Интервју са Даницом Јовановић, активисткињом

Највећи проблеми Ромкиња – насиље, рани дечији бракови и ризик од напуштања образовања

Удружење Даница основано је 2002. године, у Јабуци, селу надомак Панчева, ради заштите и промоције ромских људских и мањинских права. Удружење је члан Ромске мреже Баната. Основано je на иницијативу Данице Јовановић, координаторке Женске ромске мреже Баната са којом разговарамо о проблемима ромске популације, али и активностима удружења.

Који вам је била идеја водиља када сте оснивали удружење? Који проблеми су вас „натерали“ да се ангажујете и да покушате да их решите? 

– Нас неколико Ромкиња које смо такође делиле судбину многих Ромкиња у Србији одлучиле смо да мењањем личног живота утичемо на друге ромске девојчице и жене да променемо свом. Роми у Панчеву ако не живе у градском центру, углавном су лоцирани у руралним областима, селима која су удаљена од институција и услуга кроз које они стичу општа права. Многе Ромкиње у овим крајевима и даље рађају код куће, имају нерегистровану децу, неписмене су, жртве раних бракова чак и у узрасту од 10 година, имају и до седморо или десеторо деце до 25 године, живе у екстремном сиромаштву, многе су су активне и као сексуалне раднице. Ово све био је главни разлог за успостављање феминистичког приступа проблемима Ромкиња и ангажовања у раду у заједници како би се започео позитиван утицај на животе Ромкиња у општини Панчево.

Почеле сте са активностима подршке у прибављању личних докумената и уписа деце у матичне књиге рођених. Бавите се се темом женског здравља, образовања, борбом против насиља у породици и раним браковима, у граду и на селу. У којој области је највише урађено, на које резултате сте најпоноснији?

-Сматрамо да смо једнако допринели у свим наведеним областима. Што се тиче области женског здравља, за 20 година рада оснажили смо преко 4.000 хиљаде Ромкиња из нашег округа о важности очувања репродуктивног здравља жена, да редовно одлазе на прегледе, да препознају своја права, о важности самопрегледа дојки и слично. Што се тиче образовања радили смо како са младима тако и са родитељима кроз разне радионице и трибине да подстакнемо младе да се образују, информисали смо их о могућностима и погодностима као што су афирмативне мере и помагали смо директно у појединачним случајевима око уписа у средњу школу у смислу помоћи и информисања око неопходне документације и друго. Тема насиља над женама као и рани дечији уговорени бракови су теме којима смо врло посвећени и на којима сматрамо да треба још увек да радимо, оснажујемо жене да пријаве насиље, упућујемо их коме и на који начин да се обрате, да препознају своја права и упућујемо их на друге партнерске организације које се уско баве темом насиља над женама како би се оснажиле да изађу из насиља. Поносне смо на наш целокупан рад.

Колико се активизам променио од две хиљадитих до данас? Да ли је данас лакше доћи до средстава кроз различите пројекте?

-Активизам је сада више институционализован. Сада се посматра као једнократна акција или сензационалистико усмеравање пажње на неки друштвени проблем, а све ређе као друштвена промена. Све је мање иницијатива да се усвоје промене, да се мењају закони или процеси. За мале организације је веома тешко јер се све више успостављају онлајн системи и условљавају се уласци у базе приликом јављања на конкурсе, јачају се захтеви за годишње веће буџете тако да су мале организације принуђене на партнерства. Мали грантови су једини начин да се дође до средстава, али они не нуде одржива решења да би се проблеми у ромској заједници трајно решавали.

Разговори са Ромкињама у Јабуци

Како је бити жена активисткиња?

-Бити жена Ромкиња, активисткиња, боркиња за људска, пре свега женска права у оваквом друштву је врло тешко, екстремистично и динамично, пуно изазова. Са друге стране врло сам поносна на себе као активисткињу и на оно шта сам постигла за 20 година активистичког рада.

Зашто је активизам важан за заједницу у којој живимо?

-Активизам је свакако ненасилни вид борбе за промену у друштву, заједници. Важан је јер сматрам да активисти и активисткиње имају бољи прступ заједници, бољи и свеснији приступ проблемима који се требају решавати, а самим тим ми смо ти који лоборамо да се ти исти проблеми институционално решавају.

Који су изазови пред вама, који су данас највећи проблеми Ромкиња?

-Сваки дан доноси нове изазове, то је нешто што се не може 100 одсто знати унапред. Проблеми са којима се сусреће заједница свакако су исти они са којима се и лично сусрећемо, те је сваки приступ решавању тих проблема сам по себи изазов. Проблеми са којима се сусрећу Ромкиње су различити, младе Ромкиње су у ризику од напуштања образовања и раног дечијег брака, затим насиље над женама, а највећи проблем али и узрочник свега наведеног јесте сиромаштво.

На којим пројектима тренутно радите?

-Завршавамо са реализацијом два пројекта. Један пројекат се зове „Да се запамти и не понови-Ромкиње жртве рата“, подржан је од Медике Mондиале, у оквиру којег смо оснаживали Ромкиње, жртве сексуалног насиља и насиља у рату у бившој Југославији и пружили им поред психолошке подршке, подршку у виду медицинске неге, правно саветовање и оснаживање. У оквиру тога смо имали јавну кампању, две јавне акције и регионалну конференцију . Други пројекат подржан је од стране групе 484, под називом „Отворено о правима у Ромској заједници“ и у овом пројекту ове године је фокус био на проблему положаја жена у друштву и питања родне равноправности.

Ивана Предић

0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments
0
Оставите ваш коментар о овој теми.x
PANpress
%d bloggers like this: