то баш онако супер, па што не би било супер и сад. Истина, јачање једног култа се наставља. Наставља се јачање култа личности, и природно ескалира кад штафету од једне нарцисоидности преузме једна метастаза егоманије.

 Одакле та потреба код тебе да кроз ангажовано стваралаштво гласно говориш оно што већина мисли?

Опет кажем: да не говорим оно што мисли већина, то се из последњих догађаја види јасније но икад – али не држим у рукама ни мегафон мањине, говорим искључиво у своје име. Само имам ту срећу да паметнији и образованији од мене мисле исто о извесним битностима. То на страну, једном ме је један новинар питао исто ово, али још генералније: „Одакле та стална потреба да пишеш?”

Кунем се да је у гласу било неке готово лекарске интонације, као да причамо о симптомима неког поремећаја:) Писање је потреба; писање је и занимање, таман као и било које друго.

Ако пак причамо о томе одакле, чиме год да се бавиш, потреба да се реагује на уочене неправде –најдубље верујем да таква потреба иде у ред оних ствари које човека чине човеком и много ми је смисленије питање одакле одсуство потребе да се реагује на уочене неправде. Тренутно, ми смо друштво узорних хришћана – уредно окрећемо други образ, свакодневно, само што с њим окрећемо и целу главу на другу страну.

То се може све док икакве друге стране још има. Али она чувена „…кад су дошли по комунисте…” опомиње да зло на крају закуца на свачија врата. Јадан народ који то чека. Од њега је једино јаднији онај који то дочека.

Да ли си идеалиста или нихилиста?

Већина мојих јунака настањена је у граничном подручју између та два. А и ја. Заправо, не само да једно не искључује друго, него не верујем да је једно уопште замисливо без другог.

Сурово си реалан и твој уметнички израз у потпуности је обојен, рекла бих, сивом бојом. Говориш о људским проблемима, кроз „малог човека“, скрећеш пажњу на системске пропусте, често пишеш о друштвеним проблемима. О чему би писао да живиш у некој уређеној држави или у Србији која је у међувремену постала Швајцарска?

Сива није црна. Сива није ни бела. И све је баш у томе.

Мислим да људи, кад се о овим темама говори, пречесто мешају радњу са сценографијом – па излазе на закључак да радња пропада ако ли се само позорница промени. На закључак да су, дакле, ствараоци у ствари нека врста паразита који готово прижељкује да се цели свет суноврати само да би он могao тај суноврат да живопишe. Пошто, ваљда, нема људске несреће на дворовима где се живи потаман, и нема лома у човеку кад се радња одиграва у Едену. Па, питајмо Хамлета, Адама и Еву је ли уистину тако. Ако ћемо савременији пример, ено код Нолана у „Интерстелару” сцене с два човека на снегу и леду ко зна које планете, у дубоком свемиру. Шта раде? Туку се. Канда заплети ипак долазе из човекове природе, и канда се уметност занима заправо за то.

Лео има проблем с бесом и насилном траумом; Кика у исто време жели и не жели да постане мајка; Коста, иако зрео човек, не успева да унедри смрт своје мајке нити презир свог оца; Зен се упиње да буде достојан свог надимка, али могло би бити да се испод његовог осмеха крије несагледиви лични пакао; Бранимир не пристаје на идентитет предодређен породицом из које потиче и сам креира свој, који му потом бива брутално одузет; нико од њих више не успева да буде пријатељ оном другом, а сви би, ако устреба, сместа погинули једни за друге – што намеће питање: шта се заправо рачуна у блискост? Лео и Анита су заједно петнаестак година и све то време нити умеју да буду истински тандем, нити умеју да пусте, и изгледа да ће бити такви док се међусобно сасвим не упропасте. Поред тога, стална тема трилогије ”Малтерего” јесте и тачка у којој рђаве мисли постају рђави поступци. Све побројано апсолутно би ме истом снагом опседало и у Швајцарској. Ко су ови људи, и ко је Јанко Жагар – ко су твоји јунаци и шта им је, то је суштинско питање не само књижевности, него сваке уметничке форме која има радњу и ликове.

Није, то ће рећи, позорница тако пресудна. Нешто друго би се дало питати, а то је: зашто, на каквој год позорници, писати о лому, а не о срећи у човеку? Мој одговор је овај: срећа је одлично стање духа и никаква тема за стваралаштво. Дејвид Линч звучи као најспокојнији човек на свету; авај, кроз његов опус провејавају разни мракови. То је та разлика између вођења сопственог живота и онога што те ауторски занима. Можда је до мене, али с једнаком лакоћом замишљам слушаоца како доживљава катарзу уз врло мрачну композицију и бива му боље – и слушаоца који посече себи вене баш уз Фарелову песму ”Хепи”, јер га је финално убила у појам својим тралала оптимизмом.

Да ли би заменио Србију за Швајцарску?

Сместа. Јуче. У смислу, да се оваква Србија замени Србијом која је као Швајцарска. А уколико ме питаш да ли бих се преселио – не. Сад би ми то било веома налик признавању пораза. Ако икад одем, волео бих да то буде због какве прилике и лепе амбиције; у овом тренутку би то пак било пуко бежање и одустајање. Да се разумемо, и овде говорим искључиво о себи, иначе нимало не кривим никога ко одлучи да сместа напусти ову игранку.

Негде си изјавио да имаш страхопоштовање према писцима и да не сматраш да си један од њих. Опет, кажеш да ниси ни музичар. Па ко је заправо Марко?

Требало је стасати. После три романа (и још две књиге), писац свакако јесам; остаје да се види јесам ли приде и добар писац. Музичар нисам, јер не свирам ни на једном инструменту нити је мој вокални израз баш певање. Заједничко за оба та поља јесте да сам приповедач: већина најпознатијих песама мог бенда јесу заправо приче камуфлиране у стихове. Рецимо то овако: по формалном образовању, филолог сам, илити професор српског језика и књижевности; по занимању, писац којем се догодила музика.

Последњих година музику си мало запоставио. Када јој се враћаш?

Бенд ме чека, веома оран да наставимо где смо стали. Чим други том ”Хигијене” буде објављен, враћам се музици.

Када следи други део „Хигијене несећања“?

До краја године. Тиме ће тај централни део ”Малтерега” бити заокружен. Онда, како рекох, следи рад на новом албуму, након чега се враћам ”Малтерегу” по трећи и последљи пут: ”МЕ3: Интронаут” биће завршница трилогије.

Много градова у Србији си обишао промовишући нову књигу. Да ли Панчевке и Панчевци могу да те очекују код њих у гостима?

Обавезно! Чим се укаже прилика, ето ме.